Okršaj suverenista i unionista

NAŠA TEMA – IZBORI ZA EVROPSKI PARLAMENT

Mučno izlaženje iz američke političke i (posebno) vojne zavisnosti: Ništa se apokaliptično neće dogoditi s evropskom (nesložnom) familijom na dramatično najavljivanim izborima (26. maj) za parlament u Strazburu, ali će Unija nastaviti grozničavije nego dosad, uz neizbežna varničenja i sporenja, da traga za sopstvenim (novim) identitetom između briselskog (nadnacionalnog) krova i nacionalnih temelja uz (takođe mučno i novo) pozicioniranje u radikalno promenjenim okolnostima i odnosima u svetu

Tradicionalno gotovo nevažni, i nadasve (doskora) dosadni izbori za Evropski parlament izazvali su ovoga puta (neviđenu) političku groznicu. I (gotovo) apokaliptične scenarije o (mogućoj) propasti Evropske unije, u čemu su se istakli (čak) i lideri njenih vodećih zemalja, Francuske i Nemačke.
Francuski predsednik Emanuel Makron je u apelu upućenom nedavno „svim Evropljanima“ konstatovao da „Evropa (EU) nikad nije bila u ovakvoj opasnosti“. Ako bi, upozorio je, pobedio koncept „suverenista“, „cepanjem EU“ (s akcentom na nacionalne države) prokockaćemo izgradnju „jake Evrope“ i (moguće) prepustiti vođenje sveta „dvojcu“ (G2), Sjedinjenim Američkim Državama i Kini!
Poslovično uzdržana nemačka kancelarka Angela Merkel, i sama „zabrinuta za sudbinu Evrope“, nije spremna da sasvim (po)deli s Makronom njegove strahove i uporedi sadašnju situaciju sa opasnostima s kojima se evropska familija suočavala minulih decenija. I ona, međutim, upozorava, s obzirom na „jačanje (ultra) desničarskog populizma i nacionalizma“, da bi nacionalizam, kao „neprijatelj evropskog projekta“, mogao da deluje razarajuće. To moramo, rekla je na skupu HDZ-a u Zagrebu, jasno i nedvosmisleno saopštiti upravo pred izbore (26. maj) za Evropski parlament.

Bečka medijska bomba

Kao iskusna političarka, Merkelova oseća da bi žestina u obračunu sa „suverenistima“ (koje, usput, podržava sve više građana u sve više zemalja) mogla da bude kontraproduktivna. Pokušava da im „otme“ isključivo pravo na patriotizam, naglašavajući, politički proračunato, da patriotizam i Evropska unija nisu u „sukobu“: evropske vrednosti nalažu da „budemo ponosni na sopstvenu zemlju“ i da, u isto vreme, gradimo i jačamo Evropu.
Upravo dok je ovo ponavljala u „privilegovanom“ Zagrebu (izbegla je da u sopstvenoj zemlji učestvuje na predizbornim skupovima u izbornoj kampanji, iritirajući time mnoge partijske kolege, kako bi, po svemu sudeći, prepustila scenu za profilisanje naslednice na kormilu Hrišćansko-demokratske unije – CDU – Anegret Kramp Karenbauer) stigla je vest iz Beča o „eksploziji“ (razarajuće) medijske bombe koja je izazvala, po mnogima (možda preterano) „najveću posleratnu aferu u Austriji“. Promptno je u kritici „desničarskih populista“ uključila i „aferu Ibica“, kao (drastičnu) ilustraciju „političke potkupljivosti“ populista.
Čitaocima „Pečata“ je poznata iz novina i TV emisija „afera Ibica“, pa ću ovde, samo ovlaš, podsetiti na slučaj koji je dodatno dramatizovao predstojeće izbore i učinio ih još neizvesnijim. Reč je o „bombi“ koja je „proizvedena“ pre dve godine i, očigledno smišljeno, aktivirana tek sada, pred izbore za Evropski parlament: isključila je iz „igre“ jednog od najglasnijih „populističkih“ lidera, vicekancelara i predsednika (vladajuće, koaliciono) Slobodarske partije (FPO) Hajnc-Kristijana Štrahea. Snimak tajno napravljen još 2017. godine pokazao je gorljivog i uočljivo alkoholisanog Štrahea koji nudi navodnoj rođaci jednog ruskog milijardera sve i svašta – od unosnih (građevinskih i drugih) poslova do kupovine jednog lista („Kronen cajtunga“), koji bi priskočio u pomoć njegovoj stranci, posebno uoči izbora.

Energičan (i riskantan) potez

Politički eksplozivni video-snimak doveo je (koalicionu) vladu kancelara Sebastijana Kurca u dramatičnu situaciju. Kancelar je povukao rezak, premda, po nekim analitičarima, riskantan potez: zatražio je od predsednika republike raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Šef države Aleksander van der Belen nije imao izbora: „uslišio“ je kancelarovu molbu uveren da su izbori neizbežni i da je delovanjem „pojedinih članova vlade izgubljeno poverenje u institucije i ukaljan ugled Austrije“.
Kancelaru je posle obelodanjivanja snimka (objavili su ga nemački mediji „Zidojče cajtung“ i „Špigl“, u čemu je, moguće, igrao izvesnu ulogu pratilac prebogate Ruskinje, i domaćin problematične večere na Ibici, inače Nemac?) „prekipelo“. Ne zbog uvreda koje su se u podmetnutom videu čule na njegov račun već, kaže, zbog namere da se „zloupotrebe vlast, novac poreskih obveznika i (sračunatom kupovinom) mediji“. Mogao je, objasnio je Kurc, da promeni neke ministre i nastavi da vlada kao da se ništa nije dogodilo. Bilo bi to, međutim, protiv njegovih uverenja: njegov cilj bio je, i ostao, naglašava, da uradi nešto dobro za zemlju, a ne da se, po svaku cenu, održi na vlasti.

Brige Makrona i Merkelove

Vratimo se glavnim akterima (pred)izborne drame s početka teksta, francuskom predsedniku i nemačkoj kancelarki. I Makron i Merkelova, osim dramatično naglašavane zabrinutosti za sudbinu Evrope, upravo zbog godinama pre toga gotovo formalnih i nevažnih evropskih izbora, koji se nisu mnogo ticali, ni doticali, državnih kormilara, imali su dovoljno razloga za brigu za sopstvenu političku sudbinu. Kancelarka, istina, manje od ionako uzdrmanog („Žuti prsluci“, pored ostalog) francuskog predsednika: svi su izgledi da bi „famozna“ Marin le Pen sa svojom (desničarskom) strankom smišljeno promenjenog imena (Nacionalno okupljanje umesto „ratnički“ intoniranog Nacionalnog fronta) mogla na ovim izborima da ostavi (nedovoljno profilisan) Makronov pokret i (dodatno) slabi njegovu (rovitu) poziciju.
Eventualni uspeh „populističke“ Alternative za Nemačku, veći ili u ravni uspeha na izborima za pokrajinske parlamente i Bundestag, s čim se nije u demoskopskim analizama i predskazanjima računalo, usijao bi dodatno političku atmosferu u Nemačkoj i ojačao spekulacije koje su već u opticaju, o „iznuđenom“ skraćivanju kancelarskog mandata Angele Merkel. Uz te spekulacije, da i to spomenemo u kontekstu i povodom izbora za Evropski parlament, kolaju i priče o mogućoj „seobi“ Merkelove u Brisel (predsedavala bi Evropom umesto Tuska) što ona demantuje.

Šta se može desiti dan posle izbora

Čini to možda i iz taktičkih razloga (da ne bi umanjivala, ili sasvim potrla, šanse zemljaka Manfreda Vebera koji juriša na mesto šefa Evropske komisije s kojeg odlazi Junker) i mogućnosti da čeka (smena na evropskom kormilu, s odlaskom Poljaka Donalda Tuska je naredne godine) u slučaju Veberovog neuspeha. Ako Bavarac ipak uspe, u oštroj konkurenciji, a glavni konkurent mu je Holanđanin, sadašnji potpredsednik evropske „vlade“ Frans Timermans, biće to prvi Nemac na ovom visokom položaju posle pola veka. Prvi je bio Valter Halštajn, od 1958. do 1967. godine.
Šta će se zaista desiti 27. maja, kad je u pitanju pozicija Angele Merkel, može zavisiti od onoga šta se bude desilo dan pre, od ishoda izbora za EP. Ne od toga hoće li populisti i evroskeptici ostvariti prevlast, s tim se, sudeći po ozbiljnim prognozama, ipak ne računa (predviđa se da će u Evropskom parlamentu populisti i evroskeptici imati oko 250 mesta, dok će unionisti imati znatno više, oko 470 poslanika) iako će ta formacija biti jača nego što je bila. Njen opstanak na kancelarskom tronu, ili nenadani silazak s najvažnijeg političkog položaja u zemlji, zavisiće, saopštava „Velt“, od toga kako će proći stranke vladajuće koalicije u Berlinu, (njena) Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija (SPD). Sve govori da će dve najveće nemačke stranke i na „evropskom terenu“ biti gubitnici. Pitanje je samo hoće li to biti nova blamaža ili poraz koji se može izdržati uz škrgut zuba.

Mir u opasnosti

Ako se dogodi ovo prvo, blamaža, neminovna su žestoka varničenja i unutar ovih stranaka i, što bi za Merkelovu bilo presudno, možda i pogubno, između stranaka velike koalicije. I jedna i druga stranka bi, u tom slučaju, iz straha od mogućih poraza na pokrajinskim izborima koji upravo slede, i to na užarenom istočnonemačkom tlu, u Brandenburgu, Tiringiji i Saksoniji, uporištima Levice i ultradesne Alternative za Nemačku, morale da „izoštravaju profil“ i da se – svađaju. Merkelova to „rogljanje“ u kabinetu na kraju karijere ne bi mogla da podnese.
Njeni zemljaci pamte, i na to je mediji učestalo podsećaju, njene zavetne i obavezujuće reči, kako želi da vlada (samo) u dostojanstvu i da (samo) u dostojanstvu ode s vlasti. Ne bi želela da doživi sudbinu jednog od velikih kancelarskih prethodnika, socijaldemokrate Helmuta Šmita: njemu su tadašnji koalicioni partneri, liberali, na prepad „zabili nož u leđa“ i okrenuli se konzervativcima i Helmutu Kolu.
Angela Merkel nije, međutim, osoba koja bi lako bacila koplje u trnje. Ona sebe vidi na braniku ugroženih liberalnih vrednosti, odbrani evropskog projekta (EU) i – evropskog mira. Činjenica da smo uživali sedam decenija mira, upozorila je nedavno, nije dovoljna da opravda i očuva evropski projekat: evropski mir je u većoj opasnosti nego što se misli.

Partneri postaju rivali i protivnici

U intervjuu minhenskom dnevniku „Zidojče cajtung“ nemačka kancelarka je sumornim bojama predstavila situaciju u svetu, tvrdeći da poredak stvaran posle Drugog svetskog rata, sa čvrstim zapadnim savezništvom, praktično više ne postoji. Evropska unija treba da se ujedini u suprotstavljanju Kini, Rusiji i – Sjedinjenim Američkim Državama.
Kina, Rusija i SAD nas prisiljavaju, kaže nemačka kancelarka, da opet, i opet pronalazimo zajedničke evropske pozicije. To je često veoma teško, s obzirom na naše različite interese, ali ne i nemoguće. Uzela je primer zajedničku politiku kad je reč o „ukrajinskom konfliktu“. I naglasila da se Evropa (EU) mora iznova pozicionirati u radikalno promenjenom svetu.
Merkelova konstatuje da je porast populizma – sile koja stoji iza seizmičkih geopolitičkih potresa kakvi su bregzit, izbor Donalda Trampa za američkog predsednika i porast broja populističkih vođa širom Evrope – fundamentalno promenio svetski poredak savezništava, ostavljajući Evropsku uniju, politički i ekonomski, na „liniju odbrane“.

Pukotina u transatlantskim odnosima

Stavljanje SAD u „ravan“ s Rusijom i Kinom, iz zapadne vizure, delovalo je, i deluje, iznenađujuće. Merkelova pak upozorava da su nekadašnji prijatelji, partneri i saveznici s one strane Atlantika, definitivno, postali rivali: tradicionalno jako političko, diplomatsko i vojno savezništvo Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država je „na klimavim nogama“.
Pukotina u transatlantskim odnosima postaje očigledn, sve dublja i, s dolaskom Trampa na vlast, drastično uočljivija. U toku je mučno izvlačenje Evropljana iz američke političke, a posebno vojne zavisnosti, pod sve hladnijim i reskijim vetrovima koji s one strane Atlantika šibaju Stari kontinent.
U obračunu s Evropljanima, a na njegovom „nišanu“ najčešće se nalazila postojbina njegovih predaka, Nemačka i, posebno njena kancelarka, Tramp je povremeno bivao, zaista, nepoštedan. U jednom trenutku, prevashodno iz ekonomskih razloga i rivalstva (Nemačka, na primer, u trgovini sa SAD ima ogroman suficit), označio je Evropu za američkog protivnika, čak i za neprijatelja, a Merkelovu optužio da, zbog migrantske politike – uništava zemlju…