ПОДСЕТИ МЕ ШТА ТО БЕШЕ УДАР

УБИЈАЊЕ ВЕНЕЦУЕЛЕ

Фијаско који су америчка империја и њене марионете доживеле прошле недеље у Венецуели још једном нас све подсећа колико је Вашингтон изгубио било какву свест о постојању спољашњег света који се не подвргава безусловно америчкој вољи и америчком закону, да универзум у којем се они крећу и размишљају не само да није једина реалност него уопште није реалност. Макар не више

Покушај насилног преузимања власти у Венецуели „јасно није државни удар“, рече самоуверено саветник америчког председника за националну безбедност Џон Болтон и одмах објасни зашто то каже: „Ми Хуана Гваида признајемо за легитимног привременог председника Венецуеле, и као што када председник САД да наређење Министарству одбране, то није државни удар, онда није државни удар ни када Хуан Гваидо покуша и преузме команду над војском Венецуеле.“ Ето, тиме је све решено. Ако Вашингтон пучисте признаје као „легитимне“, онда државног удара и нема. Ово је лудачка самообмана равна идеји да ако Вашингтон каже да рак није рак, онда нема потребе да умирете од њега, без обзира што стварност указује да је ситуација потпуно другачија.

[restrict]

ПОМПЕОВА ЗАБЛУДА У исту врсту самообмане упао је и Болтонов колега, амерички државни секретар Мајк Помпео, рекавши да би „било каква америчка интервенција у Венецуели била законита“. „Председник има читав низ овлашћења у оквиру члана 2 (америчког устава) и уверен сам да би свака акција коју бисмо предузели у Венецуели била законита“, изјавио је он одговарајући на питање да ли би Доналд Трамп могао да започне рат без одобрења Конгреса.
Истина, Помпео је ово рекао говорећи о унутрашњем америчком законодавству и мислећи како амерички председник у случају напада на Венецуелу не би прекршио ниједан амерички закон. Лудачка самообмана је да једино америчко законодавство даје законитост неком поступку, као да некакво међународно право и „међународна заједница“ не постоје изван Капитол хила и Беле куће. Ако амерички естаблишмент утврди да је законито напасти једну суверену државу, онда је то у реду, а рак није болест. Занемаримо сада чињеницу да би Американци овим чином прекршили читав низ међународних закона и норми у чијем су доношењу и сами учествовали, почевши од Нирнбершких принципа из 1946. године на основу којих су судили нацистичком државном врху и који јасно наводе да „злочин против мира“ представља свако „планирање, припремање, започињање или вођење агресивног рата“. То што су Американци досад овај принцип много пута прекршили и остали некажњени не значи да су радили у складу са законом, нити да ће некажњени остати до краја света и века. Не аболира их ни то што су своје агресивне ратове планирали, припремали, започињали и водили у складу са америчким законодавством, јер, опет, Нирнбершки принципи наводе да то што је „неко деловао у складу са директивама своје владе или надређеног, не ослобађа га одговорности по међународном праву“. Нацистички Нирнбершки закони били су легални у односу на законодавство Трећег рајха, па су опет сами по себи представљали злочин за који су осуђени многи.
Да ствар буде још гора, Помпео греши и када верује да оваквом акцијом Трамп не би прекршио амерички устав. Како указује Пол Крејг Робертс, амерички аналитичар, помоћник министра финансија у администрацији Роналда Регана: „Мајк Помпео никако не може бити амерички државни секретар јер чак ни Доналд Трамп не би на тај високи положај поставио идиота који мисли да члан 2 Устава даје председнику овлашћење да објављује рат и напада друге земље.“ Заиста, у америчком уставу лепо пише да је Конгрес једини овлашћен да објављује рат (члан 1), док је председник овлашћен да, пошто Конгрес објави рат, командује војском. Овде је, нажалост, у питању само правна финеса пошто не сумњамо да би Трамп, ако би се одлучио на тај корак, добио одобрење Конгреса за напад на Венецуелу јер је агресија на ову земљу једна од ретких ствари у којој се тренутно слажу и демократе и републиканци.
Опијен идејом о „америчкој изузетности“ (ендемском болешћу од које пати велики део ове земље) Помпео иде корак даље, те упозорава Русију да се „губи“ из Венецуеле, пошто „свака земља која се меша у право народа Венецуеле да обнови своју демократију мора да оде“. Ово је изузетно збуњујуће, уз све дужно поштовање према америчкој изузетности, пошто за Гваида као председника Венецуеле нико није гласао, док је Николас Мадуро победио на изборима за председника.
Неуспели државни удар у Венецуели (који у ствари то није ни био) показао је, поред лудила стварања паралелне реалности које је обузело амерички естаблишмент, још једну ствар – амерички естаблишмент је постао потпуно параноичан и у свему што се дешава види прсте својих архинепријатеља који својим заверама и закулисним силама спутавају правдољубиви Вашингтон да свету донесе слободу, демократију и правду у складу са својим интересима, пардон, законима. Тако је Мајк Помпео уобразио да су Руси спречили престрашеног Мадура да авионом побегне из Венецуеле пред налетом Гваида и око 13 војних одметника који су јурнули да оружјем „обнове демократију“ у Венецуели. Па све и да Мадуро беспоговорно слуша Москву и да из страха од Владимира Путина није сео у већ припремљени авион за Кубу, да ли би државни удар, пардон, „обнављање демократије“ пропало само због тога? Не би, и ту на сцену ступа Помпеов шеф, Доналд Трамп лично, који преко твитера разоткрива пун обим антиамеричке, пардон, антидемократске завере – за све су у ствари криви Кубанци који су толико моћни да под својом контролом држе читаву ову земљу и спречавају „обнову демократије“ иза које свом својом снагом стоје Сједињене Државе! „Ако кубанске трупе и милиције одмах не прекину војне и друге операције које за циљ имају смрт и разарање Устава Венецуеле, потпун и свеобухватан ембарго са санкцијама највишег нивоа биће наметнут кубанском острву. Надамо се да ће се сви кубански војници одмах и у миру вратити на своје острво!“, загрмео је Трамп. Дакле, нису венецуелански војници ти који су својом верношћу спречили државни удар, него је то учињено са стране, помоћу кубанских снага. Војску Венецуеле чини оних око 13 оптимиста што стадоше уз Гваида, а све остало су Кубанци? Па Фидел и мртав Американце прави лудима.

КАЛИМЕРО ИЗ КАРАКАСА Зашто обнављање демократије у Венецуели на амерички начин није успело мало рационалније нам објашњава директни вођа овог пропалог подухвата Хуан Гваидо. „Било је људи који нису ишли до краја“, рекао је Гваидо, али је брзо утешио и себе самог, као и љубитеље слободе и демократије широм света додавши да „то не значи да то неће ускоро учинити“. За неуспех никако, дакле, није крив он него други. То што он очито нема подршку није до њега, до сила које су га избациле на површину, или непривлачне политике, него до покварених и злих људи што неће да „иду до краја“. Неправда!
Много више детаља на ову тему изнео је „Вашингтон пост“ у тексту „Како је пропала завера пуна интрига и издаје за збацивање председника Венецуеле“ (занимљиво је да за „Пост“ председник није Гваидо него Мадуро). По писању овог листа, главни организатор државног удара био је Леополдо Лопез, опозициони лидер који је због организовања насиља приликом претходних нереда у Венецуели осуђен на кућни притвор и који је Гваидов политички отац; он је по неуспеху пуча с породицом потражио уточиште прво у амбасади Чилеа, земље чија је влада позната по неговању демократских тековина Августа Пиночеа, да би се коначно скрасио у дипломатском представништву Шпаније. Лопез је издејствовао да се чланови Мадурове власти одрекну председника уз могућност да задрже своје положаје у оквиру прелазне владе коју би предводио Гваидо. „Кренули смо у акцију верујући да ће се највиши званичници супротставити Мадуру. Мадуро би на то одговорио одласком. Пристали смо јер он зависи од њих, ништа осим њих га не одржава на власти“, рекао је опозициони посланик Фреди Суперлано, којег „Вашингтон пост“ представља као „архитекту“ државног удара, односно „Операције слобода“. „Обећана подршка из Мадуровог ужег круга је, међутим, изостала. Уместо тога, Владимир Падрино Лопез, Мадуров министар одбране и један од кључних лојалиста који се састао са опозицијом, на националној телевизији је осудио оно што је назвао ’државним ударом’“, наводи „Вашингтон пост“. И онда се све срушило, свако је побегао на своју страну. Лопез у амбасаде, а Гваидо у вишечасовну илегалу. И тако даље…
Вероватно у целој овој причи коју нам продају Гваидо, „Вашингтон пост“ и други има истине, али само зрно. Није баш логично да се највиши званичници једног диктаторског режима непримећени од врха власти састају у кући затвореног опозиционог лидера. Ако Мадуро већ није био сам у стању да уочи ова дешавања, зар не би било логично да га о томе обавесте свемоћни Руси, или још свемоћнији Кубанци?
Смисленије је да је овај начин оправдавања неуспеха државног удара још једна специјална операција у оквиру „кризног пи-ара“ у духу крилатице „спасавај шта се спасти може“. Извесно је да су Гваидо и остали завереници веровали у успех и да ће добити неку подршку војске, али сигурно и очигледно не на нивоу о ком говоре. Ове приче о томе како је завера ишла до самог врха легалне венецуеланске власти за циљ имају подривање поверења које Мадуро има у своје најближе сараднике. Отуд Гваидо говори о „људима који ће можда идући пут ићи до краја“. Отуд за „Вашингтон пост“ Карлос Векио, „Гваидов кандидат за амбасадора у САД“, каже да „Мадуро више неће ни ноћ у свом животу спавати мирно“, јер „зна да никоме не може веровати“. Отуд и специјални амерички представник за Венецуелу, осуђени лажов из афере Иран-Контра Елиот Абрамс каже да се „Мадуро мора питати може ли икоме веровати“.
У збиљи, ствари су мало другачије. Логика указује да је пре Гваидо тај који сада мора да се плаши своје сенке него Мадуро. Врло је једноставно. Чињеница да су Гваидо и други завереници веровали да ће пуч успети указује да су таква уверавања имали највероватније из Вашингтона. Да нису, мало је вероватно да би кренули у потенцијално самоубилачку акцију. Вашингтон их је, сасвим је могуће, свесно обмануо да би пострадали на олтару „обнављања демократије“ у Венецуели, што би од њих направило мученике и дало нов елан антивладиним протестима који су у највећој мери посустали и запали у летаргију. Мадуро, с друге стране, није агресивно реаговао. Гваиду и осталима ни длака с главе не фали, није било покушаја ни да се предводник државног удара ухапси, што би био случај у свакој нормалној држави. Мадуро је паметно проценио да му слободни и живи Гваидо не представља смртну опасност и због тога га свесно пушта да „вршља“ и крши наметнута му ограничења, попут одласка у Колумбију на састанак са високим америчким званичницима и дочек „хуманитарне помоћи“. С друге стране, када би се Гваиду нешто десило, то би у потпуности ишло наруку Вашингтону. Пошто није успео да уради оно што се од њега очекује, Гваидо је сада Американцима постао вреднији мртав, него жив. Пре он, него Мадуро, више „ниједну ноћ у свом животу неће мирно спавати“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *