Fabrikovanje specijalnog rata

Zašto specijalni rat protiv Srbije ulazi u riskantnu i opasnu fazu?

Obaveštajne službe NATO-a, kombinovanjem sve drskijih i opasnijih metoda specijalnog rata, fabrikuju nove bezbednosne izazove za Srbiju, uz podmuklo i perfidno provociranje i destabilizaciju Srbije kao najbolje rešenje za postizanje konačnog cilja.

RAZARANJE I OBNOVA DRŽAVNIH INSTITUCIJA Oružana agresija na Srbiju nije se mogla dovesti do kraja jer su loše procenjeni mogući gubici NATO-a. Nakon potpisanog Kumanovskog sporazuma i uspostavljanja mira vešto je isplaniran nastavak uništenja Srbije drugim sredstvima – preko poslušnog srpskog rukovodstva. Razaranje državnih institucija garantovalo je da Srbija ne može biti samostalna i nezavisna. Taj proces sprovodio se relativno lako jer se sastojao od „instrukcija“ i pomoći da se destruktivne ideje realizuju u praksi. Bilo je tu odvratne i ponižavajuće simbolike, kao kada su nas naterali da sami uništavamo svoje oružje gusenicama tenkova, pred kamerama, što se inače radi samo sa organizovanim kriminalnim bandama i narko-kartelima. Naravno, uz jaku propagandu da su sve to napredni programi i projekti za modernizaciju i unapređenje Srbije.
Međutim, mnoge stvari strateški važne za Srbiju, za koje su na Zapadu mislili da su odavno rešene onako kako njima odgovara, ponovo su postale aktuelne.
Naoružavanjem i modernizacijom ubrzano se vrši revitalizacija skoro potpuno uništene Vojske Srbije. Jača se odbrambena sposobnost Srbije uopšte. Revitalizuje se obaveštajno-bezbednosni sistem države, jača moral stanovništva u uverenju da su suštinska nezavisnost i vojna neutralnost najbolje rešenje za Srbiju. Uspostavljaju se jake prijateljske i partnerske međudržavne veze s moćnim državama kao što su Rusija i Kina… Zapad je sve to shvatio kao direktno ugrožavanje sopstvenih interesa, i zato preduzima perfidne mere.

[restrict]

SASTANAK U PODGORICI Opasnost od specijalnog rata postaje sve veća zbog angažovanja sve više obaveštajnih službi iz našeg okruženja i kombinovanja sve prljavijih metoda.
Detaljno usmeravanje, podelu posla i koordinaciju u vođenju specijalnog rata protiv Srbije izvršila je CIA pre dve godine, kada je u Hotelu „Podgorica“ u Crnoj Gori okupila šest obaveštajnih službi balkanskih država i paradržava koje su pod njenim punim uticajem. Tada su hrvatska, albanska, bošnjačka, makedonska, crnogorska i kosovska obaveštajna služba usmerene isključivo protiv Srbije i Republike Srpske, uz obavezu da budu servis najjačim obaveštajnim službama NATO-a na istom poslu. Intenzitet riskantnog delovanja i opasnih metoda naglo je povećan nakon fijaska „Kosova“ u Interpolu jer su vodeće sile NATO-a taj događaj shvatile kao lični poraz i „šamar“ koji treba vratiti Srbiji.
Od tada glavni udar prljavim metodama specijalnog rata sprovodi se preko prištinskog rukovodstva, a drugi iz okruženja se uključuju postepeno i sve žešće. Utisak je da je formiran poseban centar za vođenje specijalnog rata protiv Srbije i da postoje potcentri u nekim nama susednim državama – u Skoplju, koji drži američka CIA, i Sarajevu koji je osnovala britanska MI6. Jasno se vidi da nikome od NATO članica ne pada na pamet da ozbiljno kritikuju sulude poteze Prištine a kamoli da preduzmu neke konkretne mere, zato što znaju gde se fabrikuju ideje kao takve i ko tajno potpomaže njihovo sprovođenje na terenu. Tako stvaraju lažni utisak da te poteze vuče suvereno i nezavisno Kosovo, „frustrirano“ i isprovocirano ponašanjem Srbije. Kako „Kosovo“ ne bi bilo usamljeno u optužbama protiv Srbije i srpskog rukovodstva, i ostali u okruženju preduzimaju opasne korake prema Srbiji, uglavnom udarom na srpsku nacionalnu manjinu, ali i sve ostalo što je vezano za Srbiju. Provokacije su takvog nivoa da Srbija mora reagovati, a svaka reakcija se namerno tumači kao neka vrsta agresije Srbije i neprimereno ponašanje njenog rukovodstva.

PROVOKACIJE PRIŠTINE Drskosti Prištine, fabrikovane da budu opasne i sve opasnije, rezonske su jedino sa stanovišta vođenja specijalnog rata protiv Srbije. Samo tako sve što preduzimaju, ili što ne preduzimaju, ima smisla. Nisu uspeli u nameri da ovladaju severom Kosova, ali su uspeli da proizvedu strah kod srpskog naroda na Kosmetu i zabrinutost srpskog političkog vrha. Vlada zabrinutost i strah da će se ono najgore tek dogoditi jer se drsko vuku sve opasniji potezi na koje će Srbija pre ili kasnije morati da reaguje, kako bi silom zaustavila silu koja se primenjuje prema njenom nedužnom stanovništvu.
Čak ni otvoreno upozorenje Srbije da se planiraju nove oružane akcije Prištine, na privredne objekte kao što je „Trepča“ ili prirodne resurse kao što su Gazivode, ne uzbuđuju Zapad. Nikakvu pažnju ne pridaju ni najavama našeg ministra inostranih poslova da se pripremaju teroristički napadi podmetanjem eksploziva. Nije logično da se tako ponašaju oni koji strepe na svako spominjanje terorizma, sem ako znaju da su to prljave metode specijalnog rata s kojima su saglasni jer ih tumače kao sredstvo za eliminaciju ruskog uticaja gde su sva sredstva dozvoljena.

HRVATSKA I ALBANSKA SLUŽBA Obaveštajne službe pod kontrolom NATO-a u našem okruženju nemaju isti tretman. Albanska i hrvatska služba davno su formirane i intenzivna saradnja sa njima traje desetine godina. Postale su pouzdane i sposobne da odrade velike poslove. Na njih se u specijalnom ratu protiv Srbije najviše računa. Albanija je direktno uključena u sva dešavanja oko Kosova i Metohije od početka.
Kosovsku obaveštajnu službu ne treba gledati kao samostalnu celinu, iako u specijalnom ratu protiv Srbije ima veoma važnu ulogu. Ona je sve vreme ekspozitura albanske obaveštajne službe koja i sama servisira rad velikih obaveštajnih službi NATO-a.
Hrvatska podržava pomaže Albance na Kosmetu o svim pitanjima, ali naravno da je sve to pod kontrolom centra za specijalni rat protiv Srbije. Već duže vreme prisutni su kao savetnici i instruktori, posebno na temu etničkog čišćenja Srba sa Kosmeta, silom ili putem institucionalnog pritiska za podsticanje kolektivnog ili tihog egzodusa.
Međutim, nije samo to njihova prljava uloga u specijalnom ratu protiv Srbije. Iritiraju Srbiju i odvlače pažnju na drugu stranu konstantnim napadima na srpsku manjinu. Ranije su to izvodili ustaški ekstremisti a u poslednje vreme lukavo krivicu prebacuju na huligane i navijače, najčešće na Hajdukovu „Torcidu“, jer svako u svetu će lakše progutati divljanje navijača nego smišljeni državni teror. Pored toga, Hrvatska ima stalnu obavezu da ometa Srbiju na evropskom putu i da je provocira negiranjem ratnih zločina nad Srbima i rehabilitacijom ustaštva. Dežurni je kandidat za izazivanje direktnog konflikta sa Srbijom ako to odluči centar. Naime, Zapad je svojevremeno namerno ostavio pogranični spor na Dunavu između Srbije i Hrvatske. Može se očekivati da se ovaj problem uskoro aktivira kao deo specijalnog rata i jačanja sveukupnog pritiska na Srbiju.

SARAJEVSKI PRITISAK Obaveštajna služba BiH trebalo bi da bude tajna služba oba entiteta, ali nije tako. Ona je direktno i isključivo usmerena na podrivanje Republike Srpske, Srbije i srpskog korpusa u celini. Najveći pritisak na Srbe stvara tolerisanjem i podržavanjem naselja i vojnih kampova mudžahedina, među kojima je mnogo povratnika sa sirijskog i drugih ratišta, a koji su dobro pripremljeni i neprijateljski raspoloženi prema Srbima. Znaju da pritiskom na RS istovremeno proizvode bezbednosne izazove za Srbiju i na tome uveliko rade. U tesnoj su vezi sa operativcima MI6 stacioniranim u Sarajevu, i uglavnom rade po njihovom nalogu. Nisu baš uspešni jer im svaku konkretnu akciju odmah „provali“ i raskrinka rukovodstvo RS iako nemaju svoju kontraobaveštajnu službu. Tako je bilo nedavno i s tajnim akcijama prisluškivanja srpskog rukovodstva i rukovodstva RS.

ULOGA CRNE GORE Crnogorska i makedonska obaveštajna služba nisu na ceni jer su nastale u državama koje su i same pokorene metodama specijalnog rata, pa im se još uvek ne veruje. Nemaju tradiciju saradnje s vodećim obaveštajnim službama NATO-a, ali i te kako mogu poslužiti za prljave akcije specijalnog rata protiv Srbije.
Montiranim sudskim procesom o navodnom pokušaju državnog udara u Crnoj Gori, njihova obaveštajna služba pokušala je, doduše krajnje neuverljivo, da optuži Srbiju i srpsko rukovodstvo, ako ne za organizaciju a ono bar kao bazu za pripremu državnog udara. U specijalnom ratu protiv Srbije u narednom periodu Crna Gora će imati značajnu ulogu. Priprema se strateška provokacija kroz pokušaj otimanja svetinja i imovine SPC. Otpor Srba je neminovan a to će biti povod za primenu sile prema Srbima i sveštenicima SPC na koju Srbija mora reagovati.
Makedonija je dosada opterećivala Srbiju izmišljenim obaveštajnim aferama i drskim nametanjem rešenja problema na KiM po receptu Prespanskog sporazuma. U budućnosti bi mogla da pravi probleme kroz otvorenu podršku Albancima na Kosmetu i potezanjem optužbi Srbije za genocid nad Albancima, što je i dogovoreno Tiranskom platformom.

STRATEGIJA ZA SUPROTSTAVLJANJE Ako znamo ko su, šta žele i kako to rade, uspešno suprotstavljanje specijalnom ratu sasvim je moguće.
Nije, naime, teško prozreti šta se širokim frontom i koordinacijom brojnih obaveštajnih službi u vođenju specijalnog rata želi postići. Stvara se veštački utisak da ostali balkanski narodi žive u idili. Svi njihovi međusobni sukobi i problemi su odloženi po direktivi koja se imperativno mora poslušati. Tako ispada da su baš svi u sukobu sa srpskom manjinom i direktno sa Srbijom, pa se nameće zaključak da je kriv onaj ko je u sukobu sa svima. Potencira se laž da srpsko rukovodstvo nema volje za saradnju i toleranciju. Da ne poštuje diplomatske norme i vređa ličnosti drugih država koje su tako prinuđene da im zabranjuju ulazak u neke zemlje. Da podstiču svoje sunarodnike u drugim državama da izazivaju probleme i provociraju vlast bez pravog povoda itd. Očekivano je i da će se sve drastičnijim metodama nastaviti žestoki pritisci na Srbiju, sa ciljem da prizna lažnu državu Kosovo, da se odrekne svojih moćnih prijatelja i da na kraju uđe u NATO.
Ipak, mogućnost suprotstavljanja specijalnom ratu, ma koliko se to činilo teškim zbog velike subverzivne moći koordiniranih obaveštajnih snaga, sasvim je moguća jer jačaju odbrambene mogućnosti Srbije, kako u konvencijalnom smislu, tako i u smislu pariranja perfidnim tajnim akcijama stranih službi i njihove agenture u Srbiji. Mogućnosti odbrane najbolje se vide po tome što već godinama uporno deluju i postaju sve drskiji i bezobzirniji, a nemaju većeg uspeha. Postignuti rezultati su daleko ispod očekivanih i nesrazmerno mali u odnosu na angažovane snage i sredstva. Vešto se izbegavaju zamke i smicalice, raskrinkavaju podmetanja i glasine, i mnogo toga se, i u tako teškim uslovima, odvija u korist interesa Srbije. To znači da Srbija može izdržati još veće pritiske i ucene bez promene aktuelne politike suštinske nezavisnosti i vojne neutralnosti, i da Zapad neće uspeti da je porazi prljavim metodama specijalnog rata ma koliko ga širili i radikalizovali.

[/restrict]