Живот у знаку смрти

Особеност романа Јелене Ленголд не чини само приповедање из женске перспективе, претежно у првом лицу једнине, нити честа употреба презента и сажимање биографског времена у најкарактеристичније тачке искуства, већ је то закономерно суочавање јунакиње са смрћу готово на сваком кораку

Успон и зенит грађанске класе обележила је појава билдунгсромана, односно романа одрастања. У њему је путања индивидуе до синтезе личног и колективног обележена борбом, прихватањем и преосмишљавањем животних, али и друштвених улога. У том контексту, један од првих знакова модерног духа била је дезинтеграција овог романа, у светским оквирима најрепрезентативније у Мановом Чаробном брегу, док је у српској књижевности тај вид освајања модерности започет још са непоновљивим Беспућем Вељка Милићевића. На том књижевном искуству изграђено је Одустајање Јелене Ленголд.
Други, позни роман српске списатељице као да рекапитулира ову суштински двадесетовековну приповедну тему: немогућност индивидуе да пронађе и осмисли своје место у уобичајеним облицима егзистенције. Ипак, особеност романа Јелене Ленголд у том контексту не чини само приповедање из женске перспективе, претежно у првом лицу једнине, нити честа употреба презента и сажимање биографског времена у најкарактеристичније тачке искуства, већ је то закономерно суочавање јунакиње са смрћу готово на сваком кораку.
Трострука композиција романа, која маркира детињство, девојаштво и зрелост, уоквирена је смрћу. Детињство јунакиње из дисфункционалне породице обележено је смрћу мајке услед болести и нехатним оцеубиством њеног бунтовног брата, чијим се пак одласком завршава њена младост. Отуда, дијалектички однос индивидуе и друштва, карактеристичан за овај тип романа, овде прелази у однос самотне јединке пред смрћу. Читав низ тзв. „родних“ улога, на којима се може инсистирати приликом површног читања овог романа, пада у засенак одређујуће и дефинишуће појаве смрти. Као смрт мајке, овај приповедни феномен иницира заметак бунтовне самосвести јунакиње, док је као смрт брата (привидно) ослобађа трауматичног непосредног животног контекста и чини дефинитивним странцем у односу на остале људе јер страшна тајна остаје само њена.
Чин очеве смрти као нехатног оцеубиства од стране брата, који би у различитим преплетима психоаналитичког и феминистичког читања имао важну идеолошку тежину, на чисто литерарном нивоу чини јунакињу саучесницом у рекреирању једног од најстаријих митова. Пренет у контекст грађанског друштва, овај митски акт не твори нови поредак већ поунутрашњује расап породице и премешта га унутар јунакиње, да би резултовао њеном пренаглашеном индивидуализацијом као осамостаљивањем у психолошком и дословном смислу речи. У специфичној игри значења, јунакиња никада не постаје „осамостаљена“ жена већ самотњак, странац којем је радикално стран сваки облик уобичајене људске и еротске егзистенције, премда читав њен биографски ход води управо тим, утабаним стазама.
Из те унутрашње расцепљености извире заплет завршног дела. На спољашњем нивоу остварена као супруга и мајка, премда на унутрашњем дубоко дистанцирана и од супруга и од ћерке, јунакиња се ћеркиној свадби приближава све уверенија у неминовност развода. На спољашњем, идеологизованом плану, логика развода у тзв. женском писму сродна је феминистичкој идеологеми ослобађања жене, али у роману ипак делује унутар чврсте литерарне мотивације непрекидне потребе за одласком. Мотив одлажења, као мотив који се налази на самом почетку текста (у уводном запису, пре сваког другог приповедања, истиче се: „Природније би вам било да сте већ отишли с тог места на ком се управо налазите“) карактерише њен однос са светом и собом и функционише као знак радикалног неприхватања не (само) друштвених и „родних“ улога већ и саме егзистенције. Зато се као једина фигура идентификације испоставља сама смрт, утеловљена у обрисе странца са којим јунакиња дели један камен у парку пред којим се њене уобичајене шетње завршавају. Први сусрет с том фигуром поклапа се са артикулацијом свести о самотништву, да би се ти сусрети закономерно поклапали са смрћу љубавникове мајке и раскидом њеног односа с њим.
У трећем делу романа, које обухвата лирски сажето рекапитулирање брачног живота, стилизовано као обраћање супругу једног женског гласа свесног да некоме ипак мора испричати своју причу, фигура странца у сивом мантилу као да ишчезава, ишчекујући погодан симболички и митски тренутак. И заиста, у складу са унутрашњом логиком, странац је ту, на сам дан ћеркиног венчања, да јунакињи коначно понуди слободу и спокој једног дочеканог одустајања – као краја оне клацкалице између потребе да се припада свету и људима и жеље да се од њих одвоји, беспоговорно и бесповратно, и да прихвати смрт као једину тачку у којој трауматизовано биће може резонирати слободно, изван облика постојања који су га одбацили од почетка. Два странца, руку подруку, одлазе из града јер није само смрт увек смрт неког другог већ и живот, сагледан без илузија, често је живот само за неког другог.