Предизборна паника у бриселском рају

НАША ТЕМА – ИЗБОРИ ЗА ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ

Нервоза у Бриселу, а поготово међу италијанском политички коректном привилегованом елитом постаје све већа и сада се не бирају средства да се медијским лажима што је могуће више оцрни Матео Салвини – опасни човек који је у протеклих неколико месеци с предизборних митинга и с препуних тргова широм Италије редовно поручивао грађанима да без драстичних промена Уније и њених сурових и ригидних правила штедње и стезања каиша нема шансе да икада буде боље

Избори за ЕУ парламент, који су по многим озбиљним аналитичарима одлучујући за судбину Европе, одржаће се 26. маја, и према резултатима истраживања јавног мњења потпредседник италијанске владе и министар унутрашњих послова Матео Салвини и његова Лига за Север убедљиво воде са око 35 процената народног консензуса. Нервоза у Бриселу, а поготово међу италијанском политички коректном привилегованом елитом постаје све већа и сада се не бирају средства да се медијским лажима што је могуће више оцрни овај опасни човек, који је у протеклих неколико месеци с предизборних митинга с препуних тргова широм Италије редовно поручивао грађанима да без драстичних промена Уније и њених сурових и ригидних правила штедње и стезања каиша нема шансе да икада буде боље, из простог разлога што та Унија одавно не штити њихове интересе већ искључиво интересе и милионске профите привилеговане елите и моћника из мултинационалних компанија и мегабанака.
Медијски напади на Салвинија почели су оптужбама за пропагирање фашизма, расизма и хомофобије, етикетиран је и као политички дилетант, незналица и простак, а на грађане се до отужности апеловало да се уразуме, док још није касно, и окану будалаштина које пропагира овај опсенар што Италију води у сигурну финансијску пропаст и изолацију од целог цивилизованог света. А то значи да се не заносе да ће им се икада вратити оно што им је у протеклих 20 година постепено одузимано, а што би још увек требало да спада у основна људска права – право на рад, кров над главом, бесплатно школовање и лечење. Укључујући и право на сигурност, с обзиром на то да су се италијанске периферије, услед неконтролисаног прилива миграната, претвориле у црначко-арапска гета, где придошлице домаћем живљу диктирају начин живота и свако „пркошења“ (у које спада и роштиљање свињетине и ношење мини-сукње) кажњавају пљачкама, батинама и силовањима. По правилу, починиоци одмах бивају ослобођени уз судско образложења да су „мигранти трауматизовани због ужаса кроз који су прошли у либијским прихватним центрима“ или још циничније: „да домаћи живаљ треба да буде толерантан, да се адаптира на нове комшије и њихов начин живота и да престане да их провоцира.“

ЧУДО У МИЛАНУ

Олујна киша и новембарска температура нису омели аутора овог текста да се увери у тачност драматичних упозорења водећих италијанских медија да „сваки пристојан човек“ 18. маја у широком луку треба да заобилази централни милански трг Дуомо, на којем ће се у поподневним часовима одржати предизборни митинг Салвинијеве Лиге и окупити опасни елементи: хулигани, насилници, фашисти, расисти, ксенофоби, хомофоби… Дакле, све најгоре што постоји на кугли земаљској; права Содома и Гомора и то не само италијанска већ и белосветска јер је у питању предизборни митинг и Лиге и њихових истомишљеника окупљених око „Суверенистичке Интернационале“, који су најавили да ће се заиста револуционарним програмом представити на предстојећим европским изборима као посланичка група МЕНФ (Movement for a Europe of Nations and Freedom – Покрет за Европу нација и слободе) и „дефинитивно послати на ђубриште историје све лажове, лопове и преваранте који себе називају политичарима“. На импровизованој позорници испред велелепне готске катедрале смењивали су се кандидати МЕНФ-а из 10 земаља, који су углавном „грмели“ против непријатеља Европе: Ангеле Меркел, Макрона, Јункера и Сороша. Холанђанин Герт Вилдерс, лидер Партије за слободу (ПВВ), упозорио је на опасност од исламизације Европе коју плански спроводи Брисел, а Аустријанац Харалд Вилински на дијаболичну етничку замену европског становништва која је отпочела масовним миграцијама. Међутим, тек када је на позорницу изашла Марин ле Пен, председница француског Националног окупљања, атмосфера на препуном тргу се загрејала, завијориле су се заставе и кренули су аплаузи и овације.
Насмејана и ведра, поздравила је публику и поручила: „Овај милански састанак је историјски тренутак! Ово је оснивачки акт европске демократске револуције!“ Неформално обучена у фармерке, белу кошуљу и тамноплави сако, с распуштеном дугом плавом косом, госпођа Ле Пен пре подсећа на скромну студенткињу него на лидера „опасних француских фашиста“. Упозорила је да се Европа претворила у сурову тамница народа, у дубоко антидемократску творевину чији је биланс ужасан на свим пољима – сигурност грађана не постоји, економски резултати су катастрофални, а социјална заштита је само лепа успомена на давно прошла времена. Нагласила је да се европски суверенисти боре против два тоталитаризма: мондијализма и његове политичке коректности и исламизма који све више надире у Европу и прети да полако али сигурно уништи европску цивилизацију. „Ми као посланичка група на предстојећим изборима дајемо европским народима могућност да изаберу Нову Европу која ће почивати на вредностима сваког европског народа, и никада нећемо пристати да се национални европски идентитети утопе у безличну масу обесправљених бедника.“ Уједно је најавила и следећег говорника – „спаситеља Европе, човека којем сви треба да будемо захвални“ – Матеа Салвинија и, судећи по еуфорији која је завладала међу покислом и промрзлом публиком, постало је јасно да су сви стрпљиво чекали да им се он обрати.
„Ово је скуп поштених и нормалних људи који још увек размишљају својом главом и боре се за политику здравог разума. Ми нисмо фашисти и екстремисти! Фашисти су они који нас оптужују за фашизам, они који воде ЕУ, они који су од племените идеје уједињених европских народа за коју су се залагали један Де Гаспери и Де Гол створили ову наказу од Европе која прождире народни новац, намеће нове и све веће порезе, а штити само интересе крупног капитала науштрб сопствених грађана.“ Салвини је нагласио да је Европу издала њена елита, која се одвојила од народа и претворила у послугу бескрупулозних моћника из великих банака и мултинационалних компанија, и то само ради новог европског божанства – бога новца пред којим се сви клањају и уз то заборављају не само на хришћански морал већ и на елементарну људскост и достојанство.
Будући да гласачко право још увек постоји, по Салвинију постоји и нада да се Европа спасе. Позвао је присутне да изађу на биралишта и одлучно им поручио: „Идемо 26. маја да ослободимо Европу и то на бирачким местима! Лига је данас прва странка у Италији, ја сам човек од речи и не одустајем од онога што сам обећао.“ Поводом све учесталијих несугласица с коалиционим партнерима из Покрета пет звездица, поготово око забране искрцавања миграната у италијанским лукама, и наводним превременим изборима и тајним преговорима лидера Звездица Луиђија Ди Маја с италијанским председником Матарелом око формирања „владе спаса“ с левичарима из редова Демократске странке (ПД), Салвини је одговорио врло дипломатски: „Немам времена за трачеве које медији тенденциозно лансирају, а још мање за свађе и препирке.“ Уследило је подсећање на помало заборављене свеце мученике и свете заштитнике хришћанске Европе, а затим је на изненађење многих Салвини пољубио круницу, погледао у златну статуу Богородице која је блистала на највишем торњу древне готске катедрале и скрушено се помолио: „Поверавам свој и ваш живот безгрешном Маријином срцу која ће нас сигурно довести до победе.“ С разгласа је емитована оперска арија „Nessun dorma“ из завршног чина Пучинијевог „Турандота“, и док је тргом одзвањао моћни Паваротијев глас, Салвини је без обзира на упозорења сигурносно-безбедносних служби и овога пута сишао с позорнице међу народ, на традиционални ритуал руковања, љубљења и фотографисања с бројним обожаваоцима који су били у екстатичком заносу. Све је деловало врло свечано, готово нестварно и чак је и киша престала да пада.

СКУПА ЕВРОПСКА ТАМНИЦА

Идеално објашњење за све оне који се згражају и питају зашто су антиестаблишмент снаге „опасних популиста“ толико популарне у народу јесу подаци о немилосрдном трошењу европског новца оних који грађанима упорно намећу штедњу и при томе тврде да нема алтернативе док траје „криза“.
ЕУ парламент је у 2013. години предвидео милијарду и 790 милиона евра за плате 751 посланика ЕУ парламента. У међувремену се десио брегзит, у ЕУ парламенту остаје 705 посланика, за чије је плате у буџету за 2019. предвиђено две милијарде евра – дакле, 200 милиона више. О чему се тачно ради? Поготово у временима када та иста Унија Европљанима диктира стезање каиша због „кризе“ и немилосрдно инсистира на микро-процентима прекорачења јавне потрошње, односно настојањима земаља чланица да како-тако још увек одрже у животу социјалну државу.
Истовремено, сведоци смо невероватног и апсурдног трошења новца који у европске касе уплаћају европски порески обвезници којима се намећу све већи порези зарад функционисања „европске машине“. Наиме, на последњој седници ЕУ парламента у Стразбуру буџет од две милијарде евра је без проблема озаконила уједињена политички коректна већина, не рачунајући и додатне милионе за финансирање разноразних „слободних медија“ и НВО-а чији је једини задатак да пред предстојеће мајске ЕУ изборе агитују за „одговарајуће“ ЕУ групације.
У питању је око 50 милиона евра намењених за мистериозне политичке субјекте, односно 17 милиона више који су у исте сврхе били предвиђени у ЕУ буџету за 2018. Исто важи и за примања ЕУ елите. Цена бирократске војске ЕУ функционера је са 680 скочила до невероватних 732 милиона евра.
Посебна прича је бацање пара ЕУ пореских обвезника за три ЕУ седишта – Брисел, Стразбур и Луксембург. Посебно је занимљив Стразбур, који је од Брисела удаљен 436 км. Овај град у срцу Алзаса имао је неког смисла као симбол помирене Европе после Другог светског рата и вишевековних ратних трвења између Француске и Немачке, док се сада тамо у велелепном ЕУ здању једном месечно одржавају ЕУ пленарне седнице, а одисеја од Брисела до Стразбура не само ЕУ посланика већ и путујуће „послуге“ подразумева и превоз целокупне документације камионима што за „велике борце за екологију“ значи и производњу од 19.000 тона угљен-диоксида годишње, специјално што се иста ЕУ обавезала да ће до 2030. смањити поменуте токсичне материје и то чак за 40 процената. Поменуто седиште ЕУ парламента годишње кошта пореске обвезнике 600 милиона евра и затворено је 321 дан годишње. Наравно, ту се подразумевају и редовне плате оних који брину о хигијени и безбедности овог ЕУ здања када је оно аветињски празно, али и бројног помоћног квалификованог особља као што су преводиоци и асистенти који, без обзира што њихове колеге као пратња стижу из Брисела на свако заседање ЕУ парламента у Стразбур, по протоколу морају да буду присутни за сваки случај и да тако за апсолутни нерад буду плаћени целе године.
Истина, 2013. у аналима ЕУ забележен је покушај неколицине посланика који су предложили затварање ЕУ седишта у Стразбуру у име штедње. Вето је одмах уложила Француска и то вероватно због револуције која би сигурно избила у Стразбуру и околини међу кафеџијама и хотелијерима с обзиром на то да када једном месечно на неколико „радних дана“ стигне караван из Брисела цене хотела, ресторана и кафића скачу и за 50 процената. Нико од „угледних гостију“ не гледа цене и не цепидлачи за папрене рачуне. А и зашто би се штедело када ионако све плаћају дисциплиновани и покорни европски порески обвезници.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *