НЕЧУЈНО СВЕТКОВАЊЕ

Тиха прослава стопедесетогодишњице Народног позоришта

Премда је делатност националног театра од највишег значаја за српску културу, његова изузетна јубиларна сезона обележена је скромно – с две драмске и једном оперском премијером

За обележавање јубилеја Народног позоришта најчешће се узимало у обзир отварање специјално пројектоване (арх. Александар Бугарски) зграде на простору код негдашње Стамбол капије, 30. октобра 1869, а не датум прве представе приређене годину дана раније, 10. новембра, када је у угоститељском локалу „Код енглеске краљице“, који се у данашњој Поп Лукиној улици, приказана историјска драма у пет чинова Кароља Оберника Ђурађ Бранковић, у преводу с мађарског и преради Јована Ђорђевића. То је уочио и историчар позоришта у напису Шта се стварно прославља?, објављеном у Политици, 3. марта 1968. „Народно позориште је досад неколико пута славило јубиларну годину свога оснивања и то 1869; тридесетогодишњица је прослављана за управе управника др Николе Петровића и драматурга Драгомира Јанковића комадом Ђурађ Бранковић; управник Милан Грол и директор Драме Милан Предић двапут су се определили за 1869. годину: 1909. приликом 40-годишњице када је извођена Подвала М. Глишића и 50-годишњица, која је, због рата и других сметњи, слављена тек 1923. године Находом Б. Нушића.“ Потом Стојковић указује да је објављена и Споменица 1869–1919. Додајмо да су 80-годишњица и 90-годишњица обележене 1969, односно 1979, што ће рећи да се имало у виду отварање зграде комадом Посмртна слава кнеза Михаила. Слике из народног живота у три чина с певањем написао је Ђорђе Малетић, а режирао Алекса Бачвански уз музику Драгутина Реша. Тек од прославе стогодишњице, 1968, узима се у обзир прва представа приказана „Код енглеске краљице“.
Народно позориште у Београду ове сезоне такорећи нечујно обележава столеће и по плодоносног уметничког делања драмског ансамбла овог театра. Веома је значајна за српску културу делатност националног театра, и ево како је прослављен век његовог постојања: већ новембра 1967. Одбор за прославу с Велибором Глигорићем на челу, тада председником САНУ, одржао је прву седницу и отад су почеле потребне припремне активности прославе. Расписани су конкурси за драму, оперу и балет. Као најбоља одабрана је драма Вожд Ивана Студена, док награде за оперу и балет нису додељене, јер су стигла само два балета које жири није повољно оценио. Одабрана су и два решења плаката прославе.
Под високим покровитељством тадашњег шефа државе Тита, током јубиларне сезоне изведено је осам премијера. Поред осталог, Подвала Милована Глишића приказана је на Дан позоришта 22. новембра 1968, а Вожд је изведен крајем јубиларне сезоне. Глумци и оперски певачи Народног позоришта на позив Савеза студената Универзитета у Београду гостовали су на појединим факултетима наступајући у највећим амфитеатрима пред многобројном публиком. Музеј позоришне уметности Србије приредио је велику изложбу, а под уредништвом Милана Ђоковића „Нолит“ је објавио зборник научних, стручних и мемоарских радова Један век Народног позоришта. Снимљен је и документарни филм Народно позориште 1968 по сценарију и у режији Свете Павловића. На Коларчевом народном универзитету угледни театролози, историчари позоришта и драматурзи из Београда и Загреба одржали су седам предавања на тему јубилеја. А било је и манифестација на Радничком универзитету „Ђуро Салај“, у Дому омладине Београда, као и у Дечјем културном центру.
Обележавање 125-годишњице Народног позоришта у сезони 1993/1994. као врхунски догађај имало је велику изложбу о уметничкој делатности ове националне куће у Галерији САНУ и, потом, као бриљантна завршница, научни скуп 125 година Народног позоришта у Београду у организацији САНУ, Народног позоришта и Музеја позоришне уметности Србије. Године 1997. објављен је зборник свих радова с тог четвородневног скупа, којем је председавао академик Станојло Рајичић. У јубиларној сезони 1993/1994. на Великој и на Малој сцени Народног приказано је 11 премијера од којих је седам из пера домаћих аутора, с тим што с од тога пет првих извођења нових дела.
Скромном обележавању 150 година трајања НПБ првенствено су допринела превирања у овој кући што се завршило сменом управника Дејана Савића. Распуштен је и Управни одбор којим је руководио књижевник Александар Гаталица. Поред свечане академије досад су изведене тек две драмске премијере – почетком сезоне Балкански шпијун Душана Ковачевића на Сцени „Раша Плаовић“, и сада Нечиста крв Борисава Станковића. Установљена је нова сцена у просторијама сликарнице на Гундулићевом венцу.
На ову прославу надовезаће се обележавање јубилеја Опере: „Почетком сезоне 1919/1920. оснива се Опера са ангажованим солистима, оперским хором и оркестром и почецима Балета“, пише Бранко М. Драгутиновић у Пролегомени за историју Опере и Балета Народног позоришта објављеној у зборнику Један век Народног позоришта (1968). У сусрет стогодишњици Опере НП у јуну ове године биће изведена премијера Коштане Петра Коњовића (опера у три чина; шест слика). Иначе, у првој оперској сезони 1919/1920. изведене су три премијере: Мадам Бетерфлај Пучинија – диригент Станислав Бинички, редитељ Војислав Турински – 19. фебруар 1920, Евгеније Оњегин Чајковског – диригент Станислав Бинички – 8. мај 1920. и Чергари (Боеми) Пучинија – диригент Стеван Христић – 16. јун 1920. Све представе извођене су у сали „Мањежа“, будући да је зграда Народног позоришта била знатно оштећена у Првом светском рату од аустријских граната. Она ће бити обновљена и поново отворена 16. јануара 1923, праизведбом Нушићеве трагедије у пет чинова Наход.