Флексибилно тржиште рада, или како је човек постао балван

Сурови нови свет – ПОГЛЕД ПОЗНАВАОЦА (2)

Поводом другог издања књиге Небојше Катића Сурови нови свет (Catena mundi, 2019) објављујемо њене одабране делове који нису објављени у другим штампаним медијима. Књигу можете наручити на 0114060390 или 0113980741.

Пише Небојша Катић

Хладном економском анализом се долази до логичне поенте – у „новом“ старом капитализму човек је ствар, у најбуквалнијем смислу те речи. Као што се предузетник ослобађа залиха продајом по багателној цени или бацањем, слично ће се ослободити и вишка радника – отпуштањем. Људи који су секли и слагали балване биће третирани баш као и ти балвани када до кризе дође (…) Они који не прихватају ову логику мисле да између балвана и човека ипак постоји некаква разлика и да би је можда требало уважити. Балван нема балванчиће којима мора објаснити да више нема ни посла ни примања, да не зна како ће их сутра нахранити, како ће отплаћивати кредите, или до када ће моћи да остану у кући у којој тренутно живе

Jедна од најчешћих економских кованица које се данас могу чути је она о флексибилном тржишту рада. Непрекидним понављањем ове кованице коју више нико нити анализира нити доводи у питање, она постаје нова, прихваћена мантра. У њој је садржана суштина „новог“ капитализма и она симболизује будућност која не само да се спрема већ је увелико ту.
Аргументација у корист флексибилног тржишта рада је на први поглед логична. Ако послодавци немају трошкове када отпуштају раднике (отпремнине нпр.), ако нема законске регулативе која отпуштање отежава и компликује, тада ће послодавци много лакше запошљавати нове раднике. Када је отпуштање лако, и запошљавање је много лакше.
Као додатни аргумент се наводи и постепено укидање разлика између стално запослених и оних који раде на одређено време. У новом амбијенту више не би било дискриминације радника и заштите коју стално запослени уживају на терет осталих, поготово младих. Тренд је потпуно јасан – иде се ка томе да сви заправо раде на одређено време, с тим да послодавац дискреционо одлучује колико то одређено време траје.
Поред лаког отпуштања радника, друга димензија флексибилног тржишта рада подразумева и еластичност плата надоле. Ако послодавци могу смањивати плате запослених без сувишних процедура, без погађања са синдикатима и без прописане минималне цене рада, запосленост ће свакако расти. Послодавци ће лакше одлучивати да уђу у нове предузетничке подухвате, а то ће отварати нова радна места.
Промотори ових идеја сматрају да су синдикати и државна регулатива основне препреке ефикасном функционисању тржишта рада и основни генератори незапослености. Радикални корифеји слободе и слободног тржишта, попут Хајека на пример, сматрају да је и парламент препрека функционисању тржишта и да његову моћ треба ограничити. Уосталом, Хајеково дирљиво поштовање за генерала Пиночеа је јасан сигнал у ком правцу треба ићи.
Хладном економском анализом се долази до логичне поенте – у „новом“ старом капитализму човек је ствар, у најбуквалнијем смислу те речи. Као што се предузетник ослобађа залиха продајом по багателној цени или бацањем, слично ће се ослободити и вишка радника – отпуштањем. Људи који су секли и слагали балване биће третирани баш као и ти балвани када до кризе дође.
Они који не прихватају ову логику мисле да између балвана и човека ипак постоји некаква разлика и да би је можда требало уважити. Балван нема балванчиће којима мора објаснити да више нема ни посла ни примања, да не зна како ће их сутра нахранити, како ће отплаћивати кредите, или до када ће моћи да остану у кући у којој тренутно живе. Балван нема ни самопоштовање, па нема ни осећање понижености, не мора се кљукати бенсединима да би функционисао, а нема ни обичај да се баца под воз, или скаче с крова.
Ако би ове сентименте и одбацили, остајемо ускраћени за многе одговоре. Нејасно је и недефинисано у ком то тренутку људи могу бити отпуштени. Да ли је то у тренутку када фирми прете губици, или је отпуштање оправдано већ с падом профита, када бонуси и дивиденде постају мањи? Да ли се може оправдати пракса да се људи отпуштају само да би се створила атмосфера страха, како би преживели, радили боље и више, под тензијом? Да ли је оправдано отпуштати људе када су стигли до степенице на којој им треба дати већу плату, па је јефтиније на њихово место довести млађе и јефтиније? Да ли флексибилно тржиште подразумева да ћете брзо наћи нов посао и да ли ће тај посао бити сличног квалитета ономе који сте изгубили, иако вам је на пример педесет година?
Противници флексибилног тржишта рада неретко се етикетирају као демодирани левичари, социјалистички и социјалдемократски носталгичари, наивни и сентиментални хуманисти. Са етикетама или без њих, они против себе имају три много чвршћа табора.
У првом табору су мали предузетници који немају превише сентимента према другима, али ни према себи. Њихова теза је логична и прихватљива – они ризикују из дана у дан своју имовину, труд, нерве, понекад и главу. Њихови запослени ризикују само радна места и ту сентимента не може бити.
Други табор је много моћнији и чине га менаџери великих компанија. И њихова аргументација је логична, бар из њиховог угла. Можда би ту позицију најбоље окарактерисали као залагање за тржиште рада ограничене флексибилности.
Ова врста менаџера има јасан став – тржиште јесте флексибилно, али не и за њих. Када они изгубе посао, активира се тзв. златни падобран и они добијају огромне отпремнине, у правилу милионске. Насупрот њима, жртве њиховог лошег вођења фирми добијају отказ и ништа више. Из њихових канцеларија, које су по правилу на највишем спрату пословне зграде, то сигурно изгледа као виша правда.
И овој се аргументацији може прогледати кроз прсте будући да рефлектује већ прихваћену праксу. Ако се нико не буни, ако се може … па зашто да не? Коначно, пре него је доспео у такву позицију моћи, менаџер је морао да користи и памет и лактове, понекад нокте, зубе, наркотике, морао је да ради као пас и морао је да пређе све степенице да би се коначно ослободио ризика флексибилног тржишта и докопао златног падобрана.
Трећи табор је, по мом уверењу, најспорнији, најгротескнији и најгласнији. У њему су се удобно сместили академски економисти и социолози који из својих факултетских кабинета упорно и страсно промовишу врлине и друштвене користи флексибилног тржишта рада.
Парадокс је да управо они који су од ризика побегли и склонили се у заветрину академских институција, сада јуначки промовишу врлине живота с много ризика. Захваљујући ауторитету научних институција, академско залагање за флексибилно тржиште рада тиме добија призвук научне егзактности, што већ представља озбиљан проблем.
Залагање за флексибилно тржиште рада не рефлектује никакве научне законитости, није нужност и не може се поткрепити никаквим озбиљним емпиријским анализама. Реч је пре свега о моралном избору и афинитетима, а ту егзактности нема, нити је може бити. Одбрана флексибилног тржишта рада с аспеката моралног избора може бити легитимна, али научна не може бити никако. Сви покушаји којима се флексибилно тржиште рада брани ослањањем на науку, само је још једна од великих интелектуалних подвала овог времена.

Наставиће се