Ревизија „неадекватних граница“

Промену државне границе резолутно искључују Црква и надмоћна већина народа, коју репрезентују апатински основци, одговарајући са „Косово је Србија“ на карту Србије без њеног косовско-метохијског дела приказану на „предавању“ америчког амбасадора у њиховој школи

Лимологија, наука о границама, није код нас баш заступљена, а требало би. Јер на Балкану се све „врти“ око граница. Када се разиђе пропагандна магла о компресији света који се претвара у глобално село (где би, ваљда, државе требало да постану засеоци и махале), остаје геополитички perpetuum mobile – надметање за простор и границе. Они који су на то указивали још на почетку растакања СФРЈ, често су анатемисани као заговорници идеологије „крви и тла“ како не би узнемиравали јавност да је суштина српског питања – геополитичка. Инсистирајући на тези да територије нису битне и да у уједињеној Европи границе, тобоже, неће постојати, демократски Запад је по цену рата наметнуо недемократске, тзв. АВНОЈ-ске међе. У ствари, читав проблем хроничне постјугословенске нестабилности може се поједностављено свести на „неадекватне границе“ (С. Хантингтон).

СЕЛЕКТИВНИ ПРИНЦИПИ РАЗГРАНИЧЕЊА У југословенском случају „неадекватност“ проистиче из чињенице да је унутрашња политичко-територијална структура државе успостављена селективним непоштовањем етничког принципа разграничења, тј. неуважавањем граница просторног размештаја конститутивних народа – најпре Срба. То је резултат титоистичког подухвата да се српски чинилац „обузда“ популационо-просторним сажимањем и фрагментацијом како би се одржала не само вештачка кохезија заједничке државе него и њена антируска геополитичка функција током биполаризма. С деструкцијом Југославије, Бадинтерова комисија пресудила је да партијски октроисане границе федералних јединица постају државне. Тако је, потезом пера, цементирала подељеност српских земаља, остављајући српски народ историјски већ доживљеној и поново намењеној злој судбини. То није било довољно него је касније примењено и на једној аутономној покрајини како би се она ампутирала из састава Србије. Сва упозорења да ће управо неприкладне границе одвести у ратни сукоб и постати прави узрок хроничне нестабилности Балкана тврдоглаво су одбијана. Донедавно!

ГРАНИЦЕ – УЗРОК ДИСФУНКЦИОНАЛНОСТИ БАЛКАНА Дух из боце јесте пуштен када су неупитним проглашене унутрашње, а не спољашње, међународно признате границе Југославије, али је тај „преседан“ униполарни лидер дуго држао под контролом. Међутим, уследили су Јужна Осетија, Абхазија, Крим, Новорусија, Каталонија… „Парању џемпера“ не види се крај. Засад се стигло до поруке о „италијанској Истри и Далмацији“ никог другог него председника Европског парламента А. Тајанија, те америчког признавања окупиране Голанске висоравни за саставни део Израела потписом председника Д. Трампа. Коначно, и у „Југосфери“ начета је та табу тема јер је постало очигледно да нису спорни само поједини сектори граничних линија (Пирански залив, Трдинов врх, Дунав, Неум, Костајница, Превлака, Дрина…), већ укупне границе и начин на који су настале. Лед је пробио Т. Лес, нижерангирани британски дипломата (службовао и у БиХ), када је крајем 2016. у Foreign Аffairs-у написао да су главни узрок „дисфункционалности на Балкану“ управо АВНОЈ-ске границе и да би их, стога, требало мењати. Његов предлог подразумева да ревизију артикулише Запад пре него што то учини неко други, а заснива се на комбинацији наслеђеног „титоистичког принципа“, фактичке контроле простора и уважавања тренутне етно-просторне слике настале масовним принудним миграцијама. Наравно, у томе би најбоље прошли „подизвођачи балканских геополитичких радова“ у име Запада – Хрвати и Арбанаси – док би Срби добили нефункционалну, некомпактну и тешко одрживу великодржавну илузију, проблематичних, предугачких, разуђених граница.

ЗНА СЕ ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА Убрзо су се охрабрили и локални политички прваци. С једне стране, тренутно председавајући трочланог председништва БиХ уверен је да ће Срби једног дана живети у истој држави и сматра да граница на Дрини не треба да постоји (симболично је испијајући као чашу воде). С друге стране, председавајући Савета министара исте земље тврди да ће Дрина остати граница „до Судњег дана“. Док арбанашке вође из Тиране и Приштине бришу границу између Албаније и Србије, званичници из Београда предлажу „компромисно решење“ косовско-метохијског питања поделом, разграничењем, корекцијом границе или чак разменом територија, јер се, ето, не зна где је линија која треба да се брани. И првима и другима одговара један од хероја с Кошара да је тачно знао где се она налази и где се брани – од Паштрика, преко Кошара, до Проклетија. Промену државне границе резолутно искључују Црква и надмоћна већина народа, коју репрезентују апатински основци, реагујући са „Косово је Србија“ на карту Србије без њеног косовско-метохијског дела приказану на „предавању“ америчког амбасадора у њиховој школи. У ствари, уместо наседања на „препарирање јавности“, потребно је вратити се суштини – право редефинисање садашњих „неадекватних граница“ унутар постјугословенског простора је нужно и биће могуће као резултат промене глобалног поретка и „балканског субпоретка“. Срби за тај тренутак могу да се припремају и у томе активно учествују или да пасивно, као „реалност“, а ради „мира и стабилности“, пристану и на ову, најновију фазу хрватског и арбанашког запоседања српских земаља. До следеће прилике када ће они опет померити границе.