МЕГАЛОПОЛИС – Пониженост или Како некога убити у појам

Људи на друштвеним мрежама и на сајтовима медија који су пренели вест да су са зидова галерије Културног центра Србије у Паризу скинуте слике Биљане Вилимон и документарни материјал o НАТО бомбардовању 1999. године, били су, благо речено, ужаснути. И понижени. Та пониженост је главни јунак овог текста

Прича вам је позната. Прошле недеље су се најпре запалиле социјалне мреже, а онда и медији: Наташа Пејин је на свом ФБ профилу објавила фотографије празних зидова галерије Културног центра Србије у Паризу са које су скинуте слике Биљане Вилимон o НАТО бомбардовању 1999. године. Она је пренела речи управника овог центра Радослава (Ралета) Павловића који је поступак образложио позивањем на наредбу пристиглу из наше амбасаде у Паризу. Разлог за чишћење слика Биљане Вилимон и документарног материјала о бомбардовању био је, наравно, ,,хуманистички“: неко у амбасади се забринуо за психолошко стање учесника конференције која се одржала тог дана у просторијама Културног центра, будући да је међу њима било и припадника НАТО војних снага. Зато су поред слика и документарног материјала склоњени и каталози изложбе. Културни центар је, дакле, комплетно разминиран. Даљи развој догађаја: Наташа Пејин је казала да су слике враћене назад када су уважени гости отишли, док је за Спутњик Радослав Павловић изјавио да није било склањања слика (хладнокрвно и поред постојања фотографија зидова на којима се види да постоје неке, назовимо их, куке, али не и нешто што виси на тим кукама). Успут је додао да је изложба ,,врло занимљива и узбудљива“. Мислим да је господин Павловић помало скроман: мало је рећи да је изложба занимљива и узбудљива; она је просто магична, јер како другачије него магијом објаснити да је нешто час видљиво, а час невидљиво, да у једном тренутку постоји, а онда одједном нестане.

[restrict] Наравно, људи на друштвеним мрежама и на сајтовима медија који су пренели ову вест, били су, благо речено, ужаснути. И понижени.
Та пониженост је главни јунак овог текста. Један од задатака државе, сваке државе која жели да траје, јесте да створи осећања поноса код својих држављана. Примера ради, државе које своје наталитетске минусе попуњавају имиграцијом, тај ,,понос“ изграђују преко бољих примања својих новопридошлих становника. Неко ко, примера ради, емигрира из Србије у Аустралију, Канаду или Немачку, може да се увек осећа ,,поносним“ што зарађује више него у Србији. Један део наше економске емиграције другачије и не може се замисли ,,понос“, па тако долазимо до чудног облика негативне носталгије: за те отишле људе, Србија је и даље неопходна, не зато што је воле или желе да се врате у њу већ да би се с њом увек изнова самеравали, гласно или у мислима, свеједно, јер само тада, насупрот њој, а не због ње, могу да осете неки понос.
Али вратимо се сада кући: један од темељних задатака државе јесте да обезбеди културно, отмено, цивилизовано осећање поноса својим грађанима. То осећање поноса обухвата колико национални патриотизам, толико и државни патриотизам. Богате земље то осећање поноса купују новцем. Сиромашније земље морају да га створе. Али и једнима и другима је то осећање потребно, јер без њега не могу да постоје.
Од када је, након неуспешног југословенског пројекта, Србија постала суверена држава (на папиру, макар), њене политичке елите нису успеле да изграде такво осећање поноса. Тренирани смо да мислимо да је понос нешто сувишно, непотребно, да се без њега може. Што је тачно. Без поноса се може учинити много тога на широкој скали активности од нестати па све до ишчезнути. Све остало: мало теже….
Последица немогућности/неспособности/незаинтересованости наших политичких елита да изнова ревитализују осећање поноса након катастрофе деведесетих година јесу управо понижења којима су изложени грађани Србије, било да су Срби или Српкиње, било да су припадници националних мањина. Та понижења нису случајна. Понижење је оруђе које служи да се понижени ,,убије у појам“. Та формулација, убити у појам, значи некога изложити серији понижења од којих не може да се брани. Уколико је слабијег материјала понижени ускоро покушава да пронађе начин да се од понижења склони. Ако је мета понижења његов национални идентитет, као што се то догодило у случају магичне Ралетове изложбе у Паризу, понижени ће се дистанцирати од свог националног идентитета. Рецимо, представљаће са као ,,грађанин света“, ,,Европљанин“, ,,космополита“, свеједно (свеједно је то и осиромашеном уранијуму). Тако одједном, као у некој магији, париско склањане слика о НАТО бомбардовању тамо неке Србије више човека не додирује нимало; нема он с тим никакве везе, ,,сви су они исти“, ,,живот чине мале ствари“ и сличне глупости.
Тог човека ништа више не може да понизи. И проблем је решен.
Нажалост, само на први поглед.
Наиме, шта заиста значи то да човека ништа више не може да понизи?
Ево шта значи: понижење је заправо интензивно осећање да нам је неко учинио неправде и да за то није кажњен. Понижење је, дакле, реакција на неправду. Ако не можемо да осетимо понижење, онда више не можемо да осетимо ни неправду. Тада смо изгубили осећање за разликовање правде и неправде. Човек који више не може да осети понижење, признаје на тај начин да ниједна неправда која му се учини није неправда већ легитиман, дакле оправдан, па и праведан чин. Примера ради, човек оде негде на море, тамо му поломе вилицу, а он се следеће године врати на исто место, да би доказао да није понижен. Шта је у том случају сломљена вилица? Па ништа. А шта би било да су му, уместо вилице, сломили кичму и бацили га у јаму? Па исто тако ништа.
Ето, значи изгубити моћ да се осећамо пониженим. Без осећања понижености, без интензивног осећања понижености ма колико оно било болно, ми престајемо да будемо сужњи и постајемо перфектни робови. Сужањ, то је човек који није слободан, али који у себи чува идеју слободе. Роб је, међутим, онај који је поробљен и у свести, онај који више не може да осети понижење. Роб је онај који је убијен у појам.
Ја то нисам. Нисте ни ви који читате овај текст у новинама или преко екрана монитора. И немојте то никада да постанете, молим вас.

[/restrict]