Окршај суверениста и униониста

НАША ТЕМА – ИЗБОРИ ЗА ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ

Мучно излажење из америчке политичке и (посебно) војне зависности: Ништа се апокалиптично неће догодити с европском (несложном) фамилијом на драматично најављиваним изборима (26. мај) за парламент у Стразбуру, али ће Унија наставити грозничавије него досад, уз неизбежна варничења и спорења, да трага за сопственим (новим) идентитетом између бриселског (наднационалног) крова и националних темеља уз (такође мучно и ново) позиционирање у радикално промењеним околностима и односима у свету

Традиционално готово неважни, и надасве (доскора) досадни избори за Европски парламент изазвали су овога пута (невиђену) политичку грозницу. И (готово) апокалиптичне сценарије о (могућој) пропасти Европске уније, у чему су се истакли (чак) и лидери њених водећих земаља, Француске и Немачке.
Француски председник Емануел Макрон је у апелу упућеном недавно „свим Европљанима“ констатовао да „Европа (ЕУ) никад није била у оваквој опасности“. Ако би, упозорио је, победио концепт „суверениста“, „цепањем ЕУ“ (с акцентом на националне државе) прокоцкаћемо изградњу „јаке Европе“ и (могуће) препустити вођење света „двојцу“ (Г2), Сједињеним Америчким Државама и Кини!
Пословично уздржана немачка канцеларка Ангела Меркел, и сама „забринута за судбину Европе“, није спремна да сасвим (по)дели с Макроном његове страхове и упореди садашњу ситуацију са опасностима с којима се европска фамилија суочавала минулих деценија. И она, међутим, упозорава, с обзиром на „јачање (ултра) десничарског популизма и национализма“, да би национализам, као „непријатељ европског пројекта“, могао да делује разарајуће. То морамо, рекла је на скупу ХДЗ-а у Загребу, јасно и недвосмислено саопштити управо пред изборе (26. мај) за Европски парламент.

Бечка медијска бомба

Као искусна политичарка, Меркелова осећа да би жестина у обрачуну са „суверенистима“ (које, успут, подржава све више грађана у све више земаља) могла да буде контрапродуктивна. Покушава да им „отме“ искључиво право на патриотизам, наглашавајући, политички прорачунато, да патриотизам и Европска унија нису у „сукобу“: европске вредности налажу да „будемо поносни на сопствену земљу“ и да, у исто време, градимо и јачамо Европу.
Управо док је ово понављала у „привилегованом“ Загребу (избегла је да у сопственој земљи учествује на предизборним скуповима у изборној кампањи, иритирајући тиме многе партијске колеге, како би, по свему судећи, препустила сцену за профилисање наследнице на кормилу Хришћанско-демократске уније – ЦДУ – Анегрет Крамп Каренбауер) стигла је вест из Беча о „експлозији“ (разарајуће) медијске бомбе која је изазвала, по многима (можда претерано) „највећу послератну аферу у Аустрији“. Промптно је у критици „десничарских популиста“ укључила и „аферу Ибица“, као (драстичну) илустрацију „политичке поткупљивости“ популиста.
Читаоцима „Печата“ је позната из новина и ТВ емисија „афера Ибица“, па ћу овде, само овлаш, подсетити на случај који је додатно драматизовао предстојеће изборе и учинио их још неизвеснијим. Реч је о „бомби“ која је „произведена“ пре две године и, очигледно смишљено, активирана тек сада, пред изборе за Европски парламент: искључила је из „игре“ једног од најгласнијих „популистичких“ лидера, вицеканцелара и председника (владајуће, коалиционо) Слободарске партије (ФПО) Хајнц-Кристијана Штрахеа. Снимак тајно направљен још 2017. године показао је горљивог и уочљиво алкохолисаног Штрахеа који нуди наводној рођаци једног руског милијардера све и свашта – од уносних (грађевинских и других) послова до куповине једног листа („Кронен цајтунга“), који би прискочио у помоћ његовој странци, посебно уочи избора.

Енергичан (и рискантан) потез

Политички експлозивни видео-снимак довео је (коалициону) владу канцелара Себастијана Курца у драматичну ситуацију. Канцелар је повукао резак, премда, по неким аналитичарима, рискантан потез: затражио је од председника републике расписивање превремених парламентарних избора. Шеф државе Александер ван дер Белен није имао избора: „услишио“ је канцеларову молбу уверен да су избори неизбежни и да је деловањем „појединих чланова владе изгубљено поверење у институције и укаљан углед Аустрије“.
Канцелару је после обелодањивања снимка (објавили су га немачки медији „Зидојче цајтунг“ и „Шпигл“, у чему је, могуће, играо извесну улогу пратилац пребогате Рускиње, и домаћин проблематичне вечере на Ибици, иначе Немац?) „прекипело“. Не због увреда које су се у подметнутом видеу чуле на његов рачун већ, каже, због намере да се „злоупотребе власт, новац пореских обвезника и (срачунатом куповином) медији“. Могао је, објаснио је Курц, да промени неке министре и настави да влада као да се ништа није догодило. Било би то, међутим, против његових уверења: његов циљ био је, и остао, наглашава, да уради нешто добро за земљу, а не да се, по сваку цену, одржи на власти.

Бриге Макрона и Меркелове

Вратимо се главним актерима (пред)изборне драме с почетка текста, француском председнику и немачкој канцеларки. И Макрон и Меркелова, осим драматично наглашаване забринутости за судбину Европе, управо због годинама пре тога готово формалних и неважних европских избора, који се нису много тицали, ни дотицали, државних кормилара, имали су довољно разлога за бригу за сопствену политичку судбину. Канцеларка, истина, мање од ионако уздрманог („Жути прслуци“, поред осталог) француског председника: сви су изгледи да би „фамозна“ Марин ле Пен са својом (десничарском) странком смишљено промењеног имена (Национално окупљање уместо „ратнички“ интонираног Националног фронта) могла на овим изборима да остави (недовољно профилисан) Макронов покрет и (додатно) слаби његову (ровиту) позицију.
Евентуални успех „популистичке“ Алтернативе за Немачку, већи или у равни успеха на изборима за покрајинске парламенте и Бундестаг, с чим се није у демоскопским анализама и предсказањима рачунало, усијао би додатно политичку атмосферу у Немачкој и ојачао спекулације које су већ у оптицају, о „изнуђеном“ скраћивању канцеларског мандата Ангеле Меркел. Уз те спекулације, да и то споменемо у контексту и поводом избора за Европски парламент, колају и приче о могућој „сеоби“ Меркелове у Брисел (председавала би Европом уместо Туска) што она демантује.

Шта се може десити дан после избора

Чини то можда и из тактичких разлога (да не би умањивала, или сасвим потрла, шансе земљака Манфреда Вебера који јуриша на место шефа Европске комисије с којег одлази Јункер) и могућности да чека (смена на европском кормилу, с одласком Пољака Доналда Туска је наредне године) у случају Веберовог неуспеха. Ако Баварац ипак успе, у оштрој конкуренцији, а главни конкурент му је Холанђанин, садашњи потпредседник европске „владе“ Франс Тимерманс, биће то први Немац на овом високом положају после пола века. Први је био Валтер Халштајн, од 1958. до 1967. године.
Шта ће се заиста десити 27. маја, кад је у питању позиција Ангеле Меркел, може зависити од онога шта се буде десило дан пре, од исхода избора за ЕП. Не од тога хоће ли популисти и евроскептици остварити превласт, с тим се, судећи по озбиљним прогнозама, ипак не рачуна (предвиђа се да ће у Европском парламенту популисти и евроскептици имати око 250 места, док ће унионисти имати знатно више, око 470 посланика) иако ће та формација бити јача него што је била. Њен опстанак на канцеларском трону, или ненадани силазак с најважнијег политичког положаја у земљи, зависиће, саопштава „Велт“, од тога како ће проћи странке владајуће коалиције у Берлину, (њена) Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и Социјалдемократска партија (СПД). Све говори да ће две највеће немачке странке и на „европском терену“ бити губитници. Питање је само хоће ли то бити нова бламажа или пораз који се може издржати уз шкргут зуба.

Мир у опасности

Ако се догоди ово прво, бламажа, неминовна су жестока варничења и унутар ових странака и, што би за Меркелову било пресудно, можда и погубно, између странака велике коалиције. И једна и друга странка би, у том случају, из страха од могућих пораза на покрајинским изборима који управо следе, и то на ужареном источнонемачком тлу, у Бранденбургу, Тирингији и Саксонији, упориштима Левице и ултрадесне Алтернативе за Немачку, морале да „изоштравају профил“ и да се – свађају. Меркелова то „рогљање“ у кабинету на крају каријере не би могла да поднесе.
Њени земљаци памте, и на то је медији учестало подсећају, њене заветне и обавезујуће речи, како жели да влада (само) у достојанству и да (само) у достојанству оде с власти. Не би желела да доживи судбину једног од великих канцеларских претходника, социјалдемократе Хелмута Шмита: њему су тадашњи коалициони партнери, либерали, на препад „забили нож у леђа“ и окренули се конзервативцима и Хелмуту Колу.
Ангела Меркел није, међутим, особа која би лако бацила копље у трње. Она себе види на бранику угрожених либералних вредности, одбрани европског пројекта (ЕУ) и – европског мира. Чињеница да смо уживали седам деценија мира, упозорила је недавно, није довољна да оправда и очува европски пројекат: европски мир је у већој опасности него што се мисли.

Партнери постају ривали и противници

У интервјуу минхенском дневнику „Зидојче цајтунг“ немачка канцеларка је суморним бојама представила ситуацију у свету, тврдећи да поредак стваран после Другог светског рата, са чврстим западним савезништвом, практично више не постоји. Европска унија треба да се уједини у супротстављању Кини, Русији и – Сједињеним Америчким Државама.
Кина, Русија и САД нас присиљавају, каже немачка канцеларка, да опет, и опет проналазимо заједничке европске позиције. То је често веома тешко, с обзиром на наше различите интересе, али не и немогуће. Узела је пример заједничку политику кад је реч о „украјинском конфликту“. И нагласила да се Европа (ЕУ) мора изнова позиционирати у радикално промењеном свету.
Меркелова констатује да је пораст популизма – силе која стоји иза сеизмичких геополитичких потреса какви су брегзит, избор Доналда Трампа за америчког председника и пораст броја популистичких вођа широм Европе – фундаментално променио светски поредак савезништава, остављајући Европску унију, политички и економски, на „линију одбране“.

Пукотина у трансатлантским односима

Стављање САД у „раван“ с Русијом и Кином, из западне визуре, деловало је, и делује, изненађујуће. Меркелова пак упозорава да су некадашњи пријатељи, партнери и савезници с оне стране Атлантика, дефинитивно, постали ривали: традиционално јако политичко, дипломатско и војно савезништво Европске уније и Сједињених Америчких Држава је „на климавим ногама“.
Пукотина у трансатлантским односима постаје очигледн, све дубља и, с доласком Трампа на власт, драстично уочљивија. У току је мучно извлачење Европљана из америчке политичке, а посебно војне зависности, под све хладнијим и рескијим ветровима који с оне стране Атлантика шибају Стари континент.
У обрачуну с Европљанима, а на његовом „нишану“ најчешће се налазила постојбина његових предака, Немачка и, посебно њена канцеларка, Трамп је повремено бивао, заиста, непоштедан. У једном тренутку, превасходно из економских разлога и ривалства (Немачка, на пример, у трговини са САД има огроман суфицит), означио је Европу за америчког противника, чак и за непријатеља, а Меркелову оптужио да, због мигрантске политике – уништава земљу…