Нови обавештајни фронт

Наступ обавештајних служби НАТО-а према Србији забрињава – некада су хтели рат, а сада преврат

Данас сви имају могућности да сазнају праве разлоге бомбардовања и оружане агресије на СР Југославију (Србију) 1999. године када је НАТО имао озбиљан проблем да пред светском јавношћу оправда смисао свог постојања и хитно им је био потребан нов непријатељ и нов рат. Србима и Србији је додељена та застрашујућа улога, јер су на Западу већ били довољно сатанизовани и сматрани за слабог противника који, изнурен и ослабљен грађанским ратовима, не може пружити озбиљнији отпор.

НОВА ДОКТРИНА И ОБАВЕШТАЈНА СТРАТЕГИЈА Пре агресије усвојена је нова сурова и немилосрдна доктрина по којој надмоћ САД и НАТО-а у војним сукобима мора бити таква да се противник потпуно уништи, а без властитих губитака. Није више била довољна три пута јача војна сила да би се напао противник, чак ни десет пута јача, него и стотину пута. Значи, ако противник има десет авиона, на њега се шаље хиљаду. Па ни то није довољно него се користе борбени системи за дејства с велике дистанце уз јака електронска ометања на која противник, због технолошке инфериорности, не може да одговори.
Тако је Србија постала полигон за тестирање нове доктрине и модерног оружја, где је све веома личило на Хитлеров блицкриг. По америчкој доктрини, пресликаној на алијансу, противник се мора уништити ваздушним дејствима, тако да копнена офанзива буде чиста формалност. Замишљена је тако да њиховим размаженим генералима и официрима обезбеди победу, а да и не виде противника.
Нова војна доктрина условила је нову обавештајну стратегију САД и НАТО-а, а која је први пут примењена приликом припреме агресије на Србију.

[restrict]

ЧЕТИРИ ГРУПЕ АКТИВНОСТИ Обавештајне службе водећих држава НАТО-а имале су пуне руке посла, који се може поделити у четири велике групе активности: сакрити праве разлоге агресије и пласирати лажне с високим степеном уверљивости; спречити сваки покушај мирног решења проблема у Србији и ојачати сепаратистичке снаге на Космету; проширити и додатно ојачати агентуру у Србији, преко које би се додатно ослабила и саботирала одбрана; и обезбедити квалитетне и правовремене обавештајне податке за вођење рата. Био је то преширок фронт обавеза у кратком времену, тако да су грешке биле неминовне.
Као разлог агресије на Србију лажирана је хуманитарна катастрофа албанског цивилног становништва, коју су наводно произвели српска војска и полиција суровим оружаним акцијама. Успостављена је потпуна контрола, односно цензура над најјачим светским медијским кућама и формиране добро обучене новинарске екипе. Селективно снимање догађаје на терену и инсценирање хуманитарне катастрофе у избегличким логорима у Албанији и Македонији била је детаљно припремљена обавештајна акција. Те лажи и подметања за Запад су били довољно уверљиви да се Срби додатно сатанизују а „режим“ председника Слободана Милошевића прикаже као нешто неприхватљиво, што се мора одмах силом неутралисати.
Важан део прљавог плана агресије било је спречавање и најмање могућности договора и мирног решења. Све је требало да изгледа као да САД и НАТО инсистирају на мирном решењу, а да се за неуспех преговора оптужи „агресивна“ Србија. Зато је све оно што је Србији понуђено дипломатским путем, и коначно током преговора у Рамбујеу, морало да буде потпуно неприхватљиво, горе од капитулације. Нико није луд да тек тако уђе у оружани сукоб са НАТО-ом; али никаква понуда нити наше попуштање нису могли да промене већ донесену одлуку да се на Србију изврши оружана агресија.

ПОГРЕШНЕ ПРОЦЕНЕ Грешке које су тада направиле обавештајне службе НАТО-а утицале су на исход сукоба – погрешно су проценили могућности отпора и одбране Србије. Код процене могућег отпора Србије обавештајни експерти САД су се држали аксиома из њихових војних школа – да се рат не може водити ако противник има апсолутну премоћ у ваздуху. Проценили су да је, у тим условима, капитулација Србије једина солуција јер ће за неколико дана изгубити целокупан војни потенцијал. Тада нису знали да та теорија важи за западне земље, али не и за Србију и српску војску.
Наши генерали, официри и војници у најтежим ситуацијама показују врхунску сналажљивост и довитљивост. Успели су да изведу генијалну комбинацију маневра, брзог премештања и стратегијског маскирања, и да све то сачувају у тајности. Тако су, и поред страховитих дејстава непријатеља из ваздуха, сачували војни потенцијал с минималним губицима. Покретни циљеви су сачувани подметањем макета и лажних положаја а стационарни војни објекти су благовремено напуштени, тако да су скупим пројектилима гађане празне зграде. Морал је подигла храброст наших пилота и генијалност и храброст ракеташа који су успели да оборе амерички авион стелт технологије. Тако су направили праву пометњу у НАТО командама и нанели стратешку штету САД. На граничној линији према Албанији јединице Приштинског корпуса су невиђеним јунаштвом зауставиле неупоредиво надмоћнијег противника и најавиле им велике губитке ако наставе копнену офанзиву. Обавештајне процене НАТО-а све то нису могле да предвиде, тако да су ратни планови запали у ћорсокак. Основна идеја, да се Србија покори и да капитулира без значајнијих губитака Алијансе, потпуно је пропала и на сцену се вратила дипломатија.

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА Обавештајне службе НАТО-а нису имале квалитетне инсајдере у борбеном распореду, па чак ни опсервере међу цивилима јер су се исувише поуздали у обавештајну технику из ваздуха и свемира, а која се могла преварити и обманути. То је омогућило тајност код маскирања. Круже анегдоте о томе колико је оно било вешто изведено: Командант ракетне бригаде одредио је рејон распореда једном дивизиону и сутрадан пошао хеликоптером да их обиђе. Међутим, њих тамо на терену није било. Љут, помислио је да је у питању неспоразум и грешка, да би касније увидео да су се само добро маскирали.
НАТО стратези нашли су решење новонастале ситуације тамо где га нико нормалан не би тражио. Одлучили су се за масовне ваздушне ударе по цивилима широм Србије. Идеја је била – ако већ не можемо сломити морал и отпор војске, сломићемо морал народа. То је поново захтевало промену тежишта рада обавештајних служби НАТО-а. Прво, хитно су им требали подаци о цивилним циљевима чије ће разарање изазвати највеће узнемирење и страх цивила. И друго, сакрити да је то нова стратегија. Пропагандом су цивилни објекти проглашавани за легитимне војне циљеве. Чак су и болнице постале уобичајена мета, под траљавим образложењем да су у њима скривени војни штабови.
Немилосрдно је разорена инфраструктура неопходна за опстанак цивила, са објашњењем да путеве и мостове може користити и војска. Гађани су витални енергетски објекти неопходни за функционисање градова са објашњењем да су то војне резерве. Испробане су графитне бомбе којима је немилосрдно искључивана струја цивилима (била је то некаква претеча електромагнетних удара којима се данас искључује струја у Венецуели). За злочине који се нису могли оправдати лажима, као на пример засипање касетним бомбама градских улица препуних људи, коришћен је нама одвратан безазлени термин „колатерална штета“.

НАЈАВА НЕМИРА Као што су 1999. године обавештајци НАТО-а имали задатак да створе услове за агресију, данас им је посао да обезбеде услове за преврат у Србији и доведу на власт послушну прозападну гарнитуру. Српска политика суштинске независности и војне неутралности дефинитивно не одговара Алијанси која жели Балкан у целини за свој маневарски простор у офанзивном наступу према Русији. Очито да је због тога већ пала одлука да се у Србији направи преврат, и на томе се увелико ради. Прикупљају се и изучавају сва бројна превратничка искуства САД и НАТО-а, посебно она балканска. У Црној Гори и Македонији су западне обавештајне службе успеле да својим прљавим комбинацијама брутално занемаре вољу већине и основна права да се грађани питају о важним државним питањима. У Црној Гори су то урадили уз помоћ владајуће гарнитуре, а у Македонији уз преврат.
Сада се издвојена искуства и комплетан деструктивни наступ прилагођавају српском политичком и културном амбијенту, а јасно је да се без насиља не може постићи циљ. Већ и сама најава насиља и немира контаминира унутрашњу стабилност Србије и ремети миран живот грађана. Најављује се Мајдан и украјински сценарио који води у грађански рат, спомињу се Заев и македонски сценарио… Неизвесност и напетост су само почетна фаза плана за који још ни обавештајни експерти НАТО-а нису сигурни како ће у целости изгледати. Свесни су да не могу само да пресликају обавештајне операције према дугим државама, ма колико биле успешне, него се мора пронаћи и дефинисати нешто сасвим ново – некакав српски сценарио у који морају бити уграђена непријатна изненађења.
Некакав политички фронт држава из окружења према Србији није јасно изражен, али обавештајни фронт тих држава под контролом ЦИА организован је још крајем 2017. године. Чине га обавештајне службе Хрватске, БиХ, Црне Горе, (Северне) Македоније, Албаније и лажне државе Косово. Све оне су у функцији подршке носиоцима планираног преврата у Србији. Ради се о томе да се у прљаве акције насиља под маском укључе криминалне групе и појединци из иностранства који су спремни на драстичне ствари, укључујући атентате и убиства.

НОВА САТАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ Делује се по два принципа: „што горе то боље“, и „шта год урадиш, кајаћеш се“. Други принцип односи се на власт којој мора да се наметне вечна дилема „да ли да реагује и како да реагује“, уз сазнање да ће бити изложена критици како год поступи, да ли због чињења или због нечињења. То треба да створи дојам да је власт уплашена, немоћна и слаба и да није у стању да води државу. Организатори немира су инструисани да по сваку цену испровоцирају примену силе према њима. Тада више неће бити важно што они чине насиље, јер на сцену ступа пропаганда која ће од насилника правити жртве „режима“ који треба рушити. Пропагандна машинерија је одавно инсталирана у виду унутрашњих и спољних медија које контролишу западне обавештајне службе. Ипак, у њиховом наступу се види једна велика грешка – ти медији толико су једнострани да им је пропаганда прозирна, па тиме и неефикасна.
Велики проблем ће бити нова сатанизација Србије која вероватно предстоји, иако оптужбе да је Србија агресивна и насилна више не пију воде. Покушаји компромитовања председника Вучића као креатора и носиоца актуелне политике одавно трају, али судећи по резултатима досадашњих избора, не дају резултате, те зато провоцирају крајње забрињавајућу могућност – физичко уклањање председника Вучића као основне препреке да се изврши преврат. Чини се да је и председник тога свестан јер све чешће отворено говори о таквој могућности.
Обавештајни експерти НАТО-а знају да нема преврата без учешће војске и полиције и зато планирају јачање превратничких снага баш тим кадровима. Наравно, рачуна се на оне који су раније врбовани, али и на симпатизере НАТО-а који сигурно постоје. Тврдити да таквих у војсци и полицији нема било би наивно и неозбиљно. Организатори немира засад могу да рачунају само на неке пензионисане генерале и официре који су већ присутни на протестима. Сувише је рано да се агентура у војсци и полицији, ако уопште постоји, у овој почетној фази експонира. НАТО обавештајци већ исправљају неке грешке у раду са агентуром. Због компромитовања и бламаже по хотелима у Србији, обука и инструктажа организатора насиља одвијају се у иностранству. Пробрани улични „лидери“ често су у Македонији где се налази обавештајни центар за деструктивно деловање против Србије, у Енглеској, САД или неким другим земљама где су могуће обука и инструктажа уз сва техничка помагала с бројним инструкторима, у идеалним кабинетским условима.
Ипак, највећа грешка обавештајних служби САД и НАТО-а јесте у томе што су поново занемарили слободарску традицију и менталитет српског народа и поново се упуштају у неке процене за колико времена ће српски политички врх пасти, као што су некада прогнозирали да ће Србија капитулирати за три дана. Међутим, далеко од тога да не треба бринути, јер ће насиље и нереди свакако ометати миран живот грађана Србије. На крају ће западни обавештајни стратези морати да буду задовољни само ометањем напретка Србије, јер домети агентуре на коју се ослањају нису ништа већи од тога.

[/restrict]