Излог књиге

Венко Андоновски
ПУПАК СВЕТА
„Лагуна“, Београд

Слојевит филозофски роман „Пупак света“ награђиваног писца Венка Андоновског савремени је класик македонске књижевности, очаравајућа прича о љубави, о божјем поретку и страсти према откривању мистерија, о убиственој зависти и о сукобу појединца и масе опијене идеологијом. Само у Македонији имао је четрнаест издања, овенчан је великим бројем признања, између осталих и наградама „Балканика“ за најбољи балкански роман, „Стале Попов“ за најбоље прозно дело по избору Удружења писаца Македоније, и наградом „Југра“ у Русији за најбољи роман словенске књижевности преведен на руски језик.
Роман се састоји из два дела. Први је написан псеудоархаичним језиком, одиграва се у IX веку и представља филозофски криминалистички роман у једном манастиру. У наредном делу пратимо љубавну причу која се збива у Југославији у другој половини XX века, која пресликава структуру догађаја из првог дела и која преиспитује наша сазнања о духу времена и његовој реинкарнацији.
„’Пупак света’ покушава да покаже да нисмо ни за корак обичног мрава постали бољи људи од времена прве писмености до данас, упркос томе што се упорно китимо флоскулама ’демократија’ и ’технолошки прогрес’. Напротив: постали смо још и гори, јер смо ушли у доба масовних тоталитарних идеологија, пре свега одурног национализма и испразног тоталитарног мондијализма (’глобализације’): а обе те ствари су, једноставно речено, облици мржње“, сматра Андоновски.
Према речима аутора, „роман је намењен свима онима који живе пуним плућима, али осећају да су нешто важно заборавили, којима се чини да су угрожени, јер не знају које су им боје или зачини омиљени, јер не знају рођендане драгих особа, јер се не сећају да су већ некада постојали и да се будућност већ много пута догодила, нити примећују, обузети великим идеологијама и каријерама како време убрзава а они старе (без Бога), све док једнога дана не осете жељу да побегну и да се уклоне од света. Тада им преостаје да затраже азил или у манастиру, или у циркусу (као и главним јунацима овог романа, Константину Филозофу и Јану Лудвику), јер су то једина места где данас не владају завист и злоба, већ прослава Бога, живота и индивидуалности. Где постоји оријентација: центар и периферија, пупак света и остатак света“.

Дејвид Ван
ЛЕГЕНДА О САМОУБИСТВУ
„Лагуна“, Београд

Инспирисана стварним догађајима, књига Дејвида Вана „Легенда о самоубиству“ не сматра се без разлога ремек-делом америчке књижевности. Тражила је 12 година издавача у Америци, а онда покупила 11 међународних књижевних награда.
„Легенда о самоубиству“ је делом аутобиографска проза, у чијем је средишту младић који се суочава са болом и кривицом због очевог самоубиства. Неукротива природа завичајне Аљаске савршена је позадина за колаж од шест приповедних целина, које представљају крхотине огледала за младићев портрет и његову унутарњу, психолошку дивљину. Роман Дејвида Вана, проглашеног „битним новим гласом америчке књижевности“, запањујуће је испитивање трагичног амбиса, који стоји између младића и његовог оца.
„Романом ’Легенда о самоубиству’ Ван понире директно у тамну и самотну срж америчке душе. Ово разарајуће путовање није лако штиво, али нећете моћи да га прекинете, као што је немогуће да га заборавите“, пише „Сан Франциско хроникл“.
Дејвид Ван (1966, острво Адак, Аљаска) писац је и професор креативног писања на Универзитету Ворвик у Енглеској. Објавио је дванаест књига, преведених на више од двадесет језика, за које је награђен бројним наградама.

Ранко Крстајић
УЗАЛУДНА ЛЕПОТА
„Српска књижевна задруга”, Београд

Роман сликара и писца романа „Случај господина Асимова“ и приповедачке збирке „Ноћи црног месеца“ Ранка Крстајића, објављен у луксузно опремљеној едицији Српске књижевне задруге „Атлас“, у знаку је три универзалне теме – лепота, љубав и уметност. 
Вишеструким токовима и значењима, роман расправља питања уметности – изражена кроз естетичка, морална и лична опредељења актера ове згуснуте и необичним дијалогом интониране прозе.
Рашомонско вишегласје о смислу живота, примећује филозоф Илија Марић, роман у знаку Дучићеве мисли која стоји на његовом почетку: „Ко смисао живота није тражио, тај није живео. Али ко га је тражио, никада није био довољно срећан.“
Право задовољство за књижевне сладокусце.