Државни удар из Стаљиновог шињела

Црногорске власти су се пресудом за „државни удар“, у чијој позадини су наводно Руси, сервилно доказале својим западним менторима, али су истовремено и поделиле Црну Гору у којој је већина прозрела њихове тоталитарне методе демонстриране у овом фарсичном и монтираном процесу

Девети мај, када прогресивни свет обележава Дан победе над фашизмом, у Црној Гори био је у сенци читања пресуде Вишег суда у Подгорици у случају „државни удар“. Очекивано, свих 14 оптужених проглашени су кривим.

СУЂЕЊЕ РУСИЈИ И СРБИМА Већ сам датум изрицања пресуде био је индикативан за многе, попут портпарoла Нове српске демократије Марка Ковачевића, који је за „Спутњик“ оценио да 9. мај није изабран случајно, алудирајући на спољну политичку интенцију, како би на Дан Европе (који прослављају у Западној Европи) у Црној Гори било суђено Дану победе над фашизмом. „Дакле, у једној симболичкој форми, Европа у Црној Гори 9. маја суди и Русији“, сматра Ковачевић.
[restrict]

А с обзиром на то да су на оптуженичкој клупи били Андрија Мандић и Милан Кнежевић, лидери водећих српских политичких странака, многи овај догађај виде и као посредно изрицање пресуде комплетном српском народу у Црној Гори. Ова два српска лидера треба да проведу по пет година у затвору јер су се, како им је пресуђено, удружили у покушају да државним ударом сруше црногорску власт на дан парламентарних избора у октобру 2016. године.

Виши суд у Подгорици одлучио је да су и остали оптужени криви за исто дело, и доделио им скоро 70 година затвора. Руски држављанин Едуард Шишмаков осуђен је на 15, а Владимир Попов на 12 година затвора за помагање и стварање криминалне организације.

Некадашњи командант српске полицијске јединице Жандармерије Братислав Дикић осуђен је на осам година затвора, док су преосталим осумњиченима изречене казне од седам година до годину и девет месеци затвора.

ОПТУЖБЕ И ПОХВАЛЕ Процес пред Вишим судом трајао је нешто више од годину и по дана, уз ТВ пренос и бројне контроверзе које су га пратиле. Специјални тужилац Миливоје Катнић тврдио је да су завереници планирали да убију тадашњег премијера, а садашњег председника Црне Горе Мила Ђукановића.

Према наводима оптужбе, завера је требало да се реализује на дан избора у октобру 2016. године који су протекли у сенци полицијских акција хапшења током изборног дана.

У оптужници је стајало да су се црногорски, руски и српски држављани удружили да би на власт довели проруске снаге у Црној Гори.

За Мандића и Кнежевића, једна од ствари која је определила судију Мугошу да донесе овакву одлуку била су њихова путовања у Русију, за која је оценила да су служила за договарање криминалних активности.

Запад није пропустио прилику да поентира на случају где су Руси проказана и оптужена страна. Првостепену осуђујућу пресуду за руске и српске држављане у случају „државни удар“ у Црној Гори необично брзо су подржали водећи центри западне политике и НАТО-а. Одмах након читања пресуде огласила се амбасада САД у Подгорици, саопштивши да је у питању историјски дан за владавину права у Црној Гори.

Истог дана реаговао је и шеф британске дипломатије Џереми Хант, оценивши да је пресуда двојици руских обавештајних официра (наводно припадника ГРУ) због неуспелог покушаја „државног удара“ у Црној Гори још један пример „како се дестабилизујуће и агресивно Русија понашала током протекле деценије“.

Хант је додао и бизарну оцену да се до данашње осуђујуће пресуде двојици руских обавештајних официра „стигло кроз правни процес, чија је транспарентност без преседана у Црној Гори“.

Да би се, на крају, огласио и амерички Стејт департмент, поручивши да је судска пресуда у Црној Гори „разоткрила дрски покушај Русије да подрије суверенитет једне независне европске нације“. Посебно је наглашено да су САД поносне што имају Црну Гору за савезницу.

Портпаролка НАТО-a Оана Лунгеску казала је да свака нација има суверено право да бира своје безбедносне аранжмане, те да се НАТО противи свим покушајима да се поремете демократске институције. „Свако спољашње уплитање у подривање наших демократија је потпуно неприхватљиво“, рекла је она.

О политичкој и демократској доследности Запада довољно говори податак да оваквих опаски и критика није било у случају организовања државног удара од стране САД у Венецуели. Напротив, такав гест се сматра легитимним и пожељним јер представља „ослобађање народа Венецуеле од диктатора“, док се истовремено наводни покушај рушења Мила Ђукановића описује као тероризам.

О пресуди за „државни удар“ у Црној Гори извештавали су и сви водећи западни медији: Би-Би-Си, Ен-Би-Си, „Асошијетед прес“, „Фајненшел тајмс“… а главни фокус, нимало случајно, био је на улози коју је наводно Русија имала у покушају пуча у Црној Гори. Посебан акценат атлантистичких медија стављен је на „два руска шпијуна“ који су одлуком суда у Подгорици осуђена на 15 и 12 година затвора, а све због „завере да се сруши влада те балканске државе и тако спречи њен улазак у НАТО“.

Већина аналитичара у Подгорици наглашава да није потребно бити посебно проницљив и политички писмен и увидети везу између изјава које су из Лондона и Вашингтона дошле после изрицања првостепене пресуде и изјава специјалног тужиоца Црне Горе Миливоја Катнића, који је више пута јавно захвалио тајним службама Велике Британије и САД за помоћ коју су им упутили.

Потврда о фарси и монтираном процесу још је упечатљивија после најновије одлуке Стејт департмента да повуче изјаву поводом пресуде о случају у Црној Гори, коју је обзнанио амерички магазин „Форин полиси“, позивајући се на тврдње бившег америчког званичника упознатог с догађајем. Он тврди да је амерички државни секретар Мајк Помпео то урадио зато што жели да „омекша“ ратоборну реторику с Москвом уочи посете Русији. „Форин полиси“ наводи и да је недуго након што је објављена, изјава повучена и уклоњена са сајта Стејт департмента.

МОНТИРАНИ ПРОЦЕСИ Да историја, како кажу теоретичари циклизма, заиста има кружни ток, своју потврду је нашла и у фарсичним и монтираним процесима који су се с некада „мрског Истока“, као у огледалу, нашли на „демократском Западу“.

Према стручној литератури монтирани процес или поступак, монтирано суђење, односно судска представа или судска фарса су неформални изрази који у најширем смислу означавају судске поступке чији је исход унапред одређен, односно чија је једина сврха спровођење раније донесене одлуке највиших органа власти неке државе, при чему се правосудни органи који их воде морају подвргнути том императиву науштрб примене права.

Иако је постојање монтираних процеса старо колико и државе и права, израз је у употребу ушао тек 1930-их, захваљујући тзв. Московским суђењима одржаним у СССР-у за време Стаљинове „Велике чистке“, а која су потом послужила као модел за слична суђења у стаљинистичким земљама источне Европе.

Данас се израз „монтирани процес“ обично везује за суђења у тоталитарним или ауторитарним државама, а готово по правилу то су кривичноправни поступци у којима оптужени одговарају за тзв. политичка кривична дела (велеиздаја, тероризам, „угрожавање уставног поретка“) и друга кривична дела за која су предвиђене казне дуготрајног затвора, односно егзила.

Главна сврха таквих суђења је „уклонити“ личност која неки режим сматра својим непријатељем или трајном сметњом; примарни циљ суђења јесте да се осуђујућом судском пресудом да правна подлога, односно параван „законитости“ и правне утемељености такве одлуке.

Такође, мотиви за покретање монтираних процеса могу бити пропагандни – било кроз настојање да се властита или међународна јавност увери у опасност од тзв. државних непријатеља и тако оправда властита репресивна политика, било кроз застрашивање потенцијалне опозиције кроз спектакуларну демонстрацију властите репресивне моћи.

СВЕДОК САРАДНИК За годину и по, колико је трајао процес, грађани Црне Горе су се дубоко поделили, да би га, по многим црногорским оценама, убедљива већина доживела као политичку фарсу. Тако, по мишљењу бившег председника Црне Горе Момира Булатовића, власт се одлучила да покаже строгоћу и тиме одбрани своје увелико пољуљане позиције, изазване лавином бројних афера које воде до Мила Ђукановића.

Зналци и критичари не пропуштају да нагласе да оптужницу Специјалног државног тужилаштва не само да није пратио ниједан валидан материјални доказ већ се све заснивало на изјави сведока сарадника, правоснажно осуђеног убице и ситног пљачкаша, потпомогнутог несувислом причом самопроглашеног четничког војводе, који је био противзаконито промовисан у агента провокатора.

Сведок сарадник црногорског Специјалног тужилаштва Александар Синђелић негирао је готово све тврдње које је претходно изрекао у свом исказу. Рекао је да није било планирано насиље у Подгорици на дан парламентарних избора 2016. године већ „обичан протест подршке опозицији“, пренела је агенција „Бета“ Синђелићеве наводе изречене у емисији „Ћирилица“ на ТВ „Хепи“. „После ове емисије, ја могу да одем у шуму да сечем дрва и тамо ће вероватно доћи да ме ухапсе“, рекао је Синђелић.

Русија је, током процеса, пружила званичне податке о томе да сведок сарадник, који је наводно тамо сковао паклени план за државни удар, није ни ступио на њено тло већ да је био враћен с аеродрома. Специјални тужилац је одбио да прими службени допис амбасаде Русије, изјавивши да се боји да садржи неку отровну супстанцу.

БЕГ У АМБАСАДУ Посебну етапу суђења представља бекство једне од оптужених, српске држављанке Бранке Милић, у амбасаду Србије у Подгорици, где се и данас налази. Бранка Милић је била незадовољна одлуком суда да одбије њен захтев за изузећем вештака Миодрага Шоћа због, како је навела, понижавајућег односа према њој. Захтевала је да се одузму снимци које је Шоћ направио мобилним телефоном, фотографишући је нагу у соби за адвокате Вишег суда у Подгорици, и да се за то покрене кривични поступак.

По правилима Бечке конвенције, црногорска полиција не може да уђе у амбасаду Србије без одобрења из Београда – које досад није дато.

С обзиром на то да су на оптуженичкој клупи били Андрија Мандић и Милан Кнежевић, лидери водећих српских политичких странака, многи овај догађај виде и као посредно изрицање пресуде комплетном српском народу у Црној Гори

ПЕТ ГОДИНА ЋЕРАЊА Недоследност и политички опортунизам пратили су и процес и пресуду, нарочито када су у питању били Андрија Мандић и Милан Кнежевић.

Кључно питање је било да ли ће суд захтевати тренутно хапшење двојице политичких лидера, или ће им бити омогућено да и другостепени поступак воде са слободе. Магична цифра је била број година робије (пет) и, додатно, одлука суда да ли они морају бити ухапшени. И ту је направљен трули компромис. Досуђена им је казна од пет година затвора, али није тражено да буду лишени слободе. То је био разлог да сви одахну. Овог пута су избегнута нова „ћерања“, како је то окарактерисао Момир Булатовић, ослањајући се на изјаве Мандића и Кнежевића да ће своју слободу и достојанство бранити и по цену да „лете главе“.

Додуше, било је ту „натезања“ с њиховим кретањем и поседовањем пасоша. Те могу, те не могу (нису могли да се одазову позиву председника Србије Александра Вучића и присуствују обележавању 20 година од НАТО бомбардовања у Нишу јер су заустављени на граничном прелазу Рожаје), да би се 10. маја Мандић ипак обрео у Нишу на војној паради поводом Дана победе, када је о пресудама у случају покушаја тероризма у Црној Гори разговарао с председником Србије Александром Вучићем и председавајућим Председништва БиХ Милорадом Додиком.

А ту смо код још једног историјског и правног подсећања. Када је Валтазар Богишић, знаменити српски историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник, чувено правило римског правника Марка Порција Катона – Quod ab initio vitiosum est non potest tractu temporis convalescere („Оно што је неваљано од почетка не може се оснажити протоком времена“) – превео изреком много разумљивијом обичном народу, „Што се грбо роди, ни вријеме не исправи“, није ни слутио да ће његова опаска, оригинално везана за имовинске законе, временом добити и политичку конотацију у виду ове судске фарсе као демонстрације тоталитарне моћи.         

[/restrict]  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *