Амерички непрекидни рат за непрекидни мир

ГОР ВИДАЛ, ПРОВОКАТОР КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО ИСТИНУ (други део)

Шта се заиста догодило с Америком током њене не баш дуге историје? Како су њоме овладали „квазифашисти“, они који су узурпирали сва богатства и моћ у земљи, трајно суспендујући демократију и све „уставом загарантоване слободе“? На ова и многа друга питања од суштинске важности за разумевање природе и генезе „болесних империјалистичких амбиција“ америчких елита одговара слободоумни и луцидни интелектуалац на којег нас је недавно подсетио и Џулијан Асанж

Сједињене су Државе основали најпаметнији људи у земљи“, записао је Видал, „после тога никад их више нисмо видели.“ Шта се заиста догодило с Америком током њене не баш дуге историје? Како су њоме овладали „квазифашисти“, они који су узурпирали сва богатства и моћ у земљи, трајно суспендујући демократију и све „уставом загарантоване слободе“?
Стварање „државе националне безбедности“ везује се за годину 1950. После тог датума САД су учествовале у приближно три стотине ратова у различитим деловима света – и то без одобрења Конгреса, као што захтева Устав. Последњи рат који се водио с овим одобрењем био је онај који је започео јапанским нападом на луку Перл Харбур 1941, после чега су САД ушле у Други светски рат. То није био чин алтруизма, САД нису никог „ослобађале“ у том рату, нити су биле невина жртва: „Рузвелт је“, тврди Гор Видал, „желео да Сједињене Државе уђу у рат против Хитлера, али је такође знао и да је 80 процената Американаца против тога. Знао је и да је једини начин да се то промени велики шок, и зато је одлучио да испровоцира Јапанце – који су били савезници Немачке и Италије – да нападну САД. Они су намерно одсекли Јапанце од залиха нафте, затим одбили да им продају старо гвожђе. Тако су они напали. Напад на Перл Харбур је Рузвелту вредео више него неколико дивизија.“
Нацистичку Немачку није сломила Америка; победу над Трећим рајхом, уз огромне жртве, извојевао је Совјетски Савез, што је после рата сасвим погрешно представљано. Стаљин и Совјетски Савез су претворени у непријатеља горег од Хитлера, у лажну претњу за америчку нацију. Антикомунизам постаје „званична религија САД“, а СССР „империја зла“, амерички архинепријатељ, како би током наредних деценија била створена милитаристичка „држава националне безбедности“. Званично, ова „држава у држави“ настаје доношењем Закона о националној безбедности (1947), који на снагу ступа 1950. године.
О тој „болесној империјалистичкој амбицији“ америчких елита Видал говори: „Труманова доктрина јасно каже шта САД занима након Другог светског рата: постизање контроле над целокупном планетом. Американци се, међутим, опиру улози светских полицајаца. Та језива амбиција мучи само државне вође.“ Амерички народ треба једино да плати скупу цену, данак у крви, ове високе амбиције.

Држава лажова

Труману ће поћи за руком да увуче Сједињене Државе у Корејски рат („рат који смо изгубили“), а потом се ратне авантуре широм глобуса вртоглаво нижу једна за другом, „све до Косова“.
„Када су нам Руси 1991. године задали ударац у леђа и одустали од своје империје“, примећује Видал, „ми смо остали на обали са много заблуда о себи самима, и, што је још горе, о остатку света.“ А потом су „заблуде расле као на квасцу“: „Сви су се радовали зато што је Запад победио у Хладном рату; много година пре тога Јосиф Стаљин је сличан менталитет дефинисао као ’вртоглавицу од успеха’. Америка, а за њом и цео Запад, педесет година је живела у паничном страху од ’црвене опасности’.“
У таквој атмосфери страха родило се и јачало чудовиште: „држава националне безбедности“, налик на смртоносну болест која испочетка полако, а потом све брже и брже, попут канцера, разједа Америку.
Председника Буша Видал назива „најсмртоноснијим бранитељем корпорацијске Америке“. Његова књига Непрекидан рат за непрекидан мир, посвећена Бушовом „бескрајном рату против тероризма“, у Америци се, очекивано, суочила са зидом игнорисања. Новине нису биле спремне да објаве рецензије, позиви за интервјуе и учешће у разним телевизијским програмима су отказивани један за другим. После 11. септембра Видал је написао чланак у коме тврди да је за напад на „Куле близнакиње“ одговорна Америка која је обучавала Бин Ладена и муџахедине против Русије; амерички магазини, укључујући и левичарски Нејшн, с којим је писац сарађивао преко пола столећа, није смела да објави тај текст. „Инструкције су очигледно дошле из високих кругова у Вашингтону.“
„Доживели смо неуспех у сваком аспекту наших настојања да покоримо Блиски исток“, констатовао је писац. „’Рат против тероризма’ био је измишљен. Једина ствар коју сам мрзео цео свој живот су лажови, а живим у држави лажова. А није увек било тако. Имали смо ’псе чуваре’ – медије. Данас нас медији припремају за рат у Ирану.“

Пут у војну диктатуру

Прескупи и узалудни пројекат „државе националне безбедности“ заправо је од самог почетка био осуђен на пропаст. „Америчка империја“, тврдио је Видал, пропала је тачно 16. септембра 1985, када је Министарство трговине објавило да су Сједињене Државе постале земља дужник.
Истину о свему томе је требало сакрити. А требало је сакрити и крваве трагове злочина „државе националне безбедности“ у Америци, као и у „остатку света“. То је посао коме се већ деценијама посвећују „пси чувари“ америчке империје – исти они који су киднаповали Асанжа из еквадорске амбасаде у Лондону. Гор Видал је истрајно упозоравао да захукталој машини америчког милитаризма предстоји слом и да је тај слом неизбежан: „Наше ослобођење од овог система догодиће се као резултат економског краха. То је неизбежно, узимајући у обзир огромне дугове које смо полако нагомилали. И то мора довести до распада економског система у неком моменту. Све је то врло очигледно.“
„У САД ћемо убрзо имати војну диктатуру“, прогнозирао је Видал, „јер нико други не може држати ствари на окупу.“ Да ли је корак ка томе оно што Џејмс Џатрас данас назива „војном хунтом у Белој кући“ – тим генерала и пуковника којима се од почетка свог мандата окружио Доналд Трамп?
Данас је све то још очигледније него пре једну или две деценије. Америчка „ратна машина“ се прегрејала; убилачки механизам у квару. Дугови су пробили све замисливе лимите. Америчке политичке елите се праве да то не примећују. Колико дуго ће им то полазити за руком? Истина о „држави националне безбедности“ најзад је испливала на површину. Можда се у томе крије разлог за нервозу с којом се „пси чувари“ обрачунавају са свима који имају храбрости да ту истину покажу? „И Челси Менинг и Џулијан Асанж су сада у затвору“, закључује Крејг Мареј, „искључиво због ’кривичних дела’ везаних за објављивање материјала којима се документују ратни злочини САД почињени у Ираку и Авганистану, и ни због чег другог… Менинг и Асанж су прави хероји нашег времена и они трпе једино због тога.“

Непрекидни рат за непрекидни мир

Године 1999. САД су повеле рат против Савезне Републике Југославије, наводно због српске репресије на Косову. Гор Видал је овај рат снажно осудио. Повели су га, без икакве сумње, болесни људи: „Читава операција је, наравно, болесна. Она је последица тужне чињенице да у нашој земљи више нема никакве политике. Који уопште разлог постоји за овај рат? Војни буџет мора да се оправда, то је већ један добар разлог… Успут се Европљани подсећају на то ко је газда у фирми.“
Коначно: „Наши владари убијају недужне људе из ваздуха.“ То је оно што стално раде, а све то нема везе с Милошевићем, Србима, Албанцима ни Косовом, јер је „један мали рат увек добар за посао“. Тада се покреће „огромна машинерија лажи, дезинформациона кампања коју инсценира ЦИА“. „Верујете ли заиста да ми мрзимо Милошевића зато што је он за нас зликовац?“, питао је Видал. Постоје и „много гори момци од њега“ који су амерички савезници вредни сваке хвале.
Ратове и непрекидни интервенционизам САД покрећу интереси и – сујета. „Ми смо имали најбољи и уз то демократски систем“; „ми смо били библијски ’Град на брду’.“ „Нама“, односно „њима“ је, дакле, све допуштено: „Та сујета нас је коначно одвела у Вијетнам и са том истом сујетом летимо сада (1999) изнад Косова и Београда.“
Зашто конзервативци, такозвана десница, у Србији нису прихватили овај „небески дар“ у виду Видалове аргументоване и разорне критике америчког политичког естаблишмента? Гор Видал је био одвише контрадикторна и сложена личност, а на невољу конзервативаца, пише Љиљана Смајловић, „Видал је био и хомосексуалац“. „Занимљивија је, међутим, његова рецепција у ’другој Србији’.“ Док је Видал без резерве оптуживао САД и НАТО, осуђујући овај као и све друге ратове које је водила Бела кућа и Пентагон, „либералне перјанице ’Друге Србије’“ покушавале су да тај рат оправдају: НАТО нас је, наводно, бомбардовао и убијао за наше добро. „Одговорност за рат лежи на Милошевићу.“ Гор Видал је, у ствари, био оно што су они можда желели, али никад нису били, нити би икад могли да буду: слободоуман и луцидан интелектуалац који говори оно што мисли.
Да ли је могуће аболирати злочинца од овог и свих других злочина које је починио? Агресијом на Србију отпочео је низ апсурдних, аморалних и криминалних ратова „државе националне безбедности“ и њених савезника за покоравање планете; оно што је Видал назвао „непрекидним ратом за непрекидни мир“, а који траје све до данас.

Крај