Шта нису желели, а управо то су постигли, Ангела Меркел и Емануел Макрон скупом који су организовали у Берлину, и шта нас чека на сличном скупу који ће њих двоје организовати у Паризу 1. јула?
Контраст готово да није могао да буде снажнији. На једној страни, у Пекингу, центар света у настајању, на другој, у Берлину, периферија света који нестаје. Онамо подршка нашем територијалном интегритету и суверенитету, овамо настојање да нас лише и територије, и интегритета и суверенитета. При чему онај свет у нестајању, који нам ради о глави, хрли јер мора да хрли, а мора то зато што нема другог избора, а не зато што их воли, том свету у настајању који нам је наклоњен како овај стари никада није ни помишљао да буде, таква му је наиме природа.
ПОЈАС И ПУТ СРБИЈЕ Уосталом: само шест година од званичног покретања, кинеској иницијативи „Појас и пут“ приступило је преко 120 држава, међу њима и све више чланица Европске уније и то упркос отвореном противљењу суверена Европске уније с оне стране Атлантика. Тенденција је, дакле, неумољива колико и незаустављива.
Што нас и наводи на закључак да би за Србију у погледу Косова и Метохије, то јест саме Србије и њене будућности, једино релевантно морало да буде оно што смо о Космету и Србији чули у Пекингу, а не потом у Берлину, и све би друго представљало неопростиви пуцањ у здрав разум и сопствену будућност. Јер Европска унија не може – нема – да нам понуди ништа од онога што може да нам понуди Кина. Да има, не би и сама спас тражила на Истоку.
БЕРЛИНСКА ЗАМКА У Пекингу 25. и 26. априла, на Другом форуму „Појас и пут“, Србија је добила оно чему се и надала а то је, речима њеног председника Александра Вучића, подршка „територијалној целовитости и суверенитету Србије“ коју је добио и од домаћина, председника Кине Си Ђинпинга, и од најважнијег (и најдражег) Сијевог госта, председника Русије Владимира Путина. Ово, приде, уз изражену подршку за „нашу земљу у свим међународним организацијама“ што, и ако се не каже експлицитно, укључује и Уједињене нације.
С таквом – драгоценом, већ и зато што је реч о две сталне чланице Савета безбедности УН с правом вета – подршком у џепу, Вучић је могао лагодно да отпутује у Берлин 29. априла, на састанак који је требало да буде замка за Србију а у њу су на крају упали само његови домаћини.
Да је Србији у Берлину била постављена замка говоре и списак званица и једина тема о којој се тамо разговарало. У најкраћем, како ће сумирати бриселски портал „Политико“, циљ састанка било је „поново покретање разговора између Србије и Косова“; остали западнобалкански лидери који су тамо били присутни – од Северне Македоније, Црне Горе и Албаније, преко Босне и Херцеговине до Хрватске и Словеније – имали су функцију мамца којим ће Београд бити стављен за исти сто с Приштином упркос томе што Приштина одбија да укине стопроцентне таксе за српску робу. Наиме, позив на наставак дијалога с Приштином Београд може да одбије као што и одбија, овај пак у ширем формату не може без тако убедљивог разлога као што су таксе.
Истовремено, а сведочи о томе присуство Дениса Звиздића у име БиХ, а не председника њеног Председништва Милорада Додика, требало је скуп у Берлину да остави и утисак изолованости Београда. Маневар јефтин и перфидан а уз то и бесмислен, јер како то тачно могу Северна Македонија или Албанија да изолују Србију коју изричито подржавају Кина и Русија? У таквим околностима, ако ишта, Вучић је међу тим (гео)политичким пигмејима у облику Зорана Заева, Едија Раме и поменутог Звиздића, а после састанака са Сијем и Путином, морао да се осећа сасвим надмоћно, и трагично би било и за њега лично и за Србију ако је осетио икакву другачију емоцију.
МЕРКРОНОВ ФИЈАСКО На крају, како рекосмо, супротно очекивањима домаћина, скуп се окончао „Меркроновим“ – игра речи, комбинација презимена Меркел и Макрон – „балканским сломом“, како је савршено прецизно формулисао споменути „Политико“.
„Незадовољни неуспехом ЕУ да издејствује споразум којим би се умириле тензије, Меркелова и Макрон одлучили су да ствари узму у своје руке. До окончања самита вероватно су пожелели да то нису учинили. Уместо продора, Меркелова и Макрон су нехотице пред јавношћу изложили дисфункционалност европске дипломатије“, оцењује бриселски портал, и то сасвим оправдано.
Јер једини успех Ангеле Меркел и Емануела Макрона састоји се у чињеници да су западнобалканске лидере успели да окупе на једном месту; узгред буди речено, оволики успех у неким ранијим временима не би ни био вредан спомена јер би се подразумевао.
Сви остали резултати берлинског окупљања представљају списак неуспеха његових организатора. Нити су успели да Приштину наговоре да, макар, на одређено време суспендује оне таксе које су заузврат суспендовале дијалог с Београдом, нити су успели да Београд наговоре да се врати дијалогу без обзира на таксе („Политико“: „Није ни споменута могућност да две стране заиста рестартују свој замрзнути дијалог“), најзад, као симболична потврда берлинског фијаска, на крају окупљања није усвојена ни заједничка, барем протоколарна изјава. Поново „Политико“: „Учесници нису чак могли ни да се сагласе о широким ’закључцима’ које су понудили Берлин и Париз у данима уочи самита.“
И „’једина срећна особа била је (шефица ЕУ дипломатије Федерика) Могерини’, рекао је један од учесника“, ово због тога што ни Ангела Меркел ни Емануел Макрон нису успели у ономе што су (у)мислили да ће моћи боље од ње. И приде зато што се, да лично присуствује њиховом неуспеху, Могеринијева у Берлину нашла такорећи непозвана, уместо позваног председника Европске комисије Жан-Клода Јункера који је био оправдано спречен да дође, можда оним својим ишијасом који представља право медицинско чудо јер из њега упорно избијају алкохолна испарења…
Овај неуспели и бедно окончани покушај малих играча да заиграју велику игру, елем, представљао је очекивани производ стицаја објективних и субјективних околности. Објективних утолико што ЕУ више не поседује ни штап ни шаргарепу – чиме може да нам припрети, да нас неће примити у чланство? Па то нам свеједно следује, а ионако ништа не доноси – субјективних пак зато што је Меркелова, сваким даном којим је ближа свом најављеном одласку у пензију, све мања него што је била, док Макрон ионако никада није ни био онако велик као што је мислио да јесте када се заволео са својом учитељицом.
Што ће рећи да у Паризу 1. јула, када берлински фијаско треба да буде настављен, не треба да очекујемо ништа више од тога. Осим, можда, још већег фијаска ако популисти на изборима за Европски парламент крајем овог месеца постигну онакав успех од каквог страхују чувари актуелног нереда. Па Меркрон постане још импотентнији него што је данас, и зашто бисмо му пружали прилику да на нашем случају лечи ту своју тешку бољку.
И управо се на тој тачки, где су с једне стране подршка и растућа моћ Кине и Русије, а на другој исказана немоћ Немачке и Француске, исцрпљује сва политичка анализа овог тренутка српског постојања: не само да изговора за предају има још мање него што га је икада било већ га нема уопште. И то је позиција о којој смо пре свега неколико година једино могли да сањамо. А сада само треба да је паметно искористимо…