БЕЗ ПРАВА НА ПОРАЗ!

КОНЦЕПЦИЈА БЕЗБЕДНОСТИ ИЗРАЕЛА

Од како је премијер Израела Бењамин Нетанијаху с војним врхом прошле године представио влади нову „Концепцију безбедности 2030“, не престају расправе о овом документу. Важност документа се огледа и у чињеници да од времена Бена Гуриона (1963) Израел нема концепцију безбедности усвојену од политичког руководства државе и објављену за најширу публику

Израелски официри већ неколико година упозоравају да је концепција националне безбедности Израела застарела, што је очевидно и из понашања непријатеља (од Ирана до Палестинаца из Газе). Официри сматрају да је садашња концепција, која предвиђа спречавање угрожавања безбедности нападом и преносом борбених дејстава на територију противника, постала анахрона, те да су нужни нови одговори на нове изазове.
Актуелни премијер Бењамин Нетанијаху и официрски кор успели су, према агенцији „Регнум“, да изграде јасну концепцију безбедности из које су одстрањени елементи дефетизма и предаје „јеврејских територија“. Представљајући документ Нетанијаху је нагласио „да ће нова концепција националне безбедности припремити армију за будућност“, а обимни документ је означен као државна тајна. Потом је упућен на разматрање свим важним политичким институцијама у земљи: Мосаду, члановима поткомитета Кнесета (парламента) за безбедност итд. – наводи портал strana.co.il.
Неслагање с предложеном националном концепцијом безбедности изразила је друга по важности партија Израела „Еш Атид“. Ова странка је почетком новембра прошле године организовала научну конференцију о новој концепцији безбедности Израела, уз учешће лидера партије Јаир Лапида, посланика Кнесета, војних и цивилних експерата, а присуствовали су и бивши министар одбране Моше Аренс, бивши заменик шефа Мосада Рам Бен-Барак и друге познате личности.

ДРЖИ СЕ АМЕРИКЕ! Лидер партије „Еш Атид“ Јаир Лапид је том приликом нагласио „да премијер избегава стварање концепције националне безбедности јер се плаши губитка политичког утицаја“ и због тога предложио своју визију концепције безбедности Израела. Међутим, критичари су, с обзиром на то да се не ради о партијском већ државном послу, закључили да се визија националне безбедности састоји у следећем – држи се Америке!
Ни економисти се не слажу с новом концепцијом израелске безбедности. Наиме, из економских кругова (тачније Централне банке и угледних професора економије) објављен је став да нова концепција Бењамина Нетанијахуа „подрива економију Израела“. Треба знати да је током последње четири деценије, од потписа мировног споразума са Египтом крајем 1970-их, Израел успео да умањи буџетска издвајања за безбедност са 30 на 5,5 посто БДП, чиме је економија у потпуности стабилизована и стављена у функцију јачања војне моћи земље.
Сада се ситуација мења јер новом концепцијом безбедности до 2030. године предвиђено је да војни буџет добије нових 40 милијарди шекела, тако што ће сваке године добијати додатне 2,5 до 4 милијарде шекела на рачун повећања дефицита буџета. Овај корак угрожава кредитни рејтинг Изреала, наглашавају економисти. За њих је ова одлука апсурдна, а тврдња премијера да је Израел богата држава и да може себи да дозволи већа улагања у безбедност је бесмислен, јер нема повезаности развоја са улагањем у безбедност. Као аргумент наводе да у већини развијених држава издвајања за војни буџет не прелазе један проценат, при чему су само САД изузете од овог правила (са 3,5 БДП-а за војни буџет).
Због тога економисти оцењују да „Концепција безбедности 2030“ подрива економску основу Израела створену током последњих 40 година (предвиђа се умањење улагања у образовање, инфраструктуру, медицинску заштиту и повећање пореза).
Треба знати да војни врх Израела стоји иза организације критике безбедносне политике, јер тако добија информације о недостацима, а „како се не би поновиле грешке из 1973. када су у рату са Сиријом и Египтом победили, али уз неприхватљиве губитке“. Од поменуте године критика армије се претворила у „национални спорт“. Када критика армије и безбедности достигне врх, Генералштаб се брани познатом изреком историчара и критичар армије Урија Милштајна: „Да, имамо слабости, али Израел увек побеђује, јер су други много гори од нас!“, при чему треба знати да је Тел Авив увек спреман да „помогне“ другима да буду гори од њих.

РЕЧИ ХВАЛЕ И ОХРАБРЕЊА Прве похвале предложеној концепцији националне безбедности Израела стигле су из САД. Наиме, амерички часопис „Нешенел интерест“ оценио је да ће израелска концепција безбедности омогућити овој земљи да 2030. године заузме четврто место у свету по моћи војно-ваздушних снага (после САД, Русије и Кине). Огласио се и амерички Национални савет обавештајних служби, који је објавио прогнозу светских тенденција до 2030. године (Global Trends 2030: Alternative Worlds) из које је јасно да су америчке безбедносне структуре током израде документа сарађивале са Израелом. Наиме, будућност Блиског истока се описује као даља ерозија државних институција Арапа, раст исламског екстремизма, племенског сепаратизма и секташтва. Што се тиче сукоба, он се предвиђа у Ираку, Либији, Јемену и Сирији, док ће Израел сачувати војну моћ у региону, захваљујући и предложеној концепцији националне безбедности, уз опасност да ће се суочити с кратким ратовима и могућом нуклеарном опасношћу из Ирана. Такође, арапско јавно мњење може ограничити израелски простор за маневрисање.
Похвале новој израелској концепцији не недостају. Тако се наглашава да је Концепција уважила ставове познате израелске политичарке Голде Меир, која је дала објашњење о „тајном израелском оружју“ када је рекла: „Наша тајна је у томе што немамо куда да одемо.“ Ове речи су изговорене 25 година после завршетка Другог св. рата и великог страдања Јевреја у Европи. Њени следбеници су појаснили њену мисао – „Израел нема права на пораз!“ То је и први постулат националне концепције безбедности Израела – државе која има седам милиона становника и која се налази у окружењу арапских држава, од којих неке имају у својим националним концепцијама безбедности став да им главна опасност прети управо од државе Јевреја и да је зато треба уништити.
Зато се израелски експерти за безбедност непрестано баве арапским државама. Из једне такве анализе сазнаје се да у државама чланицама Лиге арапских држава живи 350 милиона људи, да заузимају огромну територију, имају мноштво центара утицаја, што искључује могућност да их Израел ратом приволи трајном миру под својим условима. Ако се погледа ближа историја, види се да су савезници принудили Немачку и Јапан да прихвате мир под њиховим условима 1945. године. Израел не може да ратом обезбеди такву могућност у односу на арапски свет. Зато је, према мишљењу аутора националне концепције безбедности, потребно да своју армију држи у стању сталне приправности за рат у коме морају да победе. Сваки пораз би имао тешке последице за државу, изгубили би суверенитет уколико би Арапи заузели државну територију, а појавила би се и могућност прогона Јевреја из Израела.
Због тога Израел мора да стекне гигантске предности политичког карактера, попут оних које демонстрира у Уједињеним нацијама. Многи с дивљењем посматрају антиизраелске демарше у светској организацији који се завршавају победом Тел Авива, иако против себе има 57 муслиманских држава. Све оне, плус Албанија, гласају против Израела. Главни заштитник Израела су САД, које у СБ УН штите израелску политику (ма каква она била). Ипак, тајна израелског успеха налази се у много чему другом (о томе израелски аналитичари и политичари нерадо причају). Један ослонац је коришћење последица Другог светског рата и Холокауста. Немачка, али и друге европске државе које се налазе у „оковима Холокауста и антисемитизма“ не могу да изразе неслагање с израелском политиком, тако да Израел може да изводи превентивне војне нападе у исламском свету без осуде Запада. Управо су акције Израела у Сирији тешко разумљиве, а и позиција Европске уније. Овде се примењује политика „Што је дозвољено Израелу – није Ирану“. У Сирији Израел проверава други део своје концепције безбедности „превентивних удара“.
Трећи део концепције захтева од државног и војног врха да не дозволе рат на властитој територији, што показује да ће Израел увек водити „превентивне ратове на туђој територији“. Овај аспект концепције не само што даје политичке оквире деловања израелских снага безбедности већ и одвраћа потенцијалне противнике, какав је Египат. Овде се подсећа на 1973. годину и рат са овом државом када се Израел суочио са армијом од 900.000 војника и – победио. Сада се та армија занима свим само не разрадом планова за напад на Израел. Слично је и са ирачком армијом са којом се Израел сукобио 1948. у рату Одсудног дана на Голанској висоравни. Где је сада армија Ирака – питају се аналитичари наглашавајући исправност ове стратегије.
Израелски аналитичари, не без злурадости, истичу да је слично прошла и армија Сирије, која је до најновијег рата имала 350.00 војника, а сада се убрзано смањује због великих губитака у људству, истиче Авигдор Ескин за портал „Регнум“. Израелска армија има чиме да се похвали – од Шестодневног рата, операцијом Ентебе (1976. ослобађање путника из авиона француске авио-компаније), али и најновијом операцијом када је пребачено на хиљаде тајних докумената о нуклеарном програму Ирана из Техерана у Тел Авив. Стога у Тел Авиву с поносом истичу да је Израел прерастао у регионалну војну и политичку силу која може да намеће своју вољу (хегемонију) бројним народима и државама, а да ће нова концепција националне безбедности дати нове могућности (и) о овом питању.

Један коментар

  1. Svoju “superiornost” su pokazali 2006-te kada je nekoliko stotina boraca iz Lebanona razbilo silu od 30.000 izraelskih vojnika, i ovi su se povukli nazad u Izrael plačući. Izrael je najjači u svojoj propagandi. Njihova pobeda iz 1973. je izvojevana Americkim oružjem na uštreb samih Amerikanaca u Vijetnamu. Treba procitati komentare na ovu temu gen. George Brown-a, tadasnjeg Americkog nacelnika Pentagona. Gen. Brown je išao dotle da je prozvao Izrael zbog kontrole Američke politike, medija, i banaka. Taj komentar ga je zamalo koštao karijere, i to je jos bilo davne 1973.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *