Писма из Тамног вилајета – Капија али терористичка

Да ли је Алија Изетбеговић, спроводећи налоге Запада, био спреман да обуче Бошњацима „прслуке бомбаша самоубица“ и убија властити народ у Тузли?

Крвави Дан младости 25. маја 1995, познат као „Злочин на Тузланској капији“, означио је крај живота за 71 особу од три до 27 година старости и рањавање око 240 лица.
У првој стручној књизи о овом случају „Диверзија на тузланском тргу Капија“ Илије Бранковића а посебно у наставку, новој књизи истог аутора „Тузланска капија – режирана трагедија“, која ових дана излази из штампе, објашњена је и доказана, детаљно, прецизно и јасно, позадина случаја. Питање се само намеће: Да ли је Алија Изетбеговић, спроводећи налоге Запада, био спреман обући Бошњацима „прслуке бомбаша самоубица“ и убијати властити народ само да комшијама буде теже? И не само то. Но кренимо од случаја Тузланске капије.
„Непозната експлозивна направа“, коју су „стручњаци“ УНПРОФОР-а препознали као ТФ гранату ОФ-482 са тренутним (контактним) упаљачем, руске производње, наводно је била испаљена из топа 130 мм М-46 са удаљености веће од 17 километара. Гранату је испалио непостојећи артиљерац и непостојећи човјек Момчило Арсић. Накнадно, с много година закашњења, због командне одговорности и немогућности да се суди измишљеном лицу, окривљен је генерал војске РС Новак Ђукић и осуђен за ово дјело пред Судом БиХ.
Иако је суд констатовао да није доказано да је, усмено или писмено, генерал наредио гранатирање Тузле (јер то никада, ни прије ни послије, није чинио), изречена му је казна од 25 година затвора, јер „по свим правилима…“, како је објаснио сарајевски „експерт“ Берко Зечевић (који је поред овог имена користио и Борислав, Берислав и Суљага), „… генерал Ђукић би морао знати ко стоји иза такве наредбе и те гранате“.
Новак Ђукић није знао ко стоји иза те наредбе, али је на основу свједочења сарајевског „експерта“ оптужен и осуђен.
Случај Тузланске капије посебно је свједочанство о трагедији младих људи, али и свједочанство о скривању злочина, те неправедном кажњавању невиног човјека како би се избјегла истина и прикриле стварне убице.

ПРЈЕМЕШТАЊЕ ПОЛОЖАЈА Интересантна је улога Суда БиХ у овом замешатељству посебно ако се узме у обзир да је дозволио свједоку вјештаку, „експерту“ Зечевићу, да мјења исказ и већ изречене чињенице о даљини и положају артиљеријског оруђа из кога је испаљена наводна граната. Кориговањем мишљења Зечевић је ватрени положај „премјестио“ 10 км из „села Врбак“ у „рејон насеља Пањик“, даље од крајњег домета самог пројектила.
И све остало у овој великој драми је упитно – и услови растурања пројектила; распоред на површини; разлике у елевацијама и брзинама, условима лета; хемијска својства барута и његова температура у одређеним условима; случајне грешке; падне тачке; средња вјероватноћа одступања и много чега другог….
Тумачећи законе балистике, јасно је да сваки испаљени пројектил слиједи своју властиту путању која се разликује од путање неког другог, истородног пројектила, по даљини, по правцу и по висини. Такође, растурање пројектила (поготка) је неравномјерно, симетрично и просторно ограничено, што је веома важно у овом монтираном случају Тузланске капије.
Након озбиљне анализе тренутног дејства, али и радијуса дејства, димензије лијевка, снаге неутралисања живе силе, успјешности дејства и другог, непобитно је утврђено да такве ефекте и посљедице, никада и ни у којим условима, не може изазвати артиљеријски пројектил 130 мм. Чак и број фрагмената у тијелима жртава је више од 9 пута већи од могућег броја погодака и доказује да су жртве страдале од оруђа мање снаге, с више мјеста експлозије, што показују гелери који су погађали жртве са више страна и у доње дијелове екстремитета, па је јасно да ниједна жртва није страдала од гелера пројектила 130 мм.

СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА Ипак, сваки разговор о жртвама класичног терористичког акта почињеног изнутра, о прецизно изведеној специјалној операцији убијања невине дјеце на Тузланској капији у самој Тузли вишеструко је болан. Новак Ђукић без сумње није кривац и управо кажњавање часног генерала има за циљ скривање кривца и организатора. Овде се враћамо на питање с почетка текста – да ли је Алија Изетбеговић, спроводећи налоге Запада, био спреман обући Бошњацима „прслуке бомбаша самоубица“ и убијати властити народ?
Одговор на ово питање решио би низ недоумица попут оне зашто је творац „Исламске декларације“ одлучио да пошаље убице из специјалне јединице Службе државне безбједности „Шеве“, да са Унисових небодера, „Моме и Узеира“, снајперски пуцају на тузланске рударе у посљедњем народном протесту 1992. године?!
Или зашто је 1992. Алија послао Јуку Празину да зољама разара Ријасет Исламске заједнице како би истјерао из њега, али и земље, реис-ул-улему Хаџи Јакуба еф. Селимовског убијајући при томе пет људи, међу њима и унука и зета некадашњег реиса Наима Хаџиабдића а рањавајући секретара Омердић? Да ли је због тог недјела Јука Празина морао бити убијен као пас, код Лијежа? И да ли је Алија одобрио убиство Мушана Топаловића Цаце и повјерио га министру полиције Авди Хебибу у име „праведне освете“ за убијеног сина, како пишу и сарајевски медији?
Зашто лебде одговори на ова питања? Зашто се ћути о томе ко је наредио убиство команданта војске Сефера Халиловића, његове жене и њеног брата? Да ли је Алија, лично, наредио „Шевама“ да, код Врбања моста, убију Бошка и Адмиру, јер, ето, дају „лош примјер“ и васкрсавају заједништво Срба и Бошњака?
Све док неко јавно не покрене разговор о овим темама, рат ће за обије стране остати неиспричана прича. Али докази о невиности генерала Ђукића можда представљају најбољи увод. Остало све препустимо савјести.