Зона сумрака – ПОДИГНИМО ЗАСТАВЕ

Застава је нешто више од пуког платна и боја, застава је нешто што произлази из душе целог народа. Због тога она и представља цео народ који се под њом рађа, расте, ствара и умире. Непоштовање и скрнављење заставе представља скрнављење читавог народа. А шта је народ који своју заставу баца у ђубре?

Постоји прича по којој је немачки цар Вилхелм Други од свог фелдмаршала Аугуста фон Макензена током једног сусрета у време Првог светског рата затражио да му поклони неку од заробљених српских застава. Војсковођа који је био толико цењен да је цела група армија којом је командовао носила његово име, доведен је у врло непријатну ситуацију јер је морао да разочара свог цара – иако је српска војска те 1915. била потучена и протерана са територије своје земље, ниједна застава није пала у руке непријатеља. Заиста, армија која је таква да се о њој „слуша само у бајкама“, како ју је описао Макензен, током шест година крвавих борби у два балканска рата и Првом светском рату није непријатељу предала ниједан свој барјак. Од 51 ратне заставе под којима су се наши славни преци борили и за које су гинули, ниједна није заробљена. Њих 47 чува се у депоима Војног музеја у Београду, три су уништене у биткама, а једна, застава прослављеног Гвозденог пука (Други пешадијски пук Кнез Михаило првог позива Моравске дивизије) прекривала је ковчег краља Петра Првог Карађорђевића и с њим је сахрањена.
Сада, више од стотину година после епских подвига српских војника од Кумановске битке преко Цера, Колубаре, одбране Београда и Албанске голготе до пробоја Солунског фронта и славног повратка у отаџбину, сведоци смо да наше заставе не скрнаве више само непријатељи наши или они међу нама који се, заљубљени у светлост са Запада, стиде тога ко су, шта су и одакле потичу, него и они који за себе кажу да су поносни Срби и патриоте.
Тужан је био призор који се могао видети на бројним телевизијама после прошлонедељног спектакла у организацији Српске напредне странке испред Народне скупштине у Београду. Тужно је било гледати десетине, стотине, па можда и хиљаде бачених српских заставица које својим метлама и феновима по асфалту развлаче радници Градске чистоће и оне које су мало боље васпитани наши сународници уредно одложили у канте за ђубре. Како смо дошли дотле да свети симбол наше државе и народа, некада брањен крвљу и животом, сада олако бацамо попут употребљеног убруса, слинаве марамице? Како до некакве лепе „будућности Србије“, што је био званичан назив митинга, мисле да дођу људи који су постали толико бесловесни да симбол под којим су њихови преци бранили и градили своју земљу без размишљања бацају? Каква је то будућност за њих и њихову децу која се гради на ниподаштавању и игнорисању прошлости? Ко ће се одазвати и како позиву на јединство који је са истог скупа упутио Александар Вучић, ако сами његови следбеници, они који су дошли да тај позив чују, врховни симбол тог јединства народа и нације бацају као ђубре?
Не ради се овде ни о каквом екстремном српском национализму, шовинизму, (клеро)фашизму или како већ разни „космополити“ ума отвореног толико да им је мозак испао из главе могу назвати љубав према свом народу, земљи и држави. Овде се ради о елементарној пристојности и основном поштовању историје и вредности друштва у којем се живи. Није случајно скрнављење заставе и других државних симбола проглашено кривичним делом и у нашој „паланачкој“ држави, и у многим „нормалним и демократским“ земљама на које желе да се угледају они којима је комшијска трава зеленија. Није само у „тоталитарној“ Кини омаловажавање националне химне и заставе кажњиво затвором до три године. Тако је и у Немачкој, на коју нас председник најчешће позива да се угледамо, где се „ружење и оштећивање“ федералне заставе кажњава са чак до пет година затвора. Тако је и у Шведској, Данској, Финској или Британији ка којима су окренути домаћи либерали. У колевци модерне демократије и људских права, Француској, није кажњиво само јавно скрнављење заставе него и дељење фотографија овог чина. До три године робије се за овако нешто може добити и у Швајцарској, за чију заставу и слободу одавно нико није дао живот, само нешто новца. Поштовање заставе и других државних симбола у појединим „нормалним“ земљама иде толико далеко да се законски забрањује да застава икада додирне тле, а посебно се регулише и начин уништавања услед дотрајалости или оштећења.
Као што је рекао амерички председник из времена Првог светског рата Вудро Вилсон: „Ствари које застава представља створене су искуствима великих људи. Све што она представља записано је њиховим животима. Застава представља не осећања него историју.“ Не поштујући своју заставу, не поштујемо ни своју прошлост, па самим тим ни будућност.

Један коментар

  1. Zeka Buljubaša

    Predlažem, da ovaj tekst gospodina Rodića Pečat umnoži i dostavi svim poslanicima Skupštine, ministrima, sudijama, tužiocima i predsedniku države, te da o toj “dostavi” obavesti javnost Srbije. Valda će se nakon toga neko od nadležnioh “trgnuti” i pokrenuti određene aktivnosti i mehanizme radi osvešćivanja naroda i pooštravanja odgovornopsti svih subjekata društva, od porodica, preko školoa pa do drž
    avnih institucija i organa. Krajnje je vreme da menjamo odnos prema osnovnim državnim simbolima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *