Муке одласка и невоље останка

Да ли пред Великом Британијом стоји готово незамислив избор да Европску унију напусти уз савез са „црним ђаволом“ – опозиционим лабуристима – или пак да се помири с решењем напуштања без икаквог договора

Британска влада припремила је нацрт плана и програм ангажовања 1.300 додатних службеника који треба да, када се ускоро укаже потреба, ступе у акцију „спасавања менталног здравља становника“ (анкете показују да 64 посто Британаца осећа узнемиреност због брегзита, а што негативно делује на њихово ментално здравље – од чега су жене у већини, док је 83 одсто сито вести о брегзиту) када се исцрпе сви покушаји са ЕУ о споразумном разлазу и Лондон залупи врата.

НЕВЕРСТВО ЕВРОПСКОЈ ИДЕЈИ Тренутна драма како отићи из Европске уније и како то извести са што мање трошка у времену, новцу и нервима, толико је већ „анте портас“ да је влада Уједињеног Краљевства морала да журно ангажује више од две хиљаде специјално обучених чиновника за разноразна питања од безбедности за храну и воду до „стратегије смећа“ на Острву. Посебан департман у Вајтхолу добио је задатак да се бави овим делом посла који ће, предвиђа се, искрснути када Лондон, у натезању с Бриселом, потроши стрпљење и закључи да са Европском унијом нема наде у споразумни раскид, и оде без договора.
Уједињено Краљевство требало је да напусти ЕУ 12. априла. План председнице владе о договорном британском повлачењу већ је оверен у парламенту, а Тереза Меј је упутила писмо председнику Европског савета Доналду Туску у ком тражи померање датума британског одласка до (најдаље) краја јуна – рока који је претходно био означен као последњи дан чланства Британије у заједници. На ову молбу Мејове из Брисела није стигао (уобичајен) негативан одговор: добила је, истина, пристанак на краће одлагање (до 12. априла). До тада је, стоји у поруци, Уједињено Краљевство обавезно да извести Брисел да ли ће Британија учествовати на следећим европским парламентарним изборима заказаним за 22. мај.
Део договора Британије са Европском унијом који је досад усаглашен дефинише услове британског одласка, али мало шта каже о будућим односима Лондона и Брисела, после развода. Истина, споразум говори о томе колико ће Британија платити своје неверство „европској идеји“, али не даје прецизнију слику о будућим односима две досадашње чланице Уније. Уговор, затим, шире говори о „прелазном периоду“ и „правима грађана“ са обе стране Ламанша, после брегзита. Посебан део уговора посвећен је аранжману који носи наслов „бекстоп“ – споразум који саопштава да после разлаза неће бити „тврде границе“ између Северне Ирске (чланице УК) и Републике Ирске, чак и ако не буде споразума између ова два дела досадашње Краљевине.

НАЦИОНАЛНИ УЛТИМАТУМ У преговарању посебна „авет“ је била реална могућност да се две стране разиђу без међусобног договора. То значи да би, у том случају, Уједињено Краљевство Велике Британије напросто отишло из Европске уније без икаквог договора и потражило решење у трговинским и другим сепаратним аранжманима са странама и организацијама каква је, на пример, Светска трговинска организација.
Тереза Меј је у досадашњим преговорима с Бриселом једино усагласила разлаз. Даље од овога мало је шта договорено. Остаје како да се разлаз изведе; колико ће брегзит коштати; како да се усагласи „транзициони период“; какав ће бити статус грађана који се у часу раскида затекну на „кривим“ странама поделе… И нимало мање важно, како да у Представничком дому парламента Тереза Меј добије пристанак сукобљених партија – њених конзервативаца и Корбинових лабуриста – за јединствен и договорни став о изласку из ЕУ.
Две највеће партије у Британији – конзервативци и лабуристи – тренутно се слажу само у две тачке: а) сваки уговор мора да гарантује заштиту радних места у земљи, и б) уговор мора да гарантује слободно кретање грађана по целој територији садашњег Уједињеног Краљевства. Споразум о ове две тачке надилази партијске интересе и исказује се као национални ултиматум. Ово значи да влада мора да на својој страни има већину, јер је то национални интерес, али и испуњење налога народног референдума на коме је одлучено да Уједињено Краљевство напусти Европску унију.

ТЕШКА ОДЛУКА Већи део овог комплексног посла приводи се крају, али тежи део остаје. У једном од недавних иступа председница владе Тереза Меј, више жалећи се него обавештавајући јавност, каже да је, што се тиче извршења народног опредељења о напуштању ЕУ, учинила све што је могла да би добила пристанак својих конзервативаца и (опозиционе) Демократске партије униониста у Северној Ирској, како би је подржали у договору о раскиду који је усагласила с Бриселом. При томе каже да референдум на коме су се Британци одлучили да оду из ЕУ није био партијска афера него израз воље већине Британаца (без обзира на страначку припадност).
У готово емоционалном обраћању суграђанима, Мејова подсећа да референдум о напуштању Уније није био надметање између партија и да становништво Британије очекује од политичара да заједнички раде „у националном интересу“. Њено мишљење је да је постизање већине у парламенту за одлазак из Европске уније једини начин да се изврши воља народног референдума.
И да не би оставила никакву недоумицу, председница владе каже да је једини пут да се Британија ратосиља Европске уније јединство парламентарних партија и посланика, као и подржавање њеног пројекта по коме би Лондон и Брисел успели да се мирољубиво разиђу. Ако тога не буде, преостаје јој, како је сама изјавила, „тешка одлука“ да се за подршку обрати „домаћем непријатељу“ – лабуристичкој партији. Значи, предстоји јој тежак, готово незамислив избор да ЕУ напусти уз савез са „црним ђаволом“ – опозиционим лабуристима – или пак да се помири с решењем напуштања Европске уније без икаквог договора.
Или да дигне руке од идеје разлаза.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *