Национални интерес између илузија и рационалности

О француском наводном пријатељству, предстојећем Берлинском скупу, брегзиту, српској перспективи и нашој национално-државној инерцији

После недавне посете Паризу украјински председник Порошенко, који је дошао на врх пирамиде власти те земље на превратничком таласу 2014. године, истакао је да је Макрон искрени пријатељ Украјине. Наравно, није Порошенко имао у виду поштовање према народу своје земље и његовој традицији већ државно-политичком концепту који оличава. А то је системска антируска политика, од идентитетске до геополитичке сфере. Иако се француски лидер повлачењем цикцак потеза труди да прикрије да је у потпуности на таквим позицијама, нема сумње да суштински јесте. Од Украјине па надаље. Тога су, разуме се, свесни и у Москви чак и када му пружају руку. А да ли смо тога свесни и ми, не само у светлу српско-руских односа већ и када се ради о директним дометима Макронове политике у вези с нама?

ЗАНЕМАРЕНА ИСТИНА Нема сумње да је Русија носећи стуб одбране српских националних интереса. Већ ми је досадило да то понављам, али с обзиром на то колико се та очита чињеница често маргинализује од стране разних – и то не само овдашњих екстремно прозападних медијских и политичких кругова већ и оних који се поигравају „патриотизмом“ – принуђен сам да то чиним. Уместо да погледом паћеника чија слепа љубав није добила сатисфакцију пратимо дешавања у Бриселу, Паризу или Берлину, требало би да много озбиљније увек имамо на уму да би без активног просрпског става Кремља Косово одавно било у својству пуноправне чланице ОУН, а десетине земаља које не признају приштинску сецесију то би учиниле!
Слично стоје ствари и с Републиком Српском. Да Москва не спречава неоколонијално понашање ОХР-а (администрације тзв. високог представника) и с тим скопчано изнуђивање централизације БиХ, српски ентитет би одавно био ако не баш сведен на пуку административну форму, макар озбиљно институционално и ингеренцијски скресан. Додикова храброст у погледу његове одбране је веома значајна, али за истрајавање у томе неопходна му је повољна спољнополитичка констелација. Њу од друге половине прошле деценије има како у ширем смислу, тако и захваљујући улози Русије у БиХ.

[restrict]

СТАРО (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВО Ствари тако стоје. Русија нам помаже, док нам разни водећи западни чиниоци и даље одмажу. Само је питање колико који. Неко мање, неко више, а сви – и то треба признати – ипак без оног набоја којим су антисрпски деловали крајем прошлог века. Све то је битно и морамо водити рачуна о томе. Мудро је настојати да ублажимо непријатељство моћнијих од нас ако већ не можемо да стекнемо њихово пријатељство. Али и у довијању и савијању морају да постоје неке границе. Дегутантно је па и контрапродуктивно када из наводног прагматизма скоро у исту раван стављамо оне који нам помажу (макар и у томе имали свој интерес) и оне који нам више-мање одмажу. И да Русима то не боде очи, то је лоше за нас. Уместо да буде прагматично, постаје штетно. Сувише је отужно и за национални понос дегенеративно с даљим паралишућим ефектима.
У нашој медијској и политичкој сфери ми непрестано слушамо да су нам Париз и Берлин, односно Емануел Макрон и Англеда Меркел пријатељи. И најмањи позитивни миг користи се за испољавање пропагандне еуфорије која се односи на наводни бум у српско-француским или српско-немачким односима. А није тако. То важи и за нашу нацију у целини, али и за актуелну власт. Довољно је поменути хладан туш који је к њој био усмерен из Париза више пута у последњих годину дана у вези с ЕУ интеграцијама, до којих је њој толико стало да их третира као темељ своје политике. И Макрон, и други представници француског државног врха били су јасни да од уласка Србије у Европску унију у догледној будућности неће бити ништа. С друге стране и те како су и даље приљежни у пружању подршке Косову, Сарајеву и нашим другим регионалним опонентима.

БЕРЛИНСКА ФАТАМОРГАНА Упркос томе ми се правимо као да се ништа не дешава. Настављамо оне који нам нису пријатељи да третирамо као да јесу, да се заклињемо у ЕУ пут, али и да повлачимо конкретне потезе који нису увек компатибилни са нашим националним интересима. Не кажем да је рационално отићи у другу крајност па провоцирати Запад, али понављам да није сврсисходно да аутистичним испољавањем ЕУ фанатизма и на друге начине дувамо у једра тамошњим центрима моћи који нам нису наклоњени. А делује ми да се баш о томе ради када је у питању помпезно најављени састанак на врху посвећен тзв. Западном Балкану који 29. априла организују Ангела Меркел и Емануел Макрон.
Актуелни лидери Француске и Немачке позвали су кључне људе из земаља нашег региона да дођу у Берлин како би била размотрена отворена питања и путеви њиховог превазилажења. Како је најављено, у средишту пажње биће помак у грчко-(северно)македонском спору и застој у преговорима између Београда и Приштине. Изгледа да је идеја да се наводне позитивне инспирације произашле из узлета односа Атине и Скопља усмере ка Србији и Косову (које се у контексту скупа искључиво представља као пуноправан „државни“ ентитет) како бисмо стигли до тзв. „нормализације“ међусобних односа.

ПРЕДИЗБОРНИ МАРКЕТИНГ Намера је да се пропагандно истакну потенцијалне ЕУ перспективе региона, али и наговесте пожељни модели за превазилажење изазова. Да ли ће они бити повољни за нас? Неће! Чућемо старе мантре о непроменљивости државних граница, при чему се косовске третирају као државне. Фамозна нормализација српско-албанских односа подразумева се у тим оквирима и по принципу две Немачке, док се игнорише реалност да се заправо натура (само)сакаћење Србије и промовише вишекомпонентно стварање „Велике Албаније“. Ко ту, ако је при здравој памети, може да препозна две Немачке?
Укратко, старе излизане приче без икаквог смисла. За нас и наш регион. Имају оне и те како смисао и употребу за организаторе скупа. Његова намена је предизборна. Ево о чему се ради: у европској јавности постоји представа о Балкану као „бурету барута“ које лако може да експлодира и на неки начин угрози стабилност ЕУ. Некада је она израженија, некада је у другом плану – али та врста страха је увек жива и погодна за (зло)употребе. Од тога сада, у ситуацији када су им угрожене позиције, усиљено полазе представници неолибералног европског политичког мејнстрима.

ЕУ ИЗБОРИ И БАЛКАН Крајем маја биће одржани избори за Европски парламент. Од њиховог исхода битно зависи будућност ЕУ. Не само у вези с непосредним резултатима тих избора већ у још већој мери предстојећим националним политичким кретањима која ће добити битне смернице. Копља се ломе, али неће бити сва изломљена у предстојећим месецима, док ће процес оваквог или онаквог трансформисања ЕУ добити замах. У таквим околностима перјанице политике која је Унију обликовала у претходним деценијама и на нас се болно одразила, покушавају на балканским мукама да зараде који поен.
Маркетиншки у финалу изборне трке – у околностима када их заговорници суверенистичких вредности оптужују да немају решења за бројне тешкоће с којима се сусреће Европа – настоје да позерски покажу иницијативу на простору који се доживљава као европска жива рана. Идеја је да се поставе тако као да су Берлин и Париз битни чиниоци који могу да допринесу решењу кризне, односно имају супериоран ауторитет међу предводницима балканских „племена“, што баца у други план сву моћ Москве и Вашингтона. Несувисла конструкција, али и сами то добро знамо на основу унутрашњополитичког искуства, сличне ствари и те како могу да буду плодотворне у изборним надметањима. Друга ствар је да ли ми у томе треба да учествујемо и ако је одговор да, на који начин.

СРЕДЊИ ПУТ Од наших, како их трагикомично зовемо, европских (мондијалистичких) пријатеља мало тога доброг можемо да очекујемо. Ваљда смо се досад у то уверили. Ипак, још једном наглашавам, слажем се да није разумно љутити их. Није искључено да ће и у наредним годинама они обликовати политику ЕУ и њених водећих земаља, па није добро провоцирати их да буду према нама још гори. Стога, не заговарам да Србија треба да у име потенцијалне, али неизвесне сарадње с националним европских снагама – па и њиховим америчким суверенистичким партнерима који су повезани с Белом кућом (док је „дубока држава“ у сличним везама са садашњим ЕУ естаблишментом) – бојкотује скуп.
Ни са једне западне стране нас не третирају као пријатеље и партнере, па ни због кога не треба стављати главу на пањ. И ту је најмудрије бити уздржан и балансирати. Зато је решење средњи курс. Учешће Србије на високом, али не највишем нивоу (нпр. премијерском, а не председничком) на скупу и то без претераног испољавања ентузијазма. Наравно и уз јасно заступање наших националних интереса с којима није у складу некаква нормализација односа која промовише државност Косова у садашњим границама. Штавише и с њиховом променом, али без упоредног решавања статуса Републике Српске.

ПОЛИТИЧКА ГЛУМА Политика је, и унутрашња и спољна, вештина могућег и позорница за разноврсна претварања. Из тог угла морамо да гледамо на наш ЕУ курс и релације с кључним тамошњих чиниоцима. Међусобно се лажемо и то је ОК. Проблем је ако ми поверујемо у туђе лажи и сувише се уживимо у оно што би требало да буде само наша глума. То је недопустиво, поготово сада када постоје шансе да се у догледно време на рушевинама ЕУ у садашњем виду за нас отворе неке повољније перспективе.
Зато још једном: треба да се држимо што више по страни од европских надигравања и гледамо како у погодном тренутку да профитирамо, али не смемо себи да допустимо да правимо погрешне изборе, поготово на начин који користи онима који су нам доказани непријатељи. Отуда врло је битно да пазимо да се учешће на најављеном Берлинском скупу не претвори у нешто налик партиципирању на састанку „Клинтон фондације“ пред прошле америчке председничке изборе. Таква реприза нам не треба!

ПОСЛЕДЊА БИТКА Не знамо шта ће бити с ЕУ и светом. Мали смо и не можемо битније да утичемо на будуће токове. Рационално је да то схватимо и гледамо да из свега извучемо неку корист или платимо бар мањи цех, па се макар у границама нормалног (али не преко њих) правили да су нам партнери и они који то нису. Јер и они који то могу да буду, изузев Руса и Кинез, не придају нам засад већи значај. Западу смо битни као лањски снег и то коначно треба да схватимо. Вредимо колико смо употребљиви као монета за поткусуривање. Тако стоје ствари и с тамошњим суверенистима, и мондијалистима. Првима је стало до сопственог националног интереса, а не нашег. Не заваравајмо се да је другачије, али благовремено се прилагођавајмо могућој новој реалности: Европи без садашње ЕУ.
Када нагађамо шта ће бити с њом, увек се сетим једне изреке (Черчил је приписује грчком политичару Е. Венизелосу и смешта у време Првог светског рата, али слично је исказивано и пре тога): „Енглеска губи све битке осим једне – последње.“ Историја нас учи да те речи не треба багателисати. Слутим да ће се брегзит много шире одразити на ЕУ будућност. Не ради се, делује ми, ту само о изласку Велике Британије из редова Уније. Можда се то неће видети одмах, али на неки начин брзо хоће. При томе имајмо у виду још нешто: ми обично сматрамо да нам Енглези нису наклоњени и ту смо у праву, али грешимо када имамо илузије да су нам склонији Французи или, одскора и то папагајски понављамо, Немци.

НАЦИОНАЛНА ВИЗИЈА Да којим случајем и није тако, Србија не би смела себи да допусти да из било чијих лично-политичких рачуна или робовања инерцији не узме у обзир све извеснију опцију сумрака ЕУ интеграција и благовремено се за њу припрема колико год може. Тим пре је тако када чврсто стоји да смо за удружење Европљана непожељни периферни фактор. А с тим није у складу, ни макар реторичко, српско настављање курса „ЕУ интеграције немају алтернативу“, нити робовање тековинама пропалог бриселског преговарачког процеса.
Све то је лоше и за наш национални дух и самопоуздање које нам је потребно да бисмо опстали, као и за капацитете да делујемо у промењеним околностима (само је питање на који начин) које полако настају. А колико је то спутавајуће, толико су инспиративне речи Милорада Додика, који је без околишења проговорио о жељи српског народа да се уједини у државну заједницу Србије, Српске и Црне Горе. Ко не обзнани своје националне циљеве и није спреман да се за њих промишљено бори, неће их ни остварити. Докле ћемо се устручавати да тако поставимо ствари и у Србији уместо да се заклињемо у ЕУ интеграције?

[/restrict]