Др Ивица Тодоровић – Да ли се Срби спремају за велику победу? (1. део)

О загонеткама наше историје, о Косовском завету и обрасцу заветног националног идентитета разговарамо с научним саветником у Етнографском институту САНУ и аутором низа монографија и текстова посвећених темама и изазовима српске повести

Разговарао Владимир Димитријевић

Др Ивица Тодоровић (1971) докторирао је на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и већ више од двадесет година ради у Етнографском институту САНУ, где је од 2016. у највишем научном звању научног саветника. Наш саговорник аутор је пет обимних монографија и близу две стотине научних радова и чланака. Досад је уредио више тематских зборника, члан је редакција низа научних часописа и научних удружења, био је руководилац међународних и домаћих научних пројеката, уредник лексикографских издања, учесник и организатор бројних теренских истраживања и научних скупова. У сусрет обележавању Видовдана, он за Печат тумачи и појашњава питања и проблеме који се тичу не само националне историје већ и су то упити живи, важни и актуелни и данас.

Многи наопаки тумачи наше повеснице тврдили су да је Косовски завет нихилистичко слављење пораза. Али нас је Косово увек надахњивало на ослободилачку борбу, а не на дефетизам. Како је могуће обновити значење косовске борбености у условима с оне стране постмодерне? Да ли заиста славимо косовки пораз?

Овде би се можда могла поставити и узвратна питања: Да ли је и хришћанско прослављање Великог петка и Васкрса – а Косовски завет у себи садржи сећање на оба ова празника – такође „нихилистичко слављење пораза“? Да ли је и спуштање Благодатног огња сваке године – што је и религијски и научно утврђена чињеница, коју је немогуће оспорити, као што је тешко оспорити и Торинску плаштаницу итд. – такође „митолошка обмана“? Наиме, управо духовна сфера примарно одређује стварност појединца, а још више етноса – управо завети и митови, схваћени у правом смислу речи. И у условима „с оне стране постмодерне“ српски идентитет је заснован на тачно утврђеним обрасцима, које је немогуће мењати. Њих је могуће усложњавати, у складу с већ постојећим структурама и обрасцима, али не и мењати, осим по цену убијања читавог једног народа. Поред осталог, због тог разлога је и пројекат наметања „југословенства“, као директно усмерен против пројеката надахнутих идејама Новог Израиља и Косовског завета – уз пратећи покушај уништења српског имена и идентитета – једноставно речено морао да пропадне, као што ће пропасти и сваки други план који се односи на „промену српске свести“. Разнолике специфичне представе о посебном значају Срба – о њиховој древности, раширености и племенитом пореклу, као и о врхунаравној заветности, мисији и специфичној улози овог народа у глобалним историјским збивањима – заснивају се на реално постојећим, прототипским обрасцима, дефинисаним пре много векова. Тада је, у време Светог Саве, формулисано оно што називамо и подразумевамо под српском идејом и српским етничким бићем. Штавише, и мотив пранарода, који се наслања на представе о изабраности – а у одређеним аспектима им и претходи – у основи представља изузетно сложен и вишеслојан феномен, који је вредан пажљивог научног проучавања, тј. нипошто не треба да буде полигон за малограђанска изругивања и изливе антисрбизма. Он је, као што показују истраживања, заснован на тешко оспоривој чињеници да је етноним Срби у дубљој прошлости означавао домаће, заједничко и општераширено име за потоње Словене – што су аргументовано доказивали Вук Стефановић Караџић, Шафарик, Добровски, Будимир, Кобичев, Рудељев и многи други. Ово је повезано и с чињеницом да је – као што такође доказују водећи научни ауторитети, почев од најзначајнијих слависта, О. Н. Трубачова и српског академика Предрага Пипера у новије време, па до Шафарика и многих других некада – прадомовина Словена управо Подунавље, тј. подунавско-панонско-балканско-карпатски простор, одакле су протеривани и враћали се, као што тврди Несторов летопис и други аутентични, стари домаћи словенски извори (пољски, чешки, руски). (С друге стране, што се тиче наводних веза између Илира и Албанаца, научно је доказано, од стране више ауторитета и бројних чињеница, да Албанци не воде порекло од Илира и да се касно – односно после Словена и романофоних групација – појављују на територијама које сада заузимају. При томе се на Балкану први пут помињу у XI веку.)
[restrict]

Поредећи српски и руски месијанизам, највећи мислилац наше дијаспоре, сорбонски доктор Марко С. Марковић, указао је на то да је руски месијанизам свечовечански, а српски више националан. Па ипак, истакао је, „српски месијанизам има извесних предности над руским: он садржи уједно и Распеће и Васкрсење, баш као и пољски месијанизам, а то значи да представља верније подражавање Христу него месијанизам Достојевског и Берђајева. А изнад свега – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму“. Зашто су на српску историју тако применљиви архетипови смрти и васкрсења, јасно везани за Косовски завет?

Српски народ има један „проблем“, везан првенствено за чињеницу да је срж етничког бића овог народа непосредно утемељена и заснована на културно-духовном програму који је изузетно захтеван и који се у новије време не остварује до краја, тј. реализује се уз бројне, понекад тешко премостиве препреке, у међупростору између непрестаних распећа и васкрсења. Током проучавања српске духовне културе, наслеђа и етноса у целини, установљено је да је у српској традицији, представљајући њен најсуштинскији и највиши израз, посебно наглашена идеја о особеној историјској мисији, тј. о једној врсти изабраности. До ове констатације долазимо следећи истраживања и закључке уваженог историчара, академика Милоша Благојевића и других научника, али и најистакнутијих теолога и духовника, као и различитих израза народне традиције. Претходно поменута идеја је базирана на новозаветном идеалу, пренесеном на раван светске историје и човечанства, а управо Косовски завет / мит представља типичан и непосредан израз овог новозаветног, хришћанског обрасца. При томе је Косово, свакако, један од најсуштинскијих појмова српске традиције у целини, који не поседује само националну већ и свечовечанску поруку, утемељену на начелима мира и љубави. Подразумева се, с друге стране, ово је и саставни део српске самосвести, без којег је немогућа његова егзистенција, а мислим да је беспредметно и потпуно неумесно размишљати о томе, као што то раде србофоби или мондофашисти, има ли српски народ право на постојање или не.

Шта значи свест о својој изабраности?

Као што сте приметили у склопу свог питања, месијанска идеја о посебној историјској мисији, као и о изабраности и Богочовечанству, свеприсутна је у словенској, али првенствено у православно-словенској цивилизацији – између осталог и преко данас нашироко познатих, руских заветних идеја о Трећем Риму и Светој Русији. О словенској историјској мисији надахнуто говоре многобројни филозофи и књижевници, теолози, уметници, научници, мистици и други – усложњавајући основно идејно језгро одговарајућег културно-цивилизацијског комплекса, којем свакако припадају и Срби, а српске идејне матрице су непосредно повезане са руским. Штавише, важно је нагласити да се присуство сродних представа и мотива у колективној свести Руса директно надовезује на српски прототип, као што примећује Џејмс Билингтон. Међутим, када је реч о основној српској идеји и њеној непосредној реализацији, утисак је да се она – иако одавно уобличена, представљајући прототип за сродне руске идеје – још увек ревитализује и устоличује у дефинитивној изградњи/повратку свести о сопственој духовно-историјској мисији, коју српском етносу континуирано саопштавају средишњи и идеалтипски изрази традиције. Јер кретање српског колективног бића углавном је било константно, у верности српској идеји, али се понекад чини и да је ово кретање прилично „инстинктивно“, махом усмеравано несвесно-нагонским механизмима и процесима, који произлазе из непроменљивих кодова одговарајуће идејне матрице. Другим речима, стиче се утисак да оно (још увек) не представља израз високопросвећене самосвесне активности савршеног народа – као таквог дефинисаног на бази светосавских принципа, новозаветних вредности и начела већ током средњег века, на шта указују поменути Милош Благојевић, Димитрије Богдановић и други у својим студијама. Саобразно томе – мит/завет још увек није освешћен у оној мери која омогућава општи квалитативни преображај друштва и (само)остваривање програма са не само националним, већ и свечовечанским мисионарским културолошким предзнаком. Међутим, он није освешћен првенствено због тога што тренутно представља једну врсту у већој мери прећутане – па чак и посредно забрањене – а не тајне традиције. Сасвим супротно површним тумачењима извесних савремених појава – идеје о Србима као изабраном народу и о Србији као светој земљи, која се уједно доживљава и у смислу одређене врсте метафизичког средишта света, као и о посебном значају Срба и њиховој јединственој есхатолошкој историјској мисији, нису производ новијег времена нити су нешто што зависи од конкретних, актуелних политичких околности. Иако поменуте околности потенцијално потпомажу усложњавање и непосредну манифестацију садржаја наведеног типа.

Откада почиње та свест о својеврсној изабраности Срба? И каква је изабраност у питању? Да није то гордост која води шовинизму?

Тему изабраности су јасно видели, наговестили и показали истраживачи на пољу српске средњовековне историје, наглашавајући да су кључне одреднице наведених идеја свеприсутне већ у XIII веку, између осталог и као непосредан резултат труда Светог Саве и Светог Симеона „да учврсте православље у свом отачаству, с јасним циљем да Богу: предају чеда свога отачаства, која су процвала разним цветовима, добром вером и чистотом богољубља, и да му припреме савршен народ, наоружан истинитим покајањем“. Из наведене Доментијанове реченице – као што је у свом раду показао Милош Благојевић – сазнаје се „да су Свети Сава и Свети Симеон мисионарском делатношћу припремали своје саплеменике, да у побожности постану савршен народ, којег ће као таквог привести Господу“. Подразумева се, наставља М. Благојевић, „од стварања савршеног народа који има савршеног оца отачаства, па до настанка изабраног народа само је један корак“, а ово је доследно и реализовано у немањићкој Србији, као што су јасно и аргументовано показали меродавни научници. Они такође доследно указују и на значај помињаних представа о изабраном народу и о светој земљи за српско особено самопоимање и национално самопоштовање, као и на раширеност оваквих представа код Срба. Тако је, између осталог, примера ради, у Житију краља Стефана Дечанског сасвим непосредно наведено да „овај беше (цар) великога и најславнијега народа српскога“. И у контексту овог житија се, као и у Доментијановом Житију Светог Саве, српски народ, као изабрани, посматра изнад старозаветног Израиља и других народа (при чему и српски етнички простор – сходно наводима из житија – у време XIV века, пре најезде Турака, заузима изузетно велику територију). Поменути садржаји, уколико се схвате на правилан начин, не утичу на гордост и етничко преузношење, већ пред народ постављају изузетно високе циљеве, сасвим у духу хришћанске самореализације, првенствено по узору на учење и пут Исуса Христа. Посебно значајно је нагласити и да овакво самотумачење суштинских кодова српске традиције и историјске мисије није ограничено искључиво на домен владајуће елите, као и елитних црквених кругова и одговарајуће традиције, која би – у оквирима таквог приступа – била суштински одвојена од народа и народног бића. Напротив, може се – са становишта историјско-дијахронијског приступа, као што су наглашавали угледни теолози и научници – закључити да је целокупно народно биће прожето оваквим идејама.

Долазимо до загонетке српске историје. Како је она решива?

Познато је да је кључна реч сваке загонетке њена одгонетка, односно – једини појам који се никако не сме наћи међу речима што чине текст загонетке. Исто тако, и данас као и раније, кључни појам загонетке актуелне српске стварности, као и (узрока и решења) целокупне „ситуације“ у којој се српски народ тренутно налази, јесте управо онај појам који се у савременим околностима готово никада не изговара и не представља, којег нема у „јавном дискурсу“, у медијима, нити у „културној понуди“… Реч је, управо, о Новом Израиљу и свему оном јако сложеном и дубоком што се за њега везује. Као с њим суштински повезани, тј. пратећи, у актуелној стварности такође недостајући елемент, јавља се и појам антисрбизма, по својој пракси и последицама сасвим очигледно у рангу са феноменом антисемитизма пре и за време Другог светског рата. Уосталом, упоредите доступне податке и бројке који говоре о српским страдањима, почев од турске окупације па све до краја XX века, од Косова до Јасеновца и савремених дешавања – опет на Косову и Метохији, као и широм српског етничког простора. У свему томе и Косовски завет – у смислу посебно видљивог изданка представе о српском народу као Новом Израиљу – потенцијално може да представља „кључ над кључевима“ за разумевање садашње ситуације и једну од најважнијих одгонетки народног препорода, својим постојањем указујући на Васкрс након духовне и физичке смрти.

Ако се сетимо Лазреве клетве, каква је дијалектика проклетства и благослова у Косовском завету? Колико се она одражавала на наша историјска опредељења?

Општепозната је чињеница да је простор Косова и Метохије дуго био средиште политичког, економског, културног и надасве верског живота српског народа. То је језгро и територија на којој су се налазили – и још увек се налазе – најважнији центри матичне српске државе и цркве (Пећка патријаршија, Грачаница, Дечани, Богородица Љевишка, Свети Арханђели, Бањска, Приштина, Призрен, Неродимље, Пауни, Врхлаб, Сврчин, Петрич, Брњаци итд). Посебан значај простор Косова и Метохије добио је и због чињенице да се управо ту, 1389. године, одиграо Косовски бој, после којег – по народном памћењу – пропада моћно Српско царство и наступа период петовековног ропства и страдања Срба. У вези с Косовским бојем, Вук Бранковић је у српској народној традицији представљен као архетип издајника, насупрот оваплоћењу архетипског хероја – Милошу Обилићу, а назвати некога „Вуком Бранковићем“ била је велика увреда. Реч је о мотиву који је дубоко уткан у колективну свест српског народа и означава један од централних елемената косовске традиције, као посебно утицајног идејног система, који претендује да у суштинском смислу утиче на одређење колективне историјске мисије Срба. Вук Бранковић је – на сасвим парадоксалан начин – доведен у везу и са савременим моделима испољавања антисрбизма, у контексту покушаја идентитетске демонтаже српског народа, спровођене од стране многобројних медија и интелектуалаца, у служби јуришника културног рата против Срба, тј. како би се успоставила нова идејна матрица у њиховој колективној свести. Ова нова „дијалектичка“ матрица би се могла свести на формулацију „патриотизам је морално недопустив“ или „патриотизам је шовинизам“, тј. „издајство/аутошовинизам је патриотизам“. С тим у вези, илустративно је да су поједине јавне личности отворено – што се, као чин, може десити само у време окупације – позивале на одрицање од Косова и Метохије (а оно је предуслов српског опстанка не зато што неко тако хоће или му се то допада услед маније величине или мазохизма, већ управо зато што је Косово суштински елемент српског самопознања и колективне егзистенције, као што успевају да докажу бројне научне студије и наслуте многа уметничка дела); притом, управо неки од њих су уједно у медијима пласирали и информацију како Вук Бранковић у ствари „није био издајник“. Такође се, следствено свему претходном, поставља још једно незаобилазно питање – ко је (још) данас „Бранковић“, а ко „Обилић“? С тим у вези, треба рећи да је свака „јавна личност“ позвана да свакодневно говори о – као што се лако можемо уверити већ површним праћењем медија – практично свакодневном насиљу над Србима, почев од Косова и Метохије, као и о резултатима и намерама етничког инжењеринга/расрбљавања итд. Осим када говоримо о српском етничком простору и околним земљама, није превише другачије ни у другим, удаљенијим државама, јер је асимилација Срба свеприсутна, планирана и пожељна. Уосталом, проблем антисрбизма – као основни проблем савременог човечанства, који није тим мањи (напротив!) што се више прећуткује и негира – могуће је решавати и трајно решити пре свега на светском нивоу, почев од увођења у школске уџбенике и енциклопедије, различитих светских држава и језика, чињеница о страдањима овог народа, тј. о континуираном геноциду који се вишеструко спроводио над њим. Тиме што ћутимо о овим стварима и дозвољавамо да се било који значајнији састанак или манифестација на европском или светском нивоу може спровести без помена о непрестаном уништавању једног народа који је имао кључну улогу у светској историји – настављамо да се излажемо симболичком деловању „проклетства“ из дубина Косовског завета. Исто тако, уосталом, и новији Јасеновачки завет – који се непосредно надовезује на Косовски завет – сугерише исту мисао, просто вапећи за својим општесветским и свечовечанским пројављивањем истине и поруке која је такође вечног карактера.

У чему је суштина наше иницијације у Завет и може ли се она сачувати данас?

На општем, националном нивоу – симболика која обједињује идеје слободе, светости и храбрости се у српској култури са традицијским предзнаком најпре испољава кроз иницијацијски контекст Косова и Косовског завета. На први поглед, данас недостају подвизи везани за Косово и Метохију, али је то ипак само површан утисак, који су код мене у потпуности развејала искуства током истраживања, тј. „учешћа са посматрањем“, видовданских прослава на овом подручју. У ствари, једна од примарних савремених иницијација је – на примењеном симболичком нивоу – везана управо за одлазак на Косово и Метохију (сакрални простор), и то пре свега на сам Видовдан (сакрално време), када се евоцирају успомене на Косовски бој и Косовски завет, који подразумева верност древној заклетви и непоколебљиво давање примата царству небеском у односу на царство земаљско, односно вечном животу наспрам пролазне, земаљске егзистенције – како би могла да гласи једна од идеалтипских дефиниција. У савременим околностима, с нагласком на последњих петнаест година, значај иницијацијског подвига одласку / поклоничком путу на Косово обезбеђују многе тешкоће и изузетно неповољне, конкретне и нимало безопасне околности. Између осталог, примера ради, немало младих људи је током претходних година учествовао у Видовданском маршу или другим сличним акцијама, које су подразумевале и двонедељно поклоничко пешачење од Београда до Грачанице на Косову. Током овог дугачког путовања, које је и духовни и својеврсни физички подвиг, учесници марша су успевали да препешаче наведену релацију, посећујући успут манастире и историјска места, у некој врсти савременог литијског опхода који изнова сакрализује простор српске земље. Ипак, сваке године је видовдански одлазак на Косово, а превасходно на одговарајућа верска и културна дешавања у Грачаници и на Газиместану, праћен бројним непријатностима, од пребијања, малтретирања и хапшења учесника – понекад без икаквог повода, а понекад уз изговор да су имали хришћанска (на пример, обичан крст) или српска обележја – до грубог претресања (чак и деце и монахиња) и разних других облика иживљавања и провоцирања. Све ово је праћено и тешко описивом атмосфером терора. Наиме, поклоници често бивају нападнути каменицама од стране „мештана“ или брутално претучени од стране од албанских „полицајаца“. Поврх свега, српско становништво на Косову и Метохији је континуирано нападано и убијано, при чему су страдала и српска гробља, цркве, манастири, а куће и имовина затирани или присвајани. Међутим, након последњег масовног етничког чишћења – што је еуфемизам за геноцид – Срба из 2004. године, као да се у народној свести догодио неки преокрет који је Србе свих узраста покренуо да своје жеље све више усмеравају ка Косову, односно – да све више желе да бораве тамо где се налазе највеће светиње њиховог народа.    

[/restrict]