ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Нова хашка пресуда

Зашто истина Бошњака и Срба никада није и не може бити иста?

Пресуду Радовану Kараџићу, првом предсједнику Републике Српске у Хагу, исламистичко Сарајево дочекало је с одушевљењем и надом да ће ова одлука помоћи сламању отпора српског народа, те довести до коначног рушења Републике Српске. Пресуда претендује да дефинише историјску истину о тешком времену и стави рам на слику рата који је од 1991. харао земљама бивше СФРЈ. Али како?

ГЕНОЦИД? „Локални геноцид“, онај сребренички, био је ударна песница ове пресуде, но Дамоклов мач све вријеме вијао се и изнад седам других општина на које је ова тешка оптужба, по захтијевима тужилаштва, требало да се прошири.
Међу тим општинама у којима су Срби над Бошњацима починили „геноцид“ нашле су се и двије крајишке општине, Сански Мост и Kључ. Зачудо, у односу на 1991. годину у овим општинама недостаје 40.000 Срба, а Бошњака је, у односу на предратни период, 30.000 више. Kакав је то онда, болан, геноцид?!
Хаг је мишљења да ако се Србима, случајно, и догодила нека несрећа, то је зато што су је тражили, па њихова кривица и није упитна!
Како је дошло до те стравичне заблуде, и зашто је током готово три деценије чак и већина западних интелектуалаца, политичара и новинара прихватила образложења оних који су чинили злочин према миру, користећи се при томе тероризмом и вјерском бруталношћу?
Захваљујући својој улози геополитичких пиона Запада, Алија Изетбеговић и његови људи ухватили су јавно мишљење у замку својих властитих амбиција и унапријед оправдали рат што ће га плански изазвати, размећући се бесконачно у својој пропаганди несрећом муслимана током историје, прикривајући тако тенденције радикализма.
Показујући фотографије, филмске снимке убијених, згажених, унакажених жена, дјеце и стараца, снајперске жртве и режиране терористичке акције у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, рецитовали су и галамили без краја, у медијима, парламентима и на међународној јавној и политичкој сцени. Та пропаганда осигурала је себи моралну надмоћност жртве, те у почетку стекла над Србима и Хрватима велику моћ застрашивања коју жртва себи прибавља суровом пропагандном матрицом: „Да, да … сви одмах, погледајте ову патњу и само се дрзните негирати је или ће вас с њом упоређивати“!
Бошњачки политички врх, очекујући политичку добит од ове пресуде, намјерно прикрива властите срамне злочине и истину да су и начелник штаба Врховне команде Изетбеговићеве АР БиХ генерал Енвер Хаџихасановић и командант Седме муслиманске бригаде пуковник Амир Kубура осуђени правоснажно, први на три и по године затвора, а други на двије године затвора 2008. у Хашком трибуналу. Осуђени су због злочина вјерске полиције и војске у Зеници и околини, према Србима и Хрватима.

САРАЈЕВО СЕ НЕ КОЛЕБА Након њих, већ 11. јуна 2008. године, у том истом Хашком трибуналу осуђен је и командант Изетбеговићеве војске генерал АР БиХ Расим Делић за злочине радикалних исламских фанатика из Одреда Ел Муџахид, али изостале су бар симболичне мјере према Бошњацима, чак ни према муџахединима.
Мучења и убиства у Музичкој школи, Kазнено-поправном дому, убиства по кућама невиних људи, формирање логора и етничка чишћења, те ритуална одрубљивања глава стотину људи од стране Ал Каидиног одреда Ел Муџахид, силовање жена, убијање цивила, баш као и сама пресуда због тога нису поколебали Сарајево. Оно је наставило истим путем.
Док су за вријеме путовања по Балкану и Европи Бошњаци показивали умјерено и благо лице вриједних радника, интелектуално подозривих, понекад симпатично ироничних и двозначних муслимана у Европи, чим би се вратили у „своје“ Сарајево, они би изнова постајали пристрасни, секташки и вјерски радикални и напрасити, у увјерењу да само тако могу да се носе са себи сличнима, а у бити, историјски и културно, јачим од себе.
Претјерало се и осрамотило, многима се у комшилуку и цијелој Европи згадило: јавило се осјећање страха, осјећање културне и цивилизацијске нелагоде, у Бечу, Прагу, Загребу, Берлину, Паризу, Лондону. Зато је пресуда Kараџићу толико жељно очекивана, зато се након ње сеирило и славило.
Но питање је шта након свега може промијенити осуда на доживотни затвор коју је Хашки трибунал изрекао првом предсједнику Републике Српске?
Тај политички инспирисан и осмишљен поступак не може промијенити ништа јер је његов значај обесмишљен одсуством права, протоком времена и понављањем.
И оно најважније; све послије тог поступка и пресуде, само потврђује да заједничка истина Бошњака и Срба не постоји и да никада више неће постојати.
Срби и Бошњаци су за сва времена, кроз протекли рат, ступили у свијет сукобљених историја које се не могу помирити на принципима које диктирају западна пропаганда и земље НАТО-а. Штавише, концепт помирења нити је понуђен нити постоји.
Пут на два историјски одвојена колосијека је одређен у Вашингтону и Берлину а прихваћен у Сарајеву и нико га нити жели, нити може промијенити.
С пресудом или без ње, упркос томе што Бакир више наклоности показује према Мектићу него према институцијама државе, вријеме је да се коначно формира власт у држави коју Сарајево омета и да се уважи изборна воља грађана и народа.
Или то, или ће Босна и Херцеговина, по сценарију из Мостара, наставити да одумире до коначног краја и распада.