Увређена дружина

Како је нападајући папу Франциска, због изреченог става о Алојзију Степинцу, хрватска елита показала сопствену меру хришћанства?

Пише Јован Пејин

Став папе Франциска да блаженик др Алојзије Степинац остаје блаженик све док се не развеје магла око његове личности и утврди историјска истина – изазвао је пометњу у хрватској јавности, међу представницима политичке и духовне елите.
Папа Франциско је рекао да је улога др Алојзија Степинца у животу цркве на чијем челу је био 1941–1945, као загребачки надбискуп и председник Бискупске конференције, а затим од 1952. као кардинал, нејасна те да је истина о његовој личности једини интерес Ватикана. „Чему би служило проглашење свеца ако ту истина није јасна? Никоме не би служило…“, констатује папа.
Овај став, у суштини позив поборницима светаштва Алојзија Степинца да преиспитају своју савест као хришћани, изазвао је бес у Загребу, државном и духовном центру Хрвата, центру његове духовне и световне елите.

[restrict]

ОДГОВОР ПАПИ Уследио је бахати одговор папи. Омаловажавајући Српску православну цркву, њену паству и патријарха српског, Његову светост господина Иринеја, хрватска елита је урадила оно што јесте психолошки својствено онима који бране и правдају кривицу генерације Хрвата и „нових Хрвата“, учесника и извршитеља геноцида над Србима као народа, Холокауста над Јеврејима и уништавања Цигана/Рома.
Бес или националистичко-конфесионална помама хрватске политичке и духовне елите и народа нашао је простор у утицајним медијима показујући да за хрватско друштво убиство преко милион људи, жена и деце Срба, Јевреја и Цигана/Рома није био злочин. Није ваљда отуда јер је иза њега од 1937. стајао загребачки надбискуп, председник Бискупске конференције, оснивач кроатонацистичке организације „Чиста католичка акција“ с којом је, заједно са усташама, утемељио римокатоличку државу Хрватску.
Како би оповргли резултате истраживања о срамној улози др Алојзија Степинца у злочину геноцида над Србима и охрабрили не баш просвећени хрватски верујући народ а самим тим и домаћу политичку публику, неколицина „бранитеља“ изнела је свој став у хрватским медијима. Свој поглед на актуелизовану тему усташтва они креирају на начин психолошки својствен кривцу – врше замену теза.
Интересантно, они прескачу ток времена, истину и стварну улогу надбискупа загребачког, најпре у припреми а затим у мирном посматрању злочина. Из њиховог излагања губи се важна чињеница да је иза злочина стајао државни апарат ратне државе Хрватске и народ предвођен свештеницима, редовницима и активистима „Чисте католичке акције“, коју је, уз невероватну свирепост, водио Степинац.
Ружа Томашић, посланик у Европском парламенту, напала је папу оспоравајући његове напоре да се утврди истина о надбискупу и догађањима у првој хрватској држави после девет векова (ако је уопште и пре тога постојала). Овај испад несумњиви је израз примитивизма и показатељ моралног пада хрватске политичке елите којој Томашићева припада и коју представља.
Пропагандна матрица која намеће наратив о Степинцу као мученику за веру створена је након несувислог суђења 1946. године, када је кардинал злочина оптужен за помагање терористима, али не и за припрему и организовање геноцида над Србима. Његова „Чиста католичка акција“, коју је основао 1936. уједињењем с националистичким друштвима „Домагој“ и „Крижари“, претворила је постојећу „Католичку акцију“ у кроатонацистичку организацију, чији чланови су, најревноснији у вођењу антисрпске пропаганде, вршили, проповедима у црквама и натписима у медијима, духовну дехуманизацију Срба, како би створили основу за учешће пастве у будућем обрачуну.

СТАВ ИВЕ КРАЈАЧИЋА Чланови „Чисте католичке акције“ и њени пријатељи предвођени фратрима, редовницима и клерикалцима, од априла 1941. године водили су паству у злочин. Када су силе Осовине напале Југославију, ова конфесионално-кроатонацистичка групација на челу народа напала је Југословенску војску с леђа и извршили прве злочине над Србима на окупираним територијама од стране новопроглашене Независне Државе Хрватске. Број учесника у извршењу злочина далеко је премашио број чланова „Чисте католичке акције“ и пење се до преко 100.000 мушкараца и жена. Извршиоци покоља и пљачке били су католичка омладина, гимназијалци и други средњошколци, трговци, занатлије, учитељи и професори, мајстори, радници, сељаци и на хиљаде људи који су садистички уживали у туђој патњи. О размерама злочина сведоче и извештаји италијанских официра претпостављенима у којима се понашање римокатоличке руље предвођене свештеницима и редовницима пореди с ратним оргијама у средњем веку.
Пропагандна синтагма „Степинац мученик за веру“, скована после донете пресуде 1946, а затим после његове смрти и она „Степинац светац“ тихо су ширене међу паством на проповедима у црквама и самостанима, а затим у римокатоличкој медијима, хагиографским пригодним текстовима, стихоклепачким песмама а на крају и у студијама са научним претензијама. На овај начин идеја Степинац светац ушуњала се подмукло у свест пастве. Она није од стране кроатокомунистичког режима у Хрватској нити Југославије, на чијем челу је била неформална тројка Јосип Броз Тито, Владимир Бакарић и Иван Крајачић Стево, сузбијана истином о његовој злочиначкој улози у НДХ. Једноставно Степинац и друштво били су заштићени изреченим ставом Ивана Крајачића Стеве да је сваки помен злочина над Србима током кроатонацистичког режима ратне државе Хрвата „увреда за хрватски народ“.

ДОБАР КАТОЛИК Пропагандни процес Степинац светац дуго траје. Ширио се и шири се међу римокатолицима у Републици Хрватској и крајевима у којима постоје енклаве „нових Хрвата“, у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори. Овај феномен је компромитован медиокритетством носилаца пропагандног култа лажног блаженика, кандидата за свеца, у Цркви у Хрвата. Представници хрватске интелектуалне елите преко медија напали су, због изјаве о статусу Степинца, папу Франциска и деградирали себе као хришћане. Држе се максиме поменутог Крајачића из далеке 1944. године о којој је непосредно после ослобођења Београда обавештен Јосип Броз Тито писмом Едварда Кардеља. Речено правило је утицало да се дуго избегава истраживање усташких злочина.
Деградација Хрвата обележена је бесном изјавом посланице у европском парламенту Руже Томашић, која се пита зашто би она делила папино мишљење. Исти став има и утицајни др Винко Пуљић, који је отишао корак даље и одбацио речи папе Франциска о историјској нејасноћи у вези с надбискупом Степинцем и његовом улогом у спровођењу геноцида над Србима и њима придруженим Јеврејима и Циганима/Ромима. Винку Пуљићу је све јасно, не интересују га чињенице нити документи који сведоче о томе да је Степинац користио термине нациста „аријевци и неаријевци“ кључне за слање Срба, Јевреја и Цигана/Рома у смрт било у систем логора Јасеновац или другим местима масовног уништавања. Степинац је отворено подржао НДХ већ сутрадан по проглашењу. Сматрао ју је католичком државом, а Павелића назвао, после сусрета с њим, „добрим католиком“. Овим ставом одобрио је све оно што се дешавало 1.150 дана. Много и за Балкан.
Случај Степинац је показатељ да питање геноцида над Србима није окончано. Реалност је да је геноцид скриван и да је само суђење надбискупу Степинцу 1946. било крње. Надбискупу Степинцу суђено је за помагање усташким терористима, али не и за припрему, организовање и извршење покоља православних Срба и њихово преверавање. Оптужница коју је припремио државни тужилац Хрватске Јаков Блажевић била је добро смишљена да сакрије геноцид.

ОПРОСТ ЗА ПОКОЉ Нејасан статус оптужнице и осуђеног надбискупа, створен на судском процесу у Загребу није учинио ништа да се утврди истина о организацији „Чиста католичка акција“, о њеној повезаности са усташким покретом и масовним учешћем чланова у покољу Срба од априла 1941. до краја рата 1945. године. „Чиста католичка акција“ била је моћно оружје у рукама Алојзија Степинца као кроатонацистичка организација која је усвојила програм усташког покрета и претворила га у оруђе геноцидне акције над Србима и другим народима.
Историја „Чисте католичке акције“, делатност и учешће њених чланова у медијима и јавном животу показују стварне узроке покоља Срба у НДХ, као и то да је иза свега стајао др Алојзије Степинац. Степинац са ЧКА стајао је иза геноцида над Србима исто као што је Адолф Ајхман стајао иза Холокауста над Јеврејима. Ова организација је постала страшно оружје у рукама др Анте Павелића, поглавника НДХ. Контролисала је хрватски народ и друге римокатолике непросвећене и потпуно парализоване од мржње својствене само таквој маси и омогућила да се изврши геноцид.
Степинац је дао и благослов и опрост за покољ.
Узбуђење дружине у Загребу, али и у другим местима којим је пропраћена изјава папе Франциска да треба разјаснити историјске нејасноће, потпуно је у складу с радом и учинком др Алојзија Степинца, те његовим „опростом“ фра Филиповићу Мајсторовићу или учинком фра Брзице који је за ноћ преклао 1.500 Срба у Јасеновцу. Управо ту треба тражити разлоге за напад патријарха српског Иринеја. Јер нема места за разговор о блаженику. Он је чист. Сваки помен злочина над Србима је „увреда за хрватски народ“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *