Тако пролази слава

Шта следи на Темзи после оставке Терезе Меј?

Sic transit gloria mundi – тако пролази светска слава. Британској премијерки Терези Меј догодила се прошле седмице последња ствар у животу једног политичког службеника. У емоционалном наступу, уз сузе које није могла да укроти упркос томе што носи надимак „челичне леди“ британске политике после недостижне Маргарет Тачер – коначно је одлучила да поднесе оставку на место председнице владе Уједињеног Краљевства. Наступ у коме је најавила да ће ускоро (7. јуна) напустити и функцију лидера британске Конзервативне партије, али да ће остати на премијерској позицији све док се у редовној политичкој процедури не именује њен наследник, дуго ће вибрирати у колективном сећању земље.

НА ТАЧКИ УНУТРАШЊЕГ СУКОБЉАВАЊА По већини оцена, перипетије британског одласка из Европске уније „дошле су главе“ госпођи која је у општем доживљају Британаца важила као „челична леди број два“. Тереза Меј уложила је крупну суму политичког кредибилитета у одлазак Краљевине из ЕУ – и оманула.
Мејова је друга премијерка у британској политичкој историји и прва којој припада заслуга да је с надобудним Бриселом успела да договори услове британског „мирољубивог“ одласка из ЕУ. Међутим, њен договор доживљен је у Парламенту као дебакл који ће је пратити све до краја.
Парламент јој је одбацио, пред саму оставку, и други предлог пројекта о условима британског изласка из ЕУ. А тај предлог био је и повод групи посланика из њене Конзервативне партије да изађу са захтевом за њену смену. Пројекат је оцењен као маневар да се примири већинско расположење у земљи о одласку из Европске Уније – било договора или не.
Последња сламка која је „камили сломила леђа“ био је иступ посланице, чланице Терезиних конзервативаца у Парламенту госпође Лидсом, која је као знак неслагања с председницом поднела оставку.
Тереза Меј је још једном, по други пут, покушала да приволи посланике Парламента за подршку њеном помирљивијем начину изласка из ЕУ – предлог који је одмах оцењен као сувише дарежљив према Бриселу и истовремено према захтеву опозиционе Лабуристичке партије која заговара знатно мекши однос УК према Бриселу. Затим нуди нови пројекат одласка и спремна је да, уколико њен план не прође у Парламенту, понуди земљи нов референдум на ту тему.
На овој тачки унутрашњег сукобљавања, чланови ужег кабинета Терезе Меј почињу да се јавно десолидаришу са шефицом, док се у партијској бази чују гласови који траже и њену оставку.

НАЛОГ НАРОДНОГ ПЛЕБИСЦИТА У насталој атмосфери једна од активнијих министара у влади Амбер Лидсом подноси оставку да би Тереза Меј одмах затим (24. маја) званично објавила да и она подноси оставку на функцију лидера Конзервативне партије. У објашњењу потеза Тереза Меј је сматрала за потребно да изјави: „Учинила сам све што је било у мојој моћи како бих испунила налог референдума (из 2016. године).“ Уз то је још казала – да би се памтило – како „дубоко жали“ што није успела да за време мандата откачи Британију из Европске уније и тако изврши налог народног плебисцита на коме су грађани одлучили да земља оде из ЕУ.
У овом моменту турбуленције на британској политичкој и друштвеној сцени преовладава мишљење да госпођа Меј јесте учинила све што је могла у настојању да посланике Парламента придобије за свој пројекат одласка УК из ЕУ, и да је сада у најбољем интересу земље да заврши њен започети посао.
Тереза Меј, одлазећи из резиденције у Даунинг стриту, оставља свом партијском наследнику у рукама „врућ кромпир“ извршења референдума и да се пробија кроз комплексан пејзаж новонастале политичке ситуације у Британији. Новом премијеру и новом лидеру конзервативаца остаје, такође, да брзо савладају уметност маневрисања и преживљавања на политичкој ветрометини Британије.
У коментарима који прате одлазак Терезе Меј са политичке сцене Уједињеног Краљевства признаје се да је учинила много, али да у три године које је провела на кормилу земље није достигла резултате Маргарет Тачер. „Ма какве амбиције да је имала у покушају да исправи горуће неправде у британском друштву, све остаје у сенци једне једине речи – брегзит“, каже се у једном од првих коментара.
Њене три године на позицији председнице владе биле су у највећој мери испуњене темом одласка УК из ЕУ и њеним све безнадежнијим напорима да у потпуности изврши налог референдума који је расписао њен претходник Дејвид Камерун. Оставке министара и посланика у Парламенту које би и у нормалним временима обориле једног председника владе прожимале су њен премијерски мандат, али је она гурала, не обазирући се на хаос око себе, као да се ништа није дешавало.

СКУПА ПОЛИТИЧКА ЦЕНА На општим изборима 2017. Тереза Меј је изгубила већину у Представничком дому парламента и била приморана да се ослони на Демократску партију униониста (Северна Ирска) уз компромисе и скупу политичку цену. Никада се није опоравила од овог политичког компромиса, а време је показало да јој је тај потез био још и врста политичког „саморањавања“, па су је, кажу анализе, њени противници „држали“ у Даунинг стриту само док не обави операцију брегзита и док се не нађе неко погодније решење. Као уступак својим критичарима прихватила је, пише се, да понуди оставку али под условом да гласају за њен мекши план раскида са Европском унијом.
Кћерка англиканског свештеника Тереза Меј је као свој кредо често понављала речи научене од оца да „све људе гледа као једнаке“ и да никада не мисли да је компромис лоша ствар.
Тереза Меј је члан Парламента од 1997. године. Средином 2016. постаје председница владе Велике Британије након што је шест година пре тога била министар унутрашњих послова. У приватној библиотеци има више од 150 кухињских рецепата које „консултује“ увек када јој пријатељи долазе у посету.
После њене оставке питање је шта следи на Темзи. Ако на место новог премијера дође ригидни присталица брегзита, није искључено да Уједињено Краљевство напусти Европску унију пре предвиђеног датума (31. октобра) и без икаквог споразума. Ко год дође на кормило чека га дилема саме Терезе Меј поготово што у Парламенту нема већине за било какву договорну варијанту брегзита.
Британију очекује још један период неизвесности, а колико би могао да траје, остаје широко и отворено питање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *