ПОЗАДИНА ПРЕДЛОГА О ПРОМЕНИ СТАТУСА СВЕТЕ СОФИЈЕ

Турски председник Ердоган предложио је да се промени статус Аја Софије, тако што би од музеја постала џамија, а како би посетиоци имали бесплатан улаз. Ово би било могуће после градских избора који се одржавају у суботу, 31. марта

Статус Свете Софије можда ће бити промењен после градских избора, како би туристи из целог света могли да је бесплатно посећују као Плаву џамију која се налази у суседству“, рекао је турски председник Реџеп Тајип Ердоган у интервју телевизији TGRT. Тренутно улаз у Свету Софију кошта 60 турских лира (10 долара).
Оваква размишљања турског председника не чују се први пут. Пре овог помињања Аја Софије учинио је то почетком јуна 2016. године, када је немачки парламент (Бундестаг) признао геноцид над Јерменима у Османској империји. Међутим, актуелни предлог је последица признања од стране САД Голанске висоравни као територије Израела. Када овоме додамо да у последње време западни медији све чешће Истанбул називају Константинопољ, онда видимо да Аја Софија постаје средство геополитике. Статус Аја Софије је повезан, пре свега, са поступком константинопољског патријарха Вартоломеја да додели томос о аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине и постави своје представнике у Кијеву. Ердоган је, који је евентуално и имао у плану да употреби (под одређеним условима) тзв. црквену карту, како у односима с Украјином, тако и с Русијом, закаснио. Фанар је изашао испод контроле Анкаре и потчинио се у потпуности Американцима.

[restrict]

ГЕОПОЛИТИЧКА ПОРУКА Стручњаци за Турску указују да изјава Ердогана о Аја Софији дефинитивно има геополитичку позадину, а која се тиче и Русије. Изјавом о промени статуса Аја Софије у џамију турски председник је поручио патријарху Вартоломеју „да га у Свету Софију неће пустити“, јер представља претњу за турску државу, која има стратешке и економске односе с Русијом. Поред тога, Вартоломеј својом политиком „једноставно дискредитује идеју останка Васељенске патријаршије у Турској“, наводи председник асоцијације православних експерата Русије Кирил Фролов.
Познати немачки социолог религије (не баш пријатељски расположен према православљу) Томас Бремер оцењује да се „у православном свету променио однос снага“. Прво, догађа се раскол светског православља. Друго, догађа се раскол православља у Украјини и, треће, сужава се могућност Руској православној цркви да утиче на догађаје, посебно на политику Фанара. На крају, у Константинопољу се појављује „снага“ на коју ће се оријентисати сви расколници, тј. образоваће се два православна блока. Ово, нажалост, допире тек до експерата за православље, док остатак православних не схвата да се успоставила нова географија канонске територије Константинопоља са центром у Турској, али с главном снагом изван ње.
О овоме се разговара још и поводом предстојећег избора новог патријарха Константинопољског патријархата Јерменске апостолске цркве под чијом јурисдикцијом се налазе све парохије у Турској и на острву Крит. Међутим, многа питања су искључиво у компетенцији Ечмиадзина. Ово је за Анкару очигледно важан фактор, који би радо елиминисала, али не зна како.
Подсетимо, првих дана децембра 2017. приликом посете турског председника Грчкој, Ердоган је „неочекивано“ изјавио „да је дошло време да се поново размотри Лозански уговор из 1923. године“ који је дефинисао савремене границе Турске, настале на руинама Османске империје. Многи су тада ову изјаву протумачили у контексту територијалних спорова две државе у Егејском мору. Међутим, мало ко је обратио пажњу да поменути уговор дефинише и статус Константинопољског патријархата. Управо тих година (1918–1923) у константинопљском епископату се догодио раскол. Део епископата се оријентисао на Грчку, због чега су Турци поставили питање протеривања патријаршије из државе. У том контексту историчари често цитирају интервју тадашњег (за православље крајње проблематичног патријарха Мелентија) из октобра 1922. дат италијанском листу „Оријенте модерно“: „Ако патријаршија не може слободно да ради у Турској, онда је морамо преселити на Свету Гору.“ Истог месеца епископи су два пута разматрали могућност пресељења ван граница Турске, при чему је и турска делегација 4. јануара 1923. званично затражила од чланова Лозанске међународне конференције да преместе Константинопљски патријархат на Свету Гору због „непријатељског односа према турској влади“.
Италијани су тада били спремни да наступе против представника Велике Британије, Француске и САД, односно да подрже пресељавање Константинопољске патријаршије на Свету Гору. Ипак, усвојен је предлог Париза да патријаршија остане у Истанбулу. Истина, после тога Анкара је протерала децембра 1924. изабраног патријарха Константина VI, који иако је био грађанин Турске, није живео у Истанбулу, што је Лозански уговор тражио од претендента на место патријарха. Све се завршило тиме што је Ататурку пошло за руком да смени Константина VI са места патријарха, што значи да овде постоји „историјски преседан“ који се може поновити и у случају с Вартоломејем. Међутим, ако би Ердоган деловао уз помоћ старих рецепата, то би значило и велику опасност за турског председника, с обзиром на то да се патријарх Вартоломеј налази под својеврсном заштитом НАТО-а и САД.

УЧЕСНИК У ПУЧУ? Да подсетимо да су турски медији после неуспелог пуча у Турској 2016. године указивали на доказе о „учешћу Вартоломеја у завери против легитимне владе у којој је учествовао заједно са Гуленом и ЦИА“. Истовремено, турски председник Ердоган и сам је повремено претио да ће предати документа медијима „о нецрквеним везама Вартоломеја с Вашингтоном“, због чега, између осталог, Вартоломеј жели да оде из Турске.
У тренутку када је турска влада планирала да предузме мере против Вартоломеја, наводи турски лист „Аксам“, умешале су се САД које су покренуле „украјинску црквену операцију“, те је светска пажња усмерена на патријарха, што је значило и неповољан моменат за деловање против њега.
Једна од опција „кажњавања Вартоломеја“ коју помињу турски медији је слична оној из 1960, када је турска влада запретила патријарху Атинагори прогоном из државе. Против те идеје био је Вашингтон, јер би тако нешто „помогло Совјетском Савезу да подигне Руску православну цркву до нивоа светског лидера у православном свету“. Сада СССР-а нема, а у Москви, после свега, мало ко брине о Вартоломеју. Другим речима, турским властима не одговара повећање утицаја Фанара јер прети „појавом независне духовне власти на територији Турске“, својеврсне „религиозне државе унутар Турске“, што се сматра предзнаком распада државе.
Помињање „промене статуса Свете Софије“, дакле, указује да ће под одређеним условима Ердоган донети одлуку о питању Вартоломеја. Истина, патријарху ће бити тешко да „заузме Свету Гору“, јер га тамо не желе („у административном смислу не потчињавамо се Константинопљском патријархату, који не даје нашег архијереја атонске аутономије већ представља само духовног оца“, поручују монаси).
Ту је и следећа тајна, где ће се устоличити патријарх Вартоломеј? Вероватно у Кијеву, што би било гурање прста и у друго око Руске православне цркве, што Вашингтон и очекује.
Овако нешто је наговештено 12. 10. 2018. на порталу sobytiyavmire.com, а поводом доделе томоса тзв. Православној цркви Украјине о аутокефалности. Наиме, портал истиче „да је патријарху Вартоломеју после учешћа у пучу 2016. постало неугодно у Турској и да је то и стварни разлог зашто је доделио томос о аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине“. Наравно, није тајна да се Константинопољска патријаршија одавно жали да јој је тешко да ради на територији Турске, где је очигледно власти не желе.
Пошто га не желе на Светој Гори, Вартоломеј се определио за Кијев. Међутим, из овог града не стиже позив. Због тога је Вартоломеј нашао решење – отварање подворја у Кијеву, док је томос тзв. Православној цркви Украјине тако конструисан да се нова „црква“ заправо потчињава њему. Управо овај детаљ је разочарао украјинске расколнике, јер су оценили, како преноси портал ahilla.ru „да украјинска аутокефалност није та коју су очекивали“. Патријарх Вартоломеј је већ безброј пута поручио расколнику Филарету да после доношења томоса „он представља само једног од митрополита потчињених Константинопољском патријархату“. Постоји, наравно, и интерес патријархових заштитника да Константинопљска патријаршија настави с подривањем руског православља, а за тако нешто је идеално место Кијев, тј. пресељење патријаршије из Турске у Украјину.
Помињање Свете Софије од стране турског председника Ердогана, другим речима, сведочи о томе да „украјинско црквено питање“ није окончано доделом томоса тзв. Православној цркви Украјине од стране Фанара, како за Турску, тако ни за силе које стоје иза Вартоломеја, ма како се оне звале.

[/restrict]