Ударничко роштиљање

Слика ватрице и роштиља у природи у освит Првог маја више су утеха и бежање од стварности него прослава статуса радничке класе чија су права враћена скоро на почетак радничког организовања и њихове борбе за та права

Ако бисмо се упитали данас, уочи Првог маја, Празника рада, где се налазе радничка класа и њена права, боље од било какве теорије и анализа објаснила би својевремена (пре осам година) изложба, боље рећи један експонат чија симболика ни данас не губи ништа на актуелности. Напротив, само је појачава. У некада „црвеном Крагујевцу“ београдски вајар Мрђан Бајић, испред крагујевачке галерије „Рима“, поставио је инсталацију у облику „фиће“ с позамашним теретом на слабашном крову, подупртим шипкама да га не оштети, и под називом „Радничка класа иде у рај“ који асоцира на познати истоимени италијански филм.

ПРОПАСТ СИМБОЛА А „Застава“, чији је „фића“ био симбол и главни пропагатор друштва у којем ће свима бити пружено школство, здравство и барем тај ауто, данас је у рукама мултинационалне корпорације „Фијат“, у коме су радници постали надничари неолибералног капитала.
Стога није чудо што многи Први мај, тај велики симбол Празника рада, данас доживљавају као симбол који обележава пропаст радничке класе, чији положај подсећа на време када је настајала радничка класа, упоредо с првобитном акумулацијом капитала. Јер какав је данас положај радника сви могу да виде у свом окружењу. Да ли људи раде прековремено, на црно, да ли су им ускраћени одмор и слободни дани? И, пре свега, колико се плаше да због губитка посла јавно говоре о свом положају?

[restrict]

СЕЋАЊЕ НА ЧИКАГО 1886. ГОДИНЕ Међународни празник рада – Први мај и данас се обележава широм света, у знак сећања на дан када су радници у Чикагу 1886. године штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време. Само се не прославља у Сједињеним Америчким Државама, где је све и почело.
Већ 3. маја (те 1886) дошло је до сукоба радника који су били чланови синдиката и штрајкбрехера. У сукобе се умешала полиција, а четири припадника синдиката су убијена. Наредног дана на Тргу Хејмаркет анархисти су организовали демонстрације. Особа чији идентитет није утврђен бацила је тада бомбу којом је убијено седам, а рањено 67 полицајаца. Осам анархиста је ухапшено, оптужено за убиство и осуђено насмрт, иако њихова кривица није утврђена.
На првом конгресу Друге интернационале 1889. одлучено је да се наредне године одржи велика манифестација којом ће се прославити 1. мај у знак сећања на аферу Хејмаркет у Чикагу, али и као вид борбе за радничка права.
Други конгрес Радничке интернационале одлучио је да се од 1890. године 1. маја широм света одржавају масовне манифестације, демонстрације и штрајкови, као један од видова класне борбе, што је до краја 19. и почетком 20. века добило масовне размере.
У многим европским земљама и америчким градовима 1890. године радници су изашли на улице тражећи, као и у Чикагу, осмочасовно радно време. У Немачкој је дошло и до нереда када се у протесте умешала полиција, а у многим градовима демонстрације су одржане упркос претњама власти да ће полиција растерати учеснике.
Од тада овај празник је прошао многе метаморфозе, уједно дајући печат времену у којем се одигравао. Радници су поносно излазили на улицу, често у једином пристојном оделу (за свадбе и сахране) и исказивали солидарност. Временом су услови рада заиста постајали бољи: деца више нису морала да раде и по 12 сати на дан, плате су нешто нарасле, синдикати су се оснивали по многим погонима.

ХИТЛЕРОВ ПЛАН Већ с почетком нацистичке диктатуре 1933. године у Немачкој се то драстично променило. Хитлер је 1. мај прогласио за „Празник националног рада“. Организоване су велике параде на чијем челу су били чланови његове странке НСДАП.
Али само дан касније показало се шта је прави Хитлеров план: припадници његових „јуришних одреда“ СА, 2. маја 1933, упали су и заузели просторије синдикалних организација. Виши синдикални званичници послати су у затворе или концентрационе логоре. Већ следећи 1. мај више није био Празник рада већ „Национални празник немачког народа“.
Учешће на парадама за Празник рада у Русији, као и у братским социјалистичким државама као што је била Источна Немачка, није било сасвим добровољно. Марширање под строгим погледима политичких величина било је обавеза. Куће су морале да буду украшене заставама – чак и ако би неки радије тај дан провели у својој викендици. Након распада Совјетског Савеза најпре су нестале првомајске параде. Али после 2000. године та традиција је обновљена. У Москви се Празник рада претворио у спектакуларну прославу и цветни карневал, када се стотине хиљада људи весели на улицама.
Додуше, иако је већина европских социјалдемократа била убеђена да СССР нипошто није некакав раднички рај, синдикати и социјалдемократе су и на западу Европе ипак успели да се изборе за „капитализам са људским лицем“ и „благостање је ту за све“, како гласи и плакат Вилија Бранта из 1961. године. Први мај је био Празник рада, а и конзервативци су радије ћутали. С разлогом јер совјетски тенкови нису били далеко.
У Француској се Први мај још од 1920. године обележава као државни празник. Али коју деценију касније првомајске демонстрације нису више биле резервисане само за истицање захтева радника. Студентски покрет 1968. такође је користио тај дан да изрази своју забринутост и гласно протестује против рата у Вијетнаму.

ТРИ ОСМИЦЕ Ипак, за већину људи у вези с Празником рада једна ствар је најважнија: то је дан када се не ради и који може да се проведе с пријатељима и породицом или на неки други начин. У том смислу у Немачкој су створене и неке нове традиције: 2003. у Берлину је покренут „Мајфест“ – како би се од немира 1. маја побегло у опуштену, фестивалску атмосферу.
Празник рада у Србији, према Закону о државним празницима, обележава се нерадно два дана и прешао је дуг пут – од забране одржавања којој су пркосили радници протестним шетњама, бојкотом рада и зборовима, преко првомајских уранака до обавезе коју је увео Тито 1945. године. Слављење тог празника представљало је борбу не само за радничка већ и за политичка права и слободе. У Србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на Првомајски уранак.
Па и тако Празник рада важи само за појединце, већина ради и на 1. мај, посебно запослени у приватним фирмама. О осмочасовном радном времену могу само да сањају, а ако помисле да се побуне – има ко хоће да ради…
Крупне промене у свету драстично утичу на положај радника који данас живе у неизвесности и страху од губитка посла, због чега се њихови захтеви за већим платама и смањењем неједнакости све слабије чују.
За раднике широм света и данас је актуелна порука с краја 19. века о три осмице – осам сати рада, осам сати одмора и осам сати слободног времена, које би требало да укључи и време за образовање, културу, дружење, социјалну и политичку партиципацију.
У развијеном свету није трагедија изгубити посао, јер постоји надокнада која траје шест месеци до годину, а радници у међувремену нађу други посао и проблем је решен.
Србија је још далеко од тога и не чуди што се последњих година поново враћа смисао овог празника кроз протесте на којима радници и синдикати указују на ниска примања, лоше услове рада, који су због лоших економских прилика све неповољнији. Слабо тржиште рада у Србији присиљава раднике да прихвате све услове, незаштићени су, запошљавају се на црно, без осигурања…

НАДНИЧАРИ НЕОЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛА У Првомајском прогласу Савеза самосталних синдиката Србије за прошлогодишњи раднички дан стоји: „Некада је био светковина. Икона радништва. Симбол радничког бунта. Државни празник у славу радничких права. А данас, када радници постају савремени робови, дигитални надничари неолибералног капитала, Први мај – Међународни дан рада добија другачији карактер. Посебно у Србији, где добар део грађана нема посао, а онај други од плате не може ни да преживи.“
Е сад, нису ни синдикати оно што се од њих, у правом смислу, очекује. Неретко синдикалне вође, које се декларативно представљају као заштитници радника, само глуме жестоку „борбу за радничка права“ у оквиру Социјално-економског савета. Форма је задовољена, с једне стране су синдикати („борци“ за радничка права), с друге послодавци, а „између“ је Влада Републике Србије.
Тако се радничка класа у Србији, како је то својевремено оценио социолог Владан Вулетић са Филозофског факултета у Београду, нашла између „чекића и наковња“, другим речима, између огромне незапослености и уцењивачког односа послодавца, препуштена неравноправној борби са послодавцем, док се држава грчевито труди да у земљу привуче страни капитал, због чега, пре свега, задовољава интересе власника капитала.
У таквом положају, раднику и не остаје ништа друго већ да утеху потражи у роштиљању на уранку, кувању пасуља и испијању пива, да би благо или јаче ошамућен и сам поверовао у идиличну слику Првомајских уранака на електронским медијима, на којој радницима као да теку мед и млеко.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *