Педесет нијанси Зеленског

Одлазећи украјински председник може и даље да очекује подршку Запада, јер ако би испливали докази корупције Петра Порошенка, показало би се да су све време подржавали и спонзорисали криминалца

Крим је изгубљен, Донбаса нема, рат је бесконачан. У овој краткој реченици сажет је учинак петогодишње владавине одлазећег украјинског председника Петра Порошенка. А изговорио ју је Игор Коломојски, контроверзни олигарх из Дњепропетровска, бивши губернатор ове области на истоку Украјине. Није, међутим, у њој садржано још много тога негативног што је обележило период од 2014. до 2019. године, као што је десетоструко повећање цена комуналија и гаса за домаћинства, крах индустријске производње и БДП-а и много тога још. Али речи као што су рат, Крим и Донбас – највише осликавају суноврат некада братских односа Русије и Украјине, за шта (благо речено) много већа одговорност лежи на званичном Кијеву. Прецизније, на председнику Петру Порошенку. И није случајно што је Коломојски гађао Порошенка баш у ту тачку, оптужујући га да је интересе Украјине ставио у службу својих личних, пре свега да би мобилисао масе за подршку његовој политици. А она, уместо обећаног привредног развоја, борбе против корупције и „напретка на европском путу“, грађанима је за пет година могла да понуди једино – бесконачни рат.

[restrict]

КОЛОМОЈСКИ – ПОБЕДНИК ИЗБОРА То није оно што Украјинци желе. Мартовско истраживање показало је да чак 98 одсто испитаника има позитивно мишљење о суседима Русима. Овај податак морао би шокантно да делује на Порошенка, његову екипу и иностране покровитеље, који су потрошили пола деценије и милијарде долара да „преуме“ Украјинце у правцу мржње према братском народу – свесни да је то једина могућност да Кијев трајно остане „с друге стране барикаде“. Са оваквим расположењем, пре или касније, односи две братске државе поново ће се нормализовати. Расположење Украјинаца прелило се и у бирачке кутије, па је тежак пораз Порошенка од новајлије Владимира Зеленског на председничким изборима само логична последица пропале политике. Анализа гласања по регионима показује да су за Порошенка већински гласали једино у националистичкој Лавовској области на западу земље – у свим другим регионима он је изгубио. И како се одмиче од запада према истоку, јаз је био све већи: понегде и 90 према 10 у корист Зеленског. Ако нови председник намерава да настави Порошенковим стопама, његов крај биће још болнији.
А Порошенка чекају дани који му неће бити лаки. Након изгубљене позиције шефа државе нестаће и недодирљивост, па ће уочи октобарских парламентарних избора (ако их Зеленски не распише и раније) имати тежак задатак да се одржи на површини. Његов је проблем што ће се појавити мноштво оних који ће желети да га докусуре. Један од таквих је и Игор Коломојски, један од најмоћнијих Украјинаца, за кога се слободно може рећи да је главни победник протеклих избора. Не само зато што је Зеленски његов човек већ и због саме чињенице да је успео да збаци Порошенка – који му је протеклих година одузео и највећу украјинску банку и нафтну компанију.
Велико је питање да ли ипак може да дође до хапшења и суда над бившим председником, али уколико против њега почне масовна и агресивна медијска кампања – чека га у најмању руку политичка пензија. Први корак у том правцу је још у марту, у финишу изборне кампање, повукао управо Коломојски – приказујући на својој утицајној телевизији „1+1“, емисију под називом: „Украјинска сензација. 50 нијанси Порошенка“, где је председника директно оптужио за корупцију, с великим последицама по његов рејтинг. Међутим, тешко је прикупити доказе против Порошенка, јер трагове није остављао, а доказе из друге, треће руке адвокати могу лако да оборе на суду.

ПОРОШЕНКОВ ЗАЛОГ ЗА БУДУЋУ СЛОБОДУ Постоје у историји Украјине разни примери на ову тему. Председник Виктор Јанукович, свргнут у мајданској револуцији 2014, суочио се с политичким оптужбама које непристрасан суд не би уважио. А наследио је Виктора Јушченка, чије се име медијски провлачило по многим аферама и који је, са два одсто гласова, остао упамћен као председник који је, у борби за други мандат, остварио најгори резултат у историји Европе. Јушченко се тихо повукао и није показивао политичке амбиције, што му је била најмудрија одлука, имајући у виду да га Јануковичева власт није прогањала, нити га је ико питао „где су нестале милијарде“ и томе слично. Пример Јулије Тимошенко, која је била премијер у време када је Јушченко био председник, управо је супротан. Формирајући политичку странку и наступајући као најжешћа опозиција Јануковичу – кандидовала се за судски процес, па је две и по године провела у затвору.
Порошенко може да очекује подршку Запада. Ако нису могли да спрече његов пад, онда могу да притисну Зеленског и Коломојског да не газе превише бившег председника. Ако би испливали необориви докази његове корупције, показало би се да је Запад подржавао и спонзорисао криминалца. А то би било погубно не само за антируски наратив, пола деценије брижљиво негованог у Украјини, него и за већ пољуљани „углед“ Запада у овој земљи. Све то би ишло у прилог највише Русији. Зато ће Запад учинити све што може да би се Порошенко провукао – упркос томе што је Петар Алексејевич остао упоран у томе да се неће повући из политике. Ако буде превише инсистирао на томе, можда ни Запад неће моћи му да помогне. За успех политике нових владара Украјине биће потребно пронаћи „доброг“ жртвеног јарца, а Порошенко је идеалан кандидат. Зато би могао доста да научи из примера свог идеолошког сабрата Јушченка, али један важан потез је и сам повукао: две недеље уочи другог круга избора, када је већ било јасно да губи власт, кијевски суд је напрасно „прогледао“ и поништио одлуку о одузимању „Приват банке“ Коломојском. То је, могуће, био Порошенков залог за будућу слободу. И врло могуће по савету прагматичних „западних пријатеља“.
Какву политику Украјине можемо очекивати према Русији у наредном периоду? Коју „нијансу сиве“ ће одабрати Зеленски у односима с Москвом? Од стицања независности 1991. био је уочљив тренд развоја односа – са веома правилним осцилацијама. Ако је први председник Леонид Кравчук био антируски настројен и чврст на позицијама растурања Совјетског Савеза и померања Украјине у правцу Запада, онда је његов имењак и наследник Леонид Кучма вратио поремећени баланс у односима с Москвом. Био је то период привредног раста и јачања руско-украјинске сарадње. Кучма, међутим, није желео да Украјину подмеће Западу у својству антируског полигона, па је први Мајдан 2004. био усмерен против њега. Затим је дошао Јушченко, са још изразитијим русофобним ставовима у односу на Кравчука, али је једино успео да испровоцира економску блокаду од стране Кремља, што је довело до пада животног стандарда грађана и његовог пада с власти.
Потом полуге власти преузима Јанукович, кога су сматрали проруски оријентисаним, иако се он највише трудио да води избалансирану политику. Као и у случају Кучме – за Запад то није било довољно. Други Мајдан 2004. то је променио и Украјина је ступила у готово отворен ратни сукоб с Русијом. Москва је подржавала и помагала устанике Донбаса да издрже под налетима украјинске војске, и истовремено вратила Крим под свој суверенитет – како би спречила да полуострво преузме НАТО. То је био моменат најгорих односа две земље, а кривицу сноси Порошенко који није хтео, или није могао, да се супротстави радикалним захтевима украјинских националиста. Ако се посматра кроз овај „тренд клацкалице“, онда у долазећем политичком циклусу треба очекивати побољшање украјинско-руских односа.

ДОБРЕ ОКОЛНОСТИ ЗА КРЕМЉ Да ли ће Зеленски заиста кренути тим путем, зависиће и од тога колико снажно би се супротставиле западне силе. Доналд Трамп не показује превелику заинтересованост да и даље троши ресурсе на пропалу украјинску причу, а на садашњу власт у Кијеву највећи утицај имала је претходна америчка администрација. С друге стране, Европа је тренутно ослабљена и све више забављена о свом јаду, што отвара више простора за деловање Москве на овом подручју које је витално значајно за опстанак и будућност Русије. Не треба сумњати да ће Владимир Путин то искористити, а околности за деловање Кремља су сада повољније.
Европи би било у интересу да се конфликт оконча и да с Москвом донекле подели утицај и Украјини, што је варијанта која Русима одговара много више од актуелног сукоба и рата санкцијама. Остаје питање како на то гледају Американци, да ли ће кочити нормализацију односа Москве и Кијева, односно Брисела, односно да ли ће Путин имати довољно снаге да преокрене ситуацију. Ако је судити по досадашњој политици руског лидера, који је спреман да циљеве постиже „кинеском методом“ низа малих корака – а не громким изјавама на твитеру, попут Трампа – онда је побољшање односа могуће. Украјинци би пре свих требало то да захтевају од нових власти, јер бољи односи с Москвом значе и бољи живот Украјине. И целе Европе.

[/restrict]