Жути анти-Петар посрнуле Србије

Поводом завршетка серије Краљ Петар Први (2)

Да Петар Карађорђевић Ослободилац шаље своју војску кући са Албанске голготе – „док је још време“ – могао је смислити само загрижени заточеник новог, самопоништавајућег типа: то је потпуна негација свега што је Петар осећао и творио у тренутку највеће националне драме

Следећи велики скандал је убијање ненаоружаног непријатељског рањеника, које врши српски војник на бојном пољу. У Великом рату нисмо видели српског војника који убија заробљенике, него их је вукао за собом и хранио преко Албаније како-тако и кад сам није имао шта да једе, о чему пишу Арчибалд Рајс и Џон Рид, наводећи дирљиве примере хуманог односа Срба према заробљеницима. Такав злочин никада није било забележен и њега је измислила накнадна памет ове серије. Лаж је над лажима да је српска војска убијала беспомоћне непријатељске рањенике. Тако нешто једноставно се није догађало, и за то дело, зна се, следовао би преки суд и кратак поступак. Десетине хиљада непријатељских заробљеника предати су Италијанима живи и здрави на албанској обали и били су евакуисани пре српских војника у логоре на Сардинији и другде. Коме треба да данас спинује сасвим супротну слику у ТВ серији Јавног сервиса Србије?

[restrict]

Историја и фикција

Истакнути српски издавач Зоран Колунџија има речит одговор: ,,Фаворизује се фикција, а занемарује се или стављају у други план чињенице, а управо је проблем нашег друштва што смо живели у договореној историји, договореној економији, договореном братству и јединству и нисмо знали праве чињенице. Како је могуће да српски војник у два нова филма о Србији и Првом светском рату (други је Заспанка за војника Предрага Антонијевића, прим Б. З.) убија заробљеног противника? Ко је имало пратио литературу зна да је то немогуће“, а затим додаје нешто нарочито значајно: ,,Запазио сам да досетљиве филмаџије користе фразу: наш је филм избалансираног приступа. Ваља га продати ван Србије, треба мислити на могуће конкурсе код странаца … а онда је пожељно да нисмо баш добри“ („Печат“). Пожељно је, дакле, да смо и ми вршили ратне злочине, да смо као и наши душмани убијали заробљенике и, уопште, да делимо исту кривицу с нашим непријатељима. То нам је саопштено прошлог новембра под Тријумфалном капијом. То се и Ристовскима учинило политички опортуним и то су одучили да нам, за милионе наших пара, испоруче као своју уметничку истину.
Кад смо већ код уметничке истине: главни „адут“ одбране оваквих измишљотина гласи „постоје документарне серије, које треба да се баве историјом, а фикција је нешто сасвим друго. Историја се не мора поштовати у фикцији“. Није тачно. Хајде да једном заувек и то расправимо. Као прво, историјски филмови не могу да уметничком слободом правдају намерно извртање чињеница, нарочито када је реч о кључним догађајима из историје једне нације. „Уметничка слобода није уопште спорна, управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено“, закључили су историчари после ТВ Немањића. Затворен навод. Тачка. Важи за све. Нема фикција никакву предност над историјом ни у документарном нити у играном филму. Наравно да уметност није лекција и да се филм фикције не мора држати историјске збиље ,,ко пијан плота“ и на то не треба да нас подсећају приучени браниоци уметничких слобода. Ствар је у томе што у свим описаним случајевима одступање од историјске истине доводи, готово по правилу, до разарања уметничке суштине филма. Као вода, истина нађе свој пут и филм се одједном нађе немоћан пред гледаоцем. Фикција је слаба карта за пласман неистина. Измишљена историја потврђује се неминовно као превара.
Друго, фикција није ни од какве користи дилетантима. Тек тада се на делу показује неинвентивност и помањкање талента. У случају Краља Петра Првог два одабрана анонимуса измишљају телевизијску контраисторију Србије правдајући то неком својом стваралачком слободом, а уметничка и друштвена јавност на то треба да ћути. То се неће десити. Уосталом, није ово први (нажалост, ни последњи) пут да се покушају промене свести српског народа стаје на пут снагом историјског и уметничког аргумента. Са оваквим „уметничким истинама“ имали смо већ посла у Сенкама и Немањићима управо у тренуцима када на делу нису били ни стваралачка фикција ни историја, већ провидна политичка подметања антисрпског лобија.
Најружнија је ипак сцена између старог краља и његових синова. Петар каже старијем Ђорђу, који рањен лежи у ваљевској болници: „За тебе је рат завршен“, па затим: „Нико се из рата није вратио као херој“ (?!). Кад му Ђорђе одговори речима: „Ако одем са фронта, бићу нико и ништа“, отац му, отприлике, каже: „Боље нико и ништа, али жив.“ Дакле, буди ништарија, роб, кукавица, издајник, нема везе, важно је да сачуваш голи живот. То да каже краљ Петар, који је одбио да напусти прву линију фронта историјским речима: „Идем ја на фронт! Они су пред Тополом. Ја нећу да они тамо уђу… Ја то нећу док сам жив! Нека они који желе да победе или погину уз свог старог краља остану са мном!“ Тако је говорио и чинио прави краљ Петар Први. Тако говоре и данас на Кошарама и Паштрику.

Кабинет воштаних фигура

Међу слабим инсеценацијама нарочито иритира она која приказује српску Врховну команду у тренуцима кризе, крајем прве ратне године, услед замора, губитака и недостатка артиљеријске муниције. Изнебуха и без икаквог повода ту војвода Путник извали: „Србија срља у пропаст“, и предложи примирје, тј. предају?! Ма неће бити! Врховни српски стратег, „кога вера у коначну победу ниједног тренутка није напуштала“ (пише његов помоћник, генерал Живко Павловић) тако нешто да изговори? Нема те уметничке слободе која дозвољава да му се у уста трпају речи које су дубоко противне његовом јуначком и славном руковођењу српским армијама. Напротив, историја каже да је „Путникова стратегија извлачења српских армија 1914–1915 мајсторско дело равно подухватима најславнијих војсковођа“. Под истим тим шатором и други српски генерали делују наивно и малодушно, укочени као у неком школском игроказу. Све је то сурогат и ујдурма, којој се ниједног тренутка не верује. Улога Петра Првог сасвим је у духу овог аранжмана, историјски неадекватна и нетачна, што се добро види за време „ратног савета“ у Призрену на коме двор, влада и Врховна команда одлучују (и то простим гласањем!) да наставе повлачење преко стране територије. Цео врх државе присутан је ту у виду воштаних лутака краља, регента Александра, Пашића и тројице војвода. Али све такође делује као немачки „кабинет воштаних фигура“, без душе и талента.
На страну то што је овај „савет“ историјски потпуно нетачан: тој седници нису присуствовали ни краљ, ни регент, ни начелник штаба Врховне команде, јер су се 28. новембра 1915. већ налазили код Љум куле, у Албанији. Оваква сцена се, дакле, уопште није догодила и чист је фалсификат, поготову што Путник и Александар ту предлажу капитулацију (!), Петар „да се гине на Косову“, а једини Мишић да се предузме контраофанзива, у чему остаје усамљен. Тај састанак, односно састанци догодили су се између команданата армија (који су потпуно изгубили везу с Врховном командом) и то у Пећи, закључно са 1. децембром, када је Мишић коначно дигао руке од свог предлога и запутио се пешке пут Чакора. Зашто је све ово важно? Зато што показује да неодговорно поступање са историјским чињеницама разара драмско ткиво и доводи до фаталне конфузије.
Једини „жив“ лик је овде војвода Мишић, који одржава борбени дух и покушава да подигне клонулу војску. Али Светозар Цветковић, који га игра, уопште не личи на војводу ни физички ни духовно; Мишић је био енергичан, али никад јаростан и бахат! Није викао као сеоски биров и уопште, није се понашао као бесна прециоза него као скроман, а одлучан војник. Није неважно како ће највећег српског војсковођу упознати нове генерације. Зато се и прави оваква серија. То наравно зависи од редитељског рада с глумцима, а то је за Ристовског – као и за његовог претходника у Немањићима – недокучива вештина.

Негација свега

Општу пропаст најављује још један Петров дефетизам изречен неком војнику у вејавици на Проклетијама: „Врати се, војниче, док је још време. Ово је ионако само моја битка.“ По свему што је био, ово Петар није могао никад изговорити, никад ни помислити. Петар јесте сваког војника ослободио оног дела заклетве која се односи на краља, али не и оног који се тиче отаџбине. То је било још у Призрену и мало ко се вратио. Али да Петар Карађорђевић Ослободилац шаље своју војску кући са Албанске голготе – „док је још време“ – могао је смислити само загрижени заточеник новог, самопоништавајућег типа: то је потпуна негација свега што је Петар осећао и творио у тренутку највеће националне драме.
Ристовски своје дело хоће да заврши неком фантазмагоријом у којој се расплићу безнадно смршени конци ове приче. На самртном крфском жалу треба да лежи цела ојађена Србија, али ми видимо само неке бледе, насумице разбацане сенке с Петром као главном утваром, која блуди кроз овај кошмар. Он чак и тоне у морске дубине заједно с наслаганим лешевима Плаве гробнице! Петар на Крфу (нa коме, иначе, никада није био!) доживљава свој трагични патос, док би аутор да га уздигне међу бесмртнике. То је немогуће, јер та слика почива на пролазности и ништавилу, на поништењу идеје водиље Петра Првог Карађорђевића. Идеје коју је изразио у свом преводу дела Џона Стјуарта Мила „О слободи“ још као млад човек (1868). У старости, на арбанашкој уској стази којом се улази у вечност, Петар у делу Милована Витезовића, каже: „Само је слободан човек властан над самим собом, може развијати своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Ја сам своје завршио и сад сам слободан да по својој вољи умрем.“ Цео један људски живот и краљевски пут стиче се на овој страници која се као светло појављује на крају овог трагичног искушења.

Морални дебакл

Ту идеју краљ Петар проналази на крфском жалу у виду подеране књиге свог превода Џона Стјуарта Мила. Књигу је у арнаутском блату нашао страсни пушач Живота и целу је – попушио. И сада умире с пикавцем који виси на већ помодрелој усни. Преврћући празне корице, резигнирани Петар каже, отприлике: „Драго ми је да је ова књига некоме за нешто послужила.“ Несрећна и депласирана иронија, која потире и деградира целог Петра. Шта ово треба да значи на крају приче о Краљу Слободи, како су га звали савременици? Откуд овај етички дебакл Петра Карађорђевића, који се никада и нигде није догодио, осим у зломисли Ристовског и његових сценариста? На основу чега се, онда, Србија дигла из пепела, што видимо у серији историјских разгледница које следе? Како се десио васкрс Србије кад је већ потонула у бездно. Итд.
Све је то у вези с нечим што је недавно оштроумно запазио професор Дарко Танасковић. Он је мишљења да је појам слободе данас релативизован и готово обесмишљен. „То се не догађа први пут у историји“, вели Танасковић, „јер дешавало се да под притиском двоструких стандарда истина буде релативизована, а слобода потиснута.“ Резултат овог потискивања је повратак у ништавило и дефетизам. Или баш оваква ТВ серија. То је, уједно, и одговор на питање – „Чији је ово Петар?“. „Ни свој ни мој“, одговорио је Витезовић. „А чији онда?“ Ми имамо одговор. То је жути анти-Петар посрнуле и ненародне Србије, која потире себе саму.
Једном ће неко ипак морати да сведе рачуне и измери учинак овог пропалог предузећа.

[/restrict]