Хвала Богу

Како ће став Сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији утицати на финализацију настојања да Србија пристане на отмицу своје јужне покрајине

Ако је и било икакве сумње – а стрепње је свакако било и због значаја и због свих пропратних аспеката питања о коме се расправљало – и сумња и стрепња нестали су брзином којом су се и створили, додајући овом сложеном мозаику, сачињеном од јасне српске прошлости, замршене садашњости и неизвесне будућности, коцкицу тежине какву иначе и мора да има реч Српске православне цркве, нарочито кад говори о Косову и Метохији.

[restrict]

САБОРСКО САОПШТЕЊЕ Став наше цркве о нашем Косову и Метохији, елем, и хвала Богу на томе, није се променио ни након Сабора који је одржан прошле недеље. Штавише, зато што је смутно време у коме живимо, конкретизован је и додатно, рекло би се, баш да не би био остављен непожељни простор за накнадну интерпретацију.
У најкраћем, Српска црква стала је на становиште на коме стоји већ, ево, 800 година.
Али ево и појединости, како су изнете у саборском саопштењу: „Свети архијерејски сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН… Зато је за Свети архијерејски сабор наше цркве неприхватљива било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину… Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта, већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога… Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије.“
Краће речено, Српска православна црква подржава свако решење косметског питања које се налази у оквирима Устава Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности УН; а то изричито искључује признање самопроглашене независности Косова, укључујући и некакво разграничење будући да се и то ионако своди на признање, само у нешто измењеним оквирима који суштину не могу да измене.

РАЗГОВОР У ПАТРИЈАРШИЈИ Овако јасно написано саборско саопштење, све са позивањем на Резолуцију 1244 и Устав Србије, узгред буди речено, управо је својом јасноћом и таквом изричитошћу оповргло неке тврдње које су се у јавности појавиле после састанка који су, на почетку Сабора, архијереји СПЦ одржали с председником Србије Александром Вучићем и председавајућим Председништва Босне и Херцеговине Милорадом Додиком.
У тексту под насловом „Вучић претио владикама поверљивим папирима“, тако, у коме се наводи да се „у високим црквеним круговима спекулише да је Вучићев долазак у Патријаршију више личио на покушај ’дисциплиновања’ епископа који су критични према његовој политици, него на разговор највиших представника цркве и државе о горућим државним и националним проблемима“, дневник „Данас“ тврди и да се „Вучић изјаснио против Резолуције 1244 СБ УН као превазиђеног документа“ а да су му, упркос томе, поједини архијереји „дали ’бланко карту’ за решавање косовског проблема“. Цитирано саборско саопштење, којим су сви архијереји управо нагласили значај Резолуције 1244 уместо да дају подршку политици која њен значај настоји да умањи, бар део изнетих тврдњи очигледно оповргава, што даље значи и да су неки, а можда и сви учесници састанка неоправдано оклеветани.
Али то не значи и да некаквог убеђивања, па и у вези с Резолуцијом 1244, на споменутом састанку није било, о чему је директно сведочио и генерални секретар председника Србије Никола Селаковић, рекавши да је „председник Вучић извадио Резолуцију 1244 и правилно је цитирао, јер се показало да они који су је цитирали нису у њену садржину упућени или је вероватно нису ни прочитали“.
Сад, колико је тачно жустра била ова размена аргумената, и колико је уопште за њу било места на састанку који је морао да демонстрира јединство државног и црквеног врха о најважнијем националном проблему, питање је за неку другу прилику, можда ћемо једном и о томе.

„АНАТЕМА УНАПРЕД“ Без обзира на то, мора се још једном, након што смо то већ учинили прошле недеље, указати на значај чињенице да су о Косову и Метохији сели и поразговарали највиши црквени великодостојници и политички лидери Срба с обе стране Дрине.
А још је значајније што је после тог састанка Црква успела да формулише свој став тако да, рекосмо већ, не остане баш никаква дилема шта заправо мисли о ономе о чему је разговарано иза затворених врата. И то ће, дође ли на крају до тога, имати и те каквог значаја и на евентуалном референдуму о одрицању од Косова и Метохије.
Ово већ и стога што ће пред народом бити избор који је сад упрошћен до баналности: да послуша своју цркву, али и свој разум који му говори да ће попуштање на Косову и Метохији представљати само увод у даља попуштања, а то је пак пут у сигурну пропаст, или да послуша, на пример, лидера Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, који критикује нашу цркву јер она, замислите, „својом искључивошћу додатно отежава позицију Србије у преговорима са косовским Албанцима… ЛДП не прихвата да владике воде политику, да Црква повлачи некакве ’црвене линије’, нити да се према њиховим ставовима доносе неки обавезујући документи за све нас“.
У истом ће тону и Теофил Панчић за америчку „Слободну Европу“, уз оцену да „није претерано рећи да Црква изриче својеврсну ’анатему унапред’ свакоме ко би и речима и делима доследно раскинуо с митском матрицом по којој је Косово не само неодвојиви део, него и ’срце и душа Србије’, без којег српски идентитет више не може ни да постоји, и тако даље… Тај ’свако’, наравно, у реалном свету јесте само и једино Александар Вучић: тренутно нема, и није ни изгледно да ускоро буде било кога другог ко би то могао учинити, или пак одбити да учини – а да то произведе икакав учинак у стварности. Па добро, њима је сањање допуштено: црква као институција традиционално се бави бићима која никада нису постојала и догађајима који се никада нису одиграли, па јој ту фикционализацију политичког хоризонта можда и не треба посебно замерити, али стварна, овоземаљска политика нешто је сасвим друго. Добро је ако је било ко на власти, па нека је то и Александар Вучић, то заиста разумео, и ако је спреман да у складу с консеквенцама те спознаје и поступа.“
А истоветан је и предлог Небојше Крстића, аналитичара блиског актуелној власти (правилније – свакој власти, но добро), који у „Блицу“ пише да се, „притиснут између ова два мејнстрим мишљења“ – за признање самопроглашене независности Косова и против њега – „налази Вучић, који разуме да и један и други искључиви став доноси исти неповољан исход“ а то је „губитак целокупног Косова и Метохије у садашњим границама“; узгред, ова је тврдња или беспризорно непоштена или безнадежно непромишљена, јер не можемо да изгубимо Космет тако што га нећемо признати, уосталом, да можемо, не би од нас, забога, ни тражили да га признамо.
И на таквом трагу, тешког непоштења или озбиљног неразумевања стварности, а углас са Чедомиром Јовановићем и Теофилом Панчићем, и Небојша Крстић препоручује: „Кад Вучић оде у Скупштину на заседање о Косову, важно би било да поручи Цркви да она има пуно право да се брине за небеску Србију, али да су грађани њему дали мандат да брине за земаљску.“
Кога ће Вучић послушати – Цркву која је свом народу верна већ осам стотина година или ове мислиоце који су се досада показали вернима само настојању да Србија постане онолико мала коликом је прижељкују они који су је 1999. бомбардовали – можда ћемо сазнати већ идућег понедељка, када ће се председник Србије и посланицима и читавом народу обратити у Скупштини Србије. Са истог места на коме је пре скоро две године, 31. маја 2017, ступајући на председничку дужност, с руком положеном на Устав Србије и на Мирослављево јеванђеље, изговорио: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део.“

[/restrict]

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog

    Otkloniti blokadu

    Kako će stav Sabora Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji uticati na finalizaciju nastojanja da Srbija pristane na otmicu svoje južne pokrajine? Objektivno političko tumačenje treba da glasi – “… KiM (naša južna pokrajina), sada Kosovo, se otima i predaje Šiptarima-Albancima Briselskim sporazumom”. Radi se o Briselskom sporazumu kao izdajničkom aktu kojim se odredjuje STATUS: Kosovo Albanska muslimanska država (u sporazumu nigde nema da se spominje reč “Srbija” ili “Srpska pokrajina”.

    STAV SPC o Kosovu ima ozbiljnih nedostataka (voleo bih da nije tako): Nije blagovremeno, u startu 2013 god, istican, imao promenljiv karakter od vrha-patrijarha u smislu podrške problematične aktuelne politike o Kosovu, stiže politički iznudjen (u tajnim razgovorima) od predsednika Vučića pred svršen čin. Cilj je očigledan: Da se odgovornost za predaju teritorije KiM prebaci na celu Srbiju i SPC, kroz različite forme nametanja: kao što je Unutrašnji dijalog pred svršen čin, spoljni faktor velikih sila-Amerike-EU… NE, oni ne otimaju…:
    ZAŠTO SU Vučić i Dačić u startu 2013 god prihvatili i potpisali veleizdajnički Briselski sporazum – predaju teritorije!?

    PROBLEM JE U NACIONAALNOM I VERSKOM NEJEDINSTVU Srpskog naroda – odvojenost crkve od države, zabranjeno političko delovanje crkve. To je u redu generalno – da sve verske Zajednice. i islamske-džamije se pridržavaju toga. U praksi se to dijametralno ne poštuje-zloupotrebljava, primer separatistička ideologija i etničko čišćenje Srba na KiM (i Makedonaca Z. Makedonija). Naravno to se ne radi zvanično, nego praktično na terenu. Na primer, u Titovo vreme je CRKVA totalno pasivizirana i odvojena da se ne meša u državnu politiku. Srpska crkva je u to vreme imala možda 20-30% javni religijski uticaj na srpski narod (tajno možda više). Za razliku od islamske zajednice-džamija na Kosovu i Metohiji koje su imale slobodniji-neometaniji religijski i islamski ideološki uticaj na šiptarski-albanski narod: Sećate se 60-tih god ideoligije Envera Hodže iz Albanije: “… najmanje petoro dece u albanskim-šiptarskim porodicama – i na Kosovu, ko ima manje taj je neprijatelj albanaca i Kosova (ista politika i u Z. Makedoniji), pored toga i razni zulumi i iseljavanje pravoslavaca (Kosovo, Z. Makedonija). NIJE TO SLUČAJNO… teroristi, grupe siledžija i bandita, – to je SEPARATISTIČKO DELOVANJE – IDEOLOGIJA.

    U TOM SMISLU, U SMISLU višedecenijskog namernog ili pasivnog političkog slepila – krajnje je vreme da se omogući nezvanično POLITIČKO DELOVANJE I JEDINSTVO SPC u smislu odbrane srpskih nacionalnih interesa, identiteta i integriteta-suvereniteta Srbije??? Nastavak…

  2. Srboljub (unutrašnji dijalog)

    (nastavak)

    Srpska pravoslavna crkva pored duhovnog, verskog i tradicionalnog karaktera – mora i na političkoj osnovi, ramnopravno-zajednički sa državom – da brani nacionalne interese, stvara nacionalno i versko jedinstvo srpskog naroda i države. To pravo joj je oduzeto iz ideoloških razloga prošlog komunističkog sistema, a posledice su ogromne: nacionalno i versko nejedinstvo Srba, ugrožen teritorijalni integritet, dugodecenijska bela kuga. Paradoksalno je da se danas došlo do situacije da jedan čovek – predsednik Srbije koji nije živeo na Kosovu i Metohiji, niti je rodjen u Srbiji – je preuzeo sve poluge vlasti i odličuje o sudbini Srba i teritorije KiM, a Srpska pravoslavna crkva koja je uz svoj narod i ima ogroman uticaj na verskoj osnovi – nema uopšte uticaja na političkoj osnovi.
    ZA RAZLIKU od SPC, na primer, džamije su na Kosovu imale neometan, stopostotni uticaj na na Šiptarski narod u ideološkom smislu – stvaranja jedinstva, negovanja vere i podsticanja nataliteta (za ekspanzionističke ciljeve, albanizacije teritorije, velike Albanije). Na običan primer, mešovitim brakovima, albanke ne ulaze u mešovite brakove, muslimanska vera im zabranjuje (a Srbi i Makedonci imaju problema da zaštite svoje, trpe i gledaju prilično rasprostranjeno elo roblje. Da su Srbi i Makedonci znali da sačuvaju svoje… ne bi bilo ni iseljavanja nealbanaca. Albanski pokrajinski komunisti i pograjinski organi-institucije nisu branili opšte-nacionalno (političko) delovanje muslimanskih džamija, kao što su srpski komunisti branili isto delovanje SP Crkvi, u tome je problem. Na primer, ogroman broj iseljenih Srba, ili Makedonaca u Zapadnoj Makedoniji nisu mogli javno da iskažu probleme (nailazili na loš prijem) nego su bili prinudjeni da trpe ili se iseljavaju. Iz tih razloga, moglo je na primer, da se organizuje da jedan partijski. crkveni i policijski službenik jednom u šest meseci obidju svaku pravoslavnu porodicu – da je anketiraju po pitanju medjunacionalnh odnosa “da li imaju i kakve probleme imaju”, da se organizuje plan odbrane od destruktivnog delovaja, da ih ohrabre i uliju poverrenje u svoju državu. NIŠTA OD TOGA. (Na primer, moja porodica u ulici se zadnja – periferno – iselila, a da se država ponaša da problema nema ili su minorni, i da ih ignoriše? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *