ОТКУП КЊИГА – ШТА ЧИТАМО И КОМЕ ИДЕ КИНТА?

Пише Зорица Бабић

Набавка књига преко тендера је компликован, дуготрајан и скуп процес који подразумева правнике и административне раднике, а нема никакве уштеде

Непосредан повод за писање овог текста је актуелни Конкурс за откуп књига Министарства културе и информисања. Откупи су били и једна од тема недавно одржаног (27. март) Форума Библиотекарског друштва Србије у Нишу. У плану је да БДС, као репрезентативно удружење, пошаље предлоге ресорном министарству.
Више пута је истицано зашто је Закон о јавним набавкама (на снази од 1. априла 2013.) непримерен. Међутим, вреди поновити: књига се третира као роба, предност имају дистрибутери, није могуће набавити књигу другачије, на пример на Сајму књига, или од аутора, што је иначе била пракса, није могуће набављати књиге ван текуће продукције: добар део старих добрих књига ако је похабан или украден, остаје недоступан, неке се појављују у реиздањима, али неке ипак не, некад су реиздања боља, али често и нису; потребно је довијање за набављање бољег издања исте књиге (на пример: бољи је превод, или има предговор, или је „физички“ лепше, квалитетније урађено). Набавка књига преко тендера је компликован, дуготрајан и скуп процес који подразумева правнике и административне раднике, а нема никакве уштеде. Напротив, неке библиотеке су „утврдиле да се путем јавних набавки купује 40 одсто до 80 одсто мање публикација због разлика у ценама код издавача и дистрибутера“ (Закључак са трибине у Дому културе „Студентски град“, одржане 28. јануара 2015).

ОЗБИЉНЕ ЗАМЕРКЕ И „НЕЛОГИЧНОСТИ”

Већина библиотека у Србији су општинске и градске, па их се тичу, углавном, републички и градски откуп; изузетак су библиотеке у Војводини, где се врши покрајински откуп који изгледа нешто другачије од републичког (спроводе га библиотеке без посредовања комисије). Осим, проблематичности Закона, посреди је сукоб између издавача, или издавача и дистрибутера, и библиотекара и издавача.
Суштина замерки на републички откуп своди се на следеће: библиотеке имају сужен избор књига: комисија коју је изабрало министарство врши избор књига, пре тријажу или елиминацију, па их онда прослеђује библиотекама. Ово може, али не мора бити проблем. Зависи ко чини комисију и колико она има времена за рад. Следећа ставка је лоша: последњих година комисија обавезује библиотеке на куповину одређеног броја књига, а библиотеке их обично већ имају, па им се непотребно гомилају. Најгоре: библиотека добије практично два дана (од петка до понедељка) да одабере наслове са списка од две-три хиљаде књига! Сама та чињеница говори како се бира. Дакле, да имамо и идеалног библиотекара с најбољом вољом и мотивацијом, а обично баш таквог и ту немамо, избор ће увек бити лош, тј. лошији него што би могао бити. Осим тога, неки издавачи немају довољан број примерака, па се деси да поруџбина пропадне: библиотекама се „скида“ новац, и нису поручиле неку другу књигу, а уместо тога добијају „замену“: најчешће књигу које има у милион примерака и ником не треба.
Градски окуп, а њих обично има два, у мају и новембру, осим законских ограничења, највише зависи од директора. Треба напоменути да је број запослених у многим библиотекама у Србији толико мали да немају ни правника.
Постоји још једна нелогичност, на коју се библиотекари тек успут жале, библиотеке не могу саме да организују програме, тј. оне их организују, али се хонорари ауторима (извођачима) исплаћују преко посредника, агенције која је „посао“, такође, добила преко тендера; дакле, умањени за провизију. Питање је коме иде тај новац, и ко су власници агенција? Колико ми је познато, није у свим библиотекама тако. Којих је више, не знам.
Посебна тема би била програми у библиотекама. Овде ћу само укратко изнети своја запажања и искуства. Има их превише, и не подржавају увек основну библиотечку делатност. Свакако, има доста површних, сувише специјалистичких (односе се на неку „нишу“), непотребних. Питање је и колико су истински усклађени с потребама људи и њиховим интересовањима. Пошто смо с „Болоњом“, али не само њом, одустали од општег образовања, сталног усавршавања и обезвредили многа знања, онда је публика постала врло нехомогена. Али то не сме бити изговор. Већи је проблем оглашавање програма. Како допрети до најширег круга људи и саопштити им да се у библиотеци дешава неки занимљив програм, који је, уз то, и бесплатан?

Говори се о кризи читања. Она постоји, али каква?

Суштина спорова је око етике и кинте. Постоји само једно истраживање о тржишту књига из 2006. које је за Народну библиотеку Србије спровело предузеће МЦ „Мост“. Оно је, свакако, данас застарело, а питање је колико је поуздано. Али оно каже следеће: 57 одсто испитаника је прочитало бар једну књигу за годину дана, 45 одсто је купило бар једну књигу, од тога највише одлази на белетристику 41 одсто, а од њих 57 одсто, 33 одсто су чланови библиотеке. Према подацима НБС-а, 2018. године, штампано је 16.464 књиге. Говори се о кризи читања. Она постоји, али каква?
По искуству аутора овог текста, ми читамо чак и више него пре, овде узимамо у обзир не само електронске књиге већ све врсте текстова доступних он-лајн. Али већина људи, или скоро сви у некој мери, читају лошије текстове. Оно што се десило с интернетом у последњих десет година, десило се и с књигама, на другачији начин, додуше. Интернет је постао свима доступан, и нуди информације, али су оне све мање квалитетне. На страну филтрирања за поједине језике или државе, све се свело на рекламу или неке вести из нечега. Све је теже наћи или скинути књигу. Да не спомињемо Закон о ауторским правима (злогласни члан 13) око кога се ових дана дигло, с правом, много прашине у земљама ЕУ. Нарочито, пошто је усвојен.
Већина библиотека, са занемарљивим изузецима, јесу државне, а већина издавача, и по споменутом истраживању 83,7 одсто, у приватном власништву. Дакле, јасно је да је држава одустала од издаваштва, као што је одустала од биоскопа, али није сјајно ни с библиотекама јер им се посредно или непосредно намећу различити видови „рационализације“ и комерцијализације: све више посла, а најгломазнији је дигитализација, што може само по себи бити тема, преко злогласне Уредбе о забрани запошљавања, до наметања квантитативних мерила где им место није. Тако се библиотека нашла у јазу: илустративан пример је и несклад Закона о библиотечко-информационој делатности из 2011, став 3, члана 6: „Библиотеке набављају библиотечко-информациону грађу и изворе… на основу самосталне процене стручњака, према утврђеној набавној политици, а у складу са потребама најширег круга корисника.“ И с друге стране, „ИФЛА/УНЕСКОВОГ Манифеста за јавне библиотеке“ који каже да библиотеке не смеју да подлежу комерцијалним притисцима. Услуге, у јавним библиотекама, начелно, треба да буду бесплатне. А „библиотека обавезно треба да буде суштински елемент сваке дугорочне стратегије у области културе, снабдевања информацијама, описмењавања и образовања“. Дакле, у пракси се под паролом „најширег круга корисника“ често провлачи не само безвредна литература него писања која вређају здрав разум или укус просечног човека. Нико не каже да у библиотекама морају само да буду ремек-дела уметности или врхунски текстови из науке, никад се не би ни два стручњака сложила око тога, што не значи да један није бољи, нити је било ко прочитао све књиге, нити било ко зна све добре књиге, али је потпуно јасна разлика између озбиљних и треш-треш књига. Већи је проблем инфлација популарне науке, квазинауке, нижи ниво научних радова, квазиуметничког елитизма. Укинут је или скрајнут етички, стручни моменат, образовна функција библиотеке и дата предност информацијама, а следствено томе популарности, а то ће рећи реклами. Дакле, људи не читају лоше књиге зато што су глупи, него зато што су оне свуда доступне, зато што непрекидно о њима слушају на ТВ-у или радију, читају у новинама и на интернету. Изузетак су Политика и Данас. Књижевна периодика, на овај или онај начин, посустаје: сетимо се само ситуације у којој је био Летопис Матице српске, најстарији књижевни часопис. Затим, имамо пример Златне греде, доброг и уз то бесплатног часописа, али који се дистрибуира само у библиотеке и десетак књижара у неколико градова Србије. С друге стране, ни тзв. стручна или озбиљна критика, углавном, више није релевантна. То је захтеван посао, а слабо или никако плаћен. А продукција је таква да је то све теже пратити. Врло мало се пише, посебно објективно – кад човек пише о ономе што је добро. Често је то реклама за књигу. Или се пише веома критички, с правом или не, ако је у питању „идеолошки“ противник или неко из другог клана. То значи да многе добре књиге не налазе пут до читалаца, или нађу, али се о томе не зна јер то није важна тема. Приметан је и знатан број добрих интернет-портала који се баве (и) књижевношћу, али они из истих разлога остају недовољно репрезентативни. Преплављеност књигама има за последицу да људи одустају од читања: прво је тешко разабрати шта ту ваља, а шта не, онда се и изабрано чита са сумњом да би друго било боља (психолошке замке хиперпродукције). Заправо, више скоро да не постоји нико ко би и обичним, и професионалним читаоцима помагао у избору књига. Тј. постоји ако га знате. Тако су највећи извора знања постали дубоко приватни и већини недоступни.

ЗЛОНАМЕРНА КРИЛАТИЦА

Крилатица: „Боље је да се чита било шта, него ништа“, коју многи изговарају са изразом мудраца, не само да је нетачна него је злонамерна и са озбиљним лошим последицама: заглупљивањем, емоционалном (психолошком) манипулацијом, зависношћу. Таквима узвраћам питањима: Зашто би било ко траћио време, и новац (исти онај који фали за „праве ствари“) на нешто штетно? Није ли природније да их уложи у нешто корисно?
Да резимирамо: „систем“ је озбиљно урушио књигу и читање, многи су се, линијом мањег отпора, приволели „систему“, али је знатан број и часних изузетака који „само“ „не раде“ свој „посао“, не иду за Турцима јер знају да им тамо није место; власници су коња, а ако их већ немају – изнајме фијакер. У свему овоме, ипак, најбоље (у материјалном смислу) пролазе дистрибутери, комерцијални издавачи књига са агресивним рекламама, превагу односи квантитет над квалитетом, брзина над стрпљењем, истрајношћу и прецизности, површност над стварним знањем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *