Печат недеље

Ко пре Македонији, његова Македонија

Скопље је ових дана у жижи светске јавности, мање због избора првог председника Републике Северне Македоније, а значајно више због прве посете поглавара Римокатоличке цркве овој земљи и тренутка који је очито пажљиво одабран како би ова апостолска визитација добила свој пун геостратешки значај.
Поглавара Римокатоличке цркве дочекали су председник и премијер Северне Македоније и други представници Владе и Града Скопља, а на централном тргу уприличена је миса пред око 15.000 Македонаца и Хрвата.
У сусрет посети папа Франциско је објаснио мотиве те посете, као и своја очекивања.
„Данас, више него икада раније, постоји потреба и у Европи и у целом свету да се развија култура излажења у сусрет, култура братства, и ја ћу доћи да међу вас посејем ово семе. Сигуран сам да је ваша земља добра, да ће примити ово семе и да ће дати плодове“, рекао је папа у видео-поруци пред долазак у Скопље.
Посвећујући посету Мајки Терези која је рођена и одрасла у Скопљу и која је „преко Божје милости, постала храбра мисионарка Христове милости у свету, дајући утеху и достојанство најсиромашнијима међу сиромашнима“, папа је истакао да жели да искаже радост и пријатељство које осећа ка „вашем народу и цркви која постоји у вашој земљу“.
Посебну лепоту папа је препознао у различитим културама, етничким заједницама и религијама које ту постоје.
„Свакако да суживот није увек лаган, знамо то, али вреди да се уложи тај напор, јер су најлепши мозаици који имају много боја.“
Да ли је Ватикан случајно одабрао овај тренутак за посету коју будно прати преко 300 новинарских екипа – око 250 локалних и више од 100 страних медија? Из угла евроатлантских планова, свакако да није, посебно ако се има у виду да су расколничке црквене структуре у Македонији ову посету ишчитале као подршку признању МПЦ. Уосталом, мозаици с много боја, о којима папа сликовито говори, алудирајући на све разлике, увек су били, од 9. века па надаље, лак плен Ватикана у његовом прозелитском походу на Исток. За америчке стратеге Ватикан је идеалан играч који би могао, уколико Фанар покаже знаке колебања, или чак заједно с њим, да заврши процес идентитетске инверзије и потирања свих српских трагова од којих су највидљивији и најдуговечнији они везани за живот СПЦ на овој територији. Још је папа Никола јавно исказивао свој став да словенске територије не треба да буду под јурисдикцијом Цариграда, него баш Рима. И знатно касније, 1891, о чему је „Печат“ писао, скопски митрополит Теодосије, који је био под јурисдикцијом неканонског Бугарског егзархата, на путу стварања „Македонске цркве“ покушао је да, с паством, пређе на унију с Римом. Тада се обратио папском нунцију у Цариграду Бонетију, нудећи себе као поглавара будуће унијатске Охридске архиепископије. Бонети се сложио, али званични Стамбол и званична Софија су овај подухвата спречили. Да ли би Фанар и у оваквим историјским околностима и с патријархом Вартоломејом на челу био кадар да заштити канонски поредак и спречи свако даље цепање СПЦ? Судећи по Украјини, где су управо унијати први поздравили додељивања томоса неканонској УПЦ, док је папа истовремено одлучио да финансијски подржи највећи унијатски храм у Харкову – чини се да не.
Интересантно је и да је папином доласку у Скопље претходила званична посета Софији. Бугарска православна црква је раније саопштила да неће учествовати ни на једном догађају на којем ће папа бити током дводневне посете тој земљи.
Док је патријарх Неофит тек поздравио високог госта, остали архијереји нису крили своје негодовање. Члан Синода Бугарске православне цркве, пловдивски митрополит Николај био је отворен: „Папина посета је политички чин и напад на православље.“
Некада су поглавари Римокатоличке цркве одлазили на територије на којима је већинско православно становништво тек уз сагласност помесне патријаршије. Занимљиво је упитати се зашто папа није тражио дозволу за долазак од СПЦ будући да је Охридска архиепископија на њеној канонској територији. Или је она, по веровању папе, тек део мозаика, исечак културе, а на понтифексу је већ, како је и најавио, да изађе у сусрет потреби која постоји и у Европи и у целом свету да се развија култура братства, те ће он „доћи да међу вас посејем ово семе“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *