ШТАФЕЛАЈ И НОЈЕВА БАРКА СЕЋАЊА (2)

Српски сликари у анегдотама: Непознати ликовни живот

С уверењем да анегдоте, слично као изреке или афоризми, откривају карактер личности, али и дух времена, и с поузданим сазнањем да читаоци више него „досадне теорије“ воле анегдоте тако непосредне и налик уметничком чину, објављујемо овај прилог (три дела) за могућу антологију необичних причица о српским уметницима и уметничким епохама, прошлим и садашњим

Aлeксaндaр Лукoвић Лукиjaн, Mузикa зa дрвeнe кoњe, 2010, уљe нa плaтну, 40 x 50 цм

Један од најбољих сликара, Протићев и Возаревићев саборац из Децембарске групе, професор на београдској Примењеној академији, био је Александар Томашевић. Снажан и прек човек, одличан конзерватор, умео је да се са Шиптарима потуче песницама, док је боравио на Косову и рестаурирао фреске. Угринов описује стрељачку мету, исцртани картон, причвршћен на задњи зид његовог атељеа, уз бар стотину испуцаних чаура, које су сведочиле о исцрпљујућем надметању у гађању прошле ноћи. „Долазио је, наравно, Крата!“, узвикнуо би пред тим призором. Посећивао га је његов пријатељ, некадашњи репрезентативац у пливању и стрељаштву, познати скулптор – Јован Кратохвил. Са ниског лежаја, који се налазио у најтамнијем ћошку просторије, гађали су из седећег и клечећег положаја у мету на супротном крају атељеа. Пуцало се ту из пиштоља (ређе из пушке), немилосрдно и жестоко, по читав сат без престанка, како се, уосталом, и све друго чинило у том поткровљу. Била је то нека врста инспирације и подстрек необузданом Томашевићевом темпераменту.

Видa Joцић, Глaвa, кaмeн

КОНВОЈ ОД 16 КАМИОНА ЗА ОТПАД Негде у литератури постоји друга анегдота везана за Томашевића, а коју не помиње Угринов. Једном је на врата атељеа дошао по договору француски амбасадор, у жељи да купи слику. Угледао је бизаран и опасан призор: Томашевићева жена је седела мирно при отвореном прозору са подоста попушеном цигаретом, а сликар је с другог краја атељеа гађао из пиштоља у пепео на њеној цигарети.

Игoр Вaсиљeв, Eгзoдус, 1954, уљe нa лeсoниту, 50 x 60 цм

Угринов пише и о Види Јоцић, једној од наших најбољих вајарки која је као млада комунисткиња преживела Аушвиц. Живела је са сликаром Стојаном Ковачевићем, званим Гранде. Он је по улицама сакупљао крваве крпе и окрвављене хартије и доносио их кући, чувајући их у соби. Због тога се редовно мотао око касапница или месарских радњи на пијацама. У соби је неподношљиво баздило, када је Вида хтела да га спречи, он је покушао да је удави. Ишла је код психијатра и он јој рекао да ту хартију и крпе не износи, нека пусти мужа да собу напуни, па ће их он сам изнети. Догодило се супротно, Гранде је напунио собу и предсобље. И Гранде је ишао код психијатра и овај је закључио да та морбидна потреба вуче корен од смрти његове мајке. За време бомбардовања он је нашао мајчин леш потпуно раскомадан у парчиће и покушавао је, скупљајући их, да њено тело поново састави… Угринов не описује како су Вида и Гранде живели, што је бескрајно забављало сјајног сликара Радована Хирша, који је волео Леонида Шејку а и сам правио објекте од одбачених ствари. Она је добила атеље једног предратног вајара на Карабурми, грађен по прописима, у коме се могу радити скулптуре висине пет метара. Гранде је волео да доноси старе и одбачене ствари које би нашао на отпаду или на улицама. Вида се томе није противила. Тако је он испунио једну, па другу собу и касније цео атеље до врха, чак и собу у којој су спавали. У њој је била само мала слободна стаза до кревета и решоа поред. Када су Вида и Гранде умрли, наследници су решили да рашчисте тај простор. Довели су екипу Градске чистоће, али ђубретари су убрзо одустали. Морали су да се изнајме највећи камиони, које нема Градска чистоћа и екипа студената која је недељу дана радила. Изгледа да је на отпад превезено шеснаест таквих камиона, Гранде је навукао у велики атеље и двориште стотине старих телевизора, веш-машина, фрижидера, бицикала и свега другог што је могао да превезе на својим колицима, без којих није ишао. Да парадокс буде већи, Вида а посебно Гранде били су приватно крајње благи, фини, питоми, тихи и благородни људи. ’

Дрaгaн Лубaрдa, Бeз нaзивa, 1963, бajц нa пaпиру, 25 x 36 цм

У РЕЖИЈИ ПОЛИТИКЕ У то време је једна од најмаркантнијих фигура био сликар Игор Васиљев. По сећањима његовог најбољег пријатеља волео је да се пење на бандере и скида сијалице, сакупљао је табле с натписима улица и није подносио грбавце, када бих их видео на улици, тукао их је. Родоначелник српске фантастике поред Васиљева је старији сликар Милан Поповић, који је имао надимак „Кромпир“. Једног јутра дошао је сељак да продаје кромпир по атељеима, иде од врата до врата и тако дође до Поповићевих. Закуца, сликар отвори и сељак само рече: „Кромпир“. Поповић, мислећи да га и он зафркава, рече „Па, зар и ти?“ и залупи врата.
Када је поменут Мило Милуновић, треба рећи да је он ценио младе и даровите сликаре као Милуна Митровића, Љубу Поповића и цртача Драгана Лубарду. Њему је донео из иностранства прве фломастере, који су у то време били технички несавршени па је млади цртач одбио да их користи, са образложењем: „Шкрипе док цртам.“ За следећу анегдоту треба имати у виду политичке односе снага. Милуновић није био предратни комуниста нити у покрету отпора, али је студент Александар Луковић Лукијан био припадник радничког покрета још пре Другог светског рата и у партијском смислу веома утицајна фигура на Ликовној академији, и зато је старом професору и те како могао да науди. У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ била је организована велика смотра српске уметности, на којој је била и Милуновићева слика, али је дошло до замене и на то најбоље место у галерији које је она заузимала стављена је слика Александра Луковића. На свечаности отварања улази у Павиљон свита с Милуновићем на челу а поред њега је Лукијан, који весео жели да се похвали својим новим делом. Видевши замену и Лукијанову „мајсторију“, Мило са врата пре него што је Луковић ишта изустио рече: „А чије је ово говно?“ „Моје“, одговори Луковић, на шта Милуновић узврати: „Добро говно, добро говно.“

Лeoнид Шejкa, Mртвa прирoдa сa пaпaгajeм, 1968, уљe нa дaсци, 18,6×19,2×1,5 цм, Кoлeкциja Симoнe и Вукaшинa Чупићa

Када је реч о производима те врсте, незаобилазна је и анегдота са Зуком Џумхуром и Милићем од Мачве. За њу је такође потребно имати у виду политичке односе тог доба. Џумхур је био цртач, више карикатуриста, никакав сликар и није оставио неки траг у српској уметности. Био је у партизанима и као комуниста један од најмоћнијих људи у ликовној уметности и председник УЛУС-а. Милић је за разлику од њега био рођени сликар, члан прокажене Медиале и национално најистакнутији уметник, православац за разлику од Џумхура, који је био муслиман. Једино су Милићу и Мићи Поповићу у Титовој Југославији биле забрањене две изложбе из националних разлога. Зато се и догодило да вредну слику младог мајстора на значајној групној изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ Џумхур смести на најгоре место, код степеништа. Мачванин је убрзо смислио освету. Набавио је повећи керамички ћуп, вршио данима у њега велику нужду и када га је напунио до врха, затворио масном хартијом. Спаковао га је у картонску кутију и послао на адресу Зуке Џумхура, у Павиљон. Кажу да је Зуко примио пошиљку, отворио је, а онда се Павиљоном разлегао урлик: „Носите то одавде!“

Љубa Пoпoвић, Свeти Сeбaстиjaн, 1960-61, уљe нa плaтну, 179×137 цм, MСУ Бeoгрaд

ЖИВОТ ЈЕ УВЕК ПАРАДОКСАЛАН Чудне су судбине уметника, живот је каткад шкрт на једној а штедар на другој страни према њима а још чешће бизаран. Чувени сликар Божа Илић, највећи уметник у Југославији у време социјалистичког реализма, видевши у Лувру дела Густава Курбеа, изјавио је да не слика ништа лошије од тог творца реализма. Касније је постао успешан модерниста, био је глувонем и освајач многих жена као и сликар Слободан Сотиров, који је имао ноћне море да га прва жена открива у прељуби. Ко зна каквим стваралачким путевима, хоби Боже Илића био је прављење виолина. Како Никола Кусовац каже, то нису били никакви сувенири, нити залудне рукотворине, већ изванредни инструменти, високог квалитета. У тој мајсторији има нечег и тужног и ведрог, живот је увек парадоксалан.

Mилaн Пoпoвић, Aкт дeвojкe сa цвeћeм, 1964, туш нa пaпиру, 25 x 18 цм

Када се помињу Милић од Мачве и Медиала, треба имати у виду многе изванредне анегдоте, та група имагинативаца прави је рудник другачијих сторија. Једну мање забавну, али веома животну испричао је Љуба Поповић. На некој изложби када је Љуба већ био старији али држећи, пришла му је времешна жена, наборана, без зуба и косе. Обесила му се о врат, почела да га грли и љуби завапивши: „Љубо, мој Љубо!“ Он се лецнуо, онда се прибрао, одмакао од ње и упитао је: „Извините, госпођо, ја вас уопште не познајем, ко сте ви?“ Како ме Љубо не познајеш, ја сам та и та, узвратила је она. Љуби њено име у први мах ништа није значило, а онда се кроз маглу сетио. Била је то лепотица, једна од најлепших девојака у Београду, којој су се сви, па и Љуба, безуспешно удварали и само могли да маштају о њој. Поводом ове згоде, упућени сведоче да је таквог мајстора какав је Љуба, експерта за истраживање „трулежи и распадања”, запрепастио такав „рад“ времена.

Mирo Глaвуртић, Сaтaнa, oкo 1980, интeрвeнциja уљeм, 21 x 15 цм

Слично пропадање се ни случајно није догодило Ољи Ивањицки, у коју су, како каже Миро Главуртић, били заљубљени сви њени саборци из Медиале. Она је била заљубљена у Леонида Шејку, неформалног вођу те групе. Раскинули су везу зато што је Оља пронашла у Шејкиним списима компромитујући материјал. Велики класификатор, који је тврдио да пролази кроз живот класификујући, упоредио је Ољине телесне мере са истим неке младе згодне балерине и извукао закључак да је балерина боље грађена. О Ољи и Шејки постоје и две најлепше анегдоте. Шејка се никада, ни у мушком друштву, није „опуштао“ и никада преко његових уста није прешла псовка или ружна реч, а Оља ни о ком целог живота није рекла ништа лоше. Нису, међутим, сви у Медиали били заљубљени у њу, заправо само један није био, црни маг, Распућин-цртач и митски ратник-сликар Урош Тошковић. Он ју је назвао „Зоља Пихвињицки“; хтела је да га тужи за увреду, али је одустала, схвативши да је Тошковић изван свих категорија. Пре тридесет пет година док смо се дружили у Београду, Тошковић ме је изненађивао копањем по кантама за ђубре, чак и на Тргу републике и вађењем из њих разних ствари. Упитах га: „Шта то радите?“ „Носим сиромашним комшијама Циганима“, одговори Тошковић. Он је по сећању Мира Главуртића, његовог саборца из Медиале, умео да иде улицом, застаје испред прозора кућа и баца на њих каменчиће. Када би се неко од мушких укућана појавио, звао га је да сиђе, да би се били.

Бoжa Илић, Фудбaлскa утaкмицa, oкo 1971, уљe нa кaртoну, 61 x 81 цм

ЖИВО ЉУДСКО СРЦЕ Када се вратио из Париза, Тошковићеве цртеже сакупљали су и лекари па је он једном кардиохирургу нудио да поклони цртеж ако му дозволи присуство у операционој сали. Желео је да држи живо људско срце док куца. Тошковић је аутору ових редова причао да је у Америци узимао и хероин, али није постао наркоман. Говорио је да човек треба да живи крајње аскетски, на меду, млеку и орасима, уз сталне физичке вежбе, што је и сам упражњавао. У његову „алтернативну медицину“ улазило је током боравка у Црној Гори, у позније дане његовог живота, прехрањивање чистом бивољом крвљу, што раде и Масаи. Одлазио је у ту сврху редовно у кланицу, сматрао је да га то јача, све док се није отровао, мислио је да су му дали овчију крв. За Тошковића је везана једна од најоригиналнијих сцена, о којој је причао сликар Момчило Мома Антоновић, присутан када се догађала. Желећи да помогне сиромашном уметнику, цењени париски и београдски сликар Владимир Величковић довео је Тошковићу у атеље угледног јеврејског галеристу. Он је тражио да види све радове у атељеу, стрпљиво дуго ћутке разгледао и на крају му рекао да жели да ради с њим. Оставио је чек да га Тошковић попуни на суму коју жели и уговорио самосталну изложбу у његовој париској галерији. Кренули су ка излазу, али се галериста сагнуо да веже пертлу, и окренуо леђа Тошковићу. На то га је Црногорац ударио ногом у стражњицу, поцепао чек и све их избацио напоље. Још већи карамбол направио је с представницима актуелне црногорске власти. По његовом трајном повратку у Црну Гору организована му је већа изложба. На њу је дошао представник из министарства рекавши му да власт жели да задржи целу изложбу и откупи је, јер је он велики национални уметник. Упитао је колика би била цена целе изложбе. Тошковић је кратко размислио и рекао 70.000 евра, на шта је министров помоћник рекао „У реду“. Последњег дана изложбе дошао је исти човек из власти и донео новац. Тошковић је сместа завртео главом и рекао: „А не, не, 70.000 евра само за један цртеж.“ Реч је о сликару који је говорио да га ништа толико не забавља као када види леђа тајкуну, који разочаран одлази од њега не купивши ништа, јер му Урош тражи за цртеж 5.000 евра.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *