Čovek koji je bombardovao Srbiju

SVEDOČENJE FICROJA MEKLEJNA

Na Vaskrs, 16. aprila 1944, na Beograd je palo 1.457 bombi, porušeno je 687 zgrada, poginulo 1.161, a teško povređeno 1.468 ljudi i dece. Bilo je to najstrašnije bombardovanje glavnog grada Srbije u celom ratu, a po posledicama je ovo savezničko bombardovanje prevazišlo ono nemačko od 6. aprila 1941. godine

Bio je Vaskrs, 16. april 1944. godine. U lepo nedeljno jutro oglasile su se sirene i građani su polako silazili u podrume i skloništa, već po navici iz ranijih vazdušnih uzbuna. Svet je verovao da se saveznički avioni vraćaju posle bombardovanja neprijateljskih ciljeva u Mađarskoj, ali su ih ubrzo razuverile strašne eksplozije koje su se čule prvo na periferiji (Dušanovac i Pašino brdo), a zatim sve bliže centru Beograda, da bi se pravi tepisi bombi sručili na staro gradsko jezgro. Tog i sledećeg dana na Beograd je palo 1.457 bombi, porušeno je 687 zgrada, poginulo 1.161, a teško povređeno 1.468 ljudi i dece. Bilo je to najstrašnije bombardovanje glavnog grada Srbije u celom ratu, a po posledicama je prevazišlo ono nemačko od 6. aprila 1941. godine.

Šta im je skrivio Beograd?

Od stotina strašnih svedočenja o vaskršnjoj apokalipsi Beograda 1944. izdvaja se jedno, koje ovde objavljujemo prvi put: „Lebdela je ta prašina između toplog sunčanog vazduha i vrelog pepela. Na Terazijama ’Albanija’, pogođena sa strane, ispod kolena; u Pašićevoj ulici gore gornji spratovi kuće broj 10. Srušena i u plamenu apoteka ’Delini’. Bajlonijeva pijaca puna mrtvih pod ruševinama. Sa trećeg sprata prepolovljene zgrade i prepolovljenog kupatila na smrt preplašena žena doziva u pomoć… Videla se spavaća soba sa polovinom nameštaja, dečja soba sa igračkama i kuhinja u kojoj se kuvao uskršnji ručak. Na zidu sobe lepo se mogla videti kopija slike ’Krunisanje cara Dušana’, a to krunisanje obavljeno je isto 16. aprila, isto na Uskrs, tačno 598 godina pre ovog američkog bombardovanja. Sjedinjene Američke Države u vreme cara Dušana nisu ni postojale… Sunce je svetlelo i grejalo prašinu i zemlju u koju smo zabadali svoje ašove. Činili smo to sasvim lagano dok se u njoj ne pojavi smeđa ili plavičasta kosa žena, dece, ljudi sklupčanih i zagrljenih u podrumu. Oko njihovih glava kopali smo zemlju rukama, prstima, noktima. Grčevi straha na njihovim licima popustili su u trenutku umiranja i tada su izgledali spokojno o mirno. Iznosili smo ih u čaršavima i slagali na kola.“
Ovo svedočenje tada četrnaestogodišnjeg Vladimira Bunjca (1928–1999), docnije našeg književnika, filmskog kritičara i mog prijatelja, tek je ove nedelje ugledalo svetlost dana u knjizi Svedok sudbine, koju je izdala njegova ćerka Lada. (Iz ove knjige objavljujemo još jedan uzbudljiv književni odlomak o Bunjčevom doživljaju ubijenog Beograda, 1944. godine) Vladimira su celog života proganjale ove jezive slike i zvuci, koje je pamtio do smrti, mesec pred novo bombardovanje 1999. od strane istih, zapadnih prijatelja, koje je proročki nagovestio („Ponovo će doći da nas kažnjavaju sankcijama, pretnjama i bombama“). Nije mogao da se oslobodi košmara Beograda razorenog od strane Engleske i Amerike, čije su zastave Beograđani nosili u spontanom izrazu antifašizma i slobodarskog duha 27. marta 1941. godine, a koje je Hitler onako surovo kaznio. Tom antihitlerovskom, demokratskom i tada prozapadnom Beogradu čestitali su saveznici pravoslavni Vaskrs na način kakav još ne beše doživeo nijedan njihov neprijatelj. Na jednoj neeksplodiranoj bombi moglo se pročitati „Srećan Uskrs!“, napisano krupnim ćiriličnim slovima. Zašto? Čime su Srbi zaslužili ovaj demonski cinizam? Šta im je to skrivio glavni grad jedne prijateljske i savezničke zemlje?
Naša priča, međutim, počinje mnogo ranije i sada ćemo je ispričati uz pomoć drugih aktera, od kojih je prvi neposredno učestvovao u silovanju Srbije iz vazduha, koje nije ni počelo niti se završilo na onaj Vaskrs. U izvesnom smislu to silovanje je potrajalo: prijateljsko i humanitarno, u agresiji NATO-a 1999. bilo je nazvano Plemeniti nakovanj, kao nastavak iste ideje. Drugi je pisac knjige Silovanje Srbije u kojoj se otkriva stvarna pozadina tih, po nas kobnih, događaja. Obojica su bili Britanci, oba penzionisani kraljevski oficiri; Ficroj Meklejn i Majkl Lis. Obojicu sam poznavao.

Pokazati ko je gazda

Biće skoro pedeset godina od kad sam, kao apsolvent dramaturgije beogradske Akademije za pozorište, film, radio i tv (današnji FDU), otišao u Škotsku na poziv ser Ficroja Meklejna, „poslednjeg Lorensa Britanije“, kako je sam sebe voleo da naziva, bivšeg ratnog heroja, brigadnog generala, baroneta i tadašnjeg poslanika Donjeg doma Ujedinjenog Kraljevstva. Pročitao sam bio njegovu knjigu Eastern Approaches, koja se svojim završnim delom odnosila na Meklejnova iskustva sa jugoslovenskog ratišta, gde je igrao veoma važnu ulogu kao lični predstavnik Vinstona Čerčila kod Tita i šef Savezničke vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV. Došao sam na ideju da o njemu napravim dokumentarni film, neku vrstu montažnog kolaža koji bi otkrio neobičnu i jedinstvenu ličnost, („jedan fordovski karakter“, kako je tada pisao Bogdan Tirnanić).
Meklejnu se ovo dopalo i odmah je pristao, a moj prvi film u svojstvu reditelja i scenariste prihvaćen je i kao diplomski rad na Fakultetu. Diplomirao sam s desetkom a film (General od Loh Fajna, 1970) uz aplauze je prikazan u takmičarskom programu najstarijeg našeg festivala dokumentarnog filma, što je za studentski film, u ono vreme, bio neki uspeh.
Susret sa živopisnim ser Ficrojem produžio se u dane i noći u njegovom zamku Strahur, pored zaliva Loh Fajn u zapadnom pobrđu Škotske, nekih stotinak kilometara od Glazgova, kao i docnije, u njegovoj letnjoj rezidenciji, renesansnoj palati bivšeg korčulanskog nadbiskupa, koju mu je Broz dao na doživotno uživanje. Videće se da je imao i zašto. Meklejn je Titu doneo na tacni ono što mu je Čerčil „završio“, a to je bila apsolutna podrška u borbi protiv Draže Mihailovića, koga su do tada podržavali saveznici kao „prvog gerilca Evrope“. Ratna bombardovanja Srbije imala su naročitu ulogu u ovom naglom Čerčilovom „zaokretu“ (U-turn) i svrstavanju uz komuniste u srpskom građanskom ratu koji je 1944. bio na vrhuncu. Iako nisu imala nikakav vojni značaj niti su protiv Nemaca u povlačenju izvođena igde na tlu bivše Jugoslavije, osim u Srbiji i Crnoj Gori, ova česta i masivna, naizgled neobjašnjiva bombardovanja imala su, sada se već zna, čisto politički značaj („Nećete pogrešiti ako politički razlog stavite na prvo mesto“, kaže danas prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju iz Beograda. „Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: ’Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici.’ To sve govori.“). Drugim rečima, trebalo je srpskom narodu pokazati uz koga stoje saveznici i ko će iz borbe Tita i Draže izaći kao pobednik. Ili, kako je pisao Meklejnov savremenik i sabrat po oružju Englez Majkl Lis: „Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde.“

Burna noć u Čekersu

Prebirajući po uspomenama uz pucketanje vatre iz velikog kamina, dok je napolju zavijao škotski vetar, ser Ficroj mi je pričao o svom burnom životu i avanturama po kojima je privukao pažnju Vinstona Čerčila, čiji je blizak politički i lični prijatelj postao u godinama rata.
Na moje pitanje, šta mu je bilo najteže u tim godinama, ser Ficroj je bez mnogo razmišljanja odgovorio: „Bombardovanja Srbije i Crne Gore 1943–1944. Bio sam svestan ogromnih civilnih žrtava. Ali su ova bombardovanja bila Čerčilovo naređenje, a ja sam bio jedan od odlučnih izvršitelja njegovih planova.“
Tada sam bio sasvim mlad čovek sa prilično površnim pojmovima o ratnim zbivanjima i nisam znao mnogo o ovim razaranjima, o kojima se u mojoj kući u Beogradu još govorilo šapatom. Ali ovako direktan odgovor i prilično teško ćutanje, koje je potom usledilo, privukli su iznenada moju pažnju. Ćutao sam i ja, ne želeći da skrećem sa ove teme, listajući blok koji sam držao spreman ispred sebe. Najzad, ser Ficroj je progovorio: „Sve je počelo u Čerčilovoj rezidenciji u Čekersu, u Bakingemšajru, jedne julske noći 1943. godine. Premijer me je iznenada pozvao kući iz Kaira, gde sam tada služio u specijalnim vazdušnim snagama. Bio sam kao gromom pogođen ovim pozivom, jer se znalo da u Čekers ser Vinston zove samo odabrane i to po naročitom zadatku, šezdesetak kilometara daleko od njegovog zagušljivog ratnog kabineta u betonskom podzemlju Vajthola. Kada sam pristigao, zatekao sam tamo društvo od kog mi se zavrtelo u glavi. Glavom šef Imperijalnog generalštaba, tuce britanskih i američkih generala i među svima komandant bombarderskog sastava britanske avijacije, vazduhoplovni maršal ser Artur Haris, koga su u vojsci docnije nazvali Bomber, ili još češće Butcher (kasapin) Harris, upravo zbog masivnih bombardovanja civilnih ciljeva koja je preduzimao poslednjih godina rata. Harisovo prisustvo te večeri postalo mi je jasnije tek kad sam saznao ciljeve svog novog zadatka. Gledao se neki crtani film, a premijer je potpisivao levo i desno, obraćajući se prisutnima. Onda je, negde oko ponoći, glasno uskliknuo i zavladao je tajac, a projekcija filma prekinuta. Premijer je ustao i rekao: ’Upravo sam primio jednu veoma važnu vest. Sinjor Musolini podneo je ostavku.’“
Bilo je to, dakle, u noći 24. jula 1943. godine. Ovaj datum bio je veoma važan ne samo za dalji tok rata nego i za, dotad sasvim sporedno, ratište na Balkanu, kuda je Čerčil bio nameran da pošalje svog mladog i ambicioznog partijskog prijatelja. „To što smo sada saznali čini vaš zadatak još važnijim“, rekao je nešto docnije Čerčil Meklejnu. „’Nemačke pozicije u Italiji se ruše. Zbog toga sada moramo što jače pritisnuti sa one strane Jadranskog mora. Morate krenuti bez odlaganja.’ Onda mi je Čerčil dao izvanredno lucidan prikaz strateške situacije i onoga što želi da obavim u Jugoslaviji, sa svim detaljima ovog zadataka. Jedan od njih bio je pitanje Srbije, koja je imala ključni značaj u budućim događajima. Saznao sam sa iznenađenjem da ima nameru da u narednom periodu izvede niz vazdušnih udara po Srbiji i da ću ja u tome imati specijalnu ulogu. U tom cilju biće formirana jedna specijalna vazdušna flota (docnije je nazvana Balkan Air Force), koja će imati odlučujući značaj u savezničkim vazdušnim operacijama. Pravi šok izazvao je kod mene Čerčilov odgovor na moje pitanje kada bi mogao da se očekuje početak ove akcije. ’Što pre’, glasio je odgovor. ’To jest onda kad Haris obavi najnužnije pripreme.’“
Zaista, Beograd je prvi put bombardovan 20. oktobra 1943. kao targetirana meta za niz masivnih vazdušnih udara, koji će uslediti tokom cele 1944. godine. Zatim su uzastopce bombardovani Niš (15 puta), Kraljevo (6 puta), Novi Sad (3 puta), Smederevo, Ćuprija, Paraćin, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Prokuplje, Ruma, Sremska Mitrovica, Kosovska Mitrovica, Priština, Nikšić, Cetinje, Prijepolje… Leskovac i Podgorica su sravnjeni sa zemljom…
Ovi napadi bili su deo Čerčilovog plana za slamanje Srbije u korist komunista, čija je udarna pesnica postao Balkan Air Force a direktni izvršitelj Ficroj Meklejn, koji je te burne noći u Čekersu dobio najšira ovlašćenja. Umesto brigadira Ora, koga je već imenovao komandujući general Mejtlend Vilson, Čerčil je bez mnogo diskusije postavio na mesto šefa Savezničke misije kod Tita samog Meklejna, koji je dotad figurirao kao jedan od savetnika u britanskoj misiji. U Čekers je Meklejn ušao kao kapetan a izašao kao brigadir (čin u engleskoj vojsci viši od pukovničkog, u rangu našeg brigadnog generala) da bi, kako dolikuje, zauzeo predviđeno mesto koje je želeo njegov svemoćni pokrovitelj.
Bio je to jedini takav slučaj u celom Drugom svetskom ratu.

Vladimir Bunjac

Kao velika pečurka

Beograd je izgledao kao velika pečurka od mekane prašine i dima. Ušli smo u grad u kome više nije bilo nikoga. Svuda ruševine, razbijeni izlozi radnji, razvaljene kapije, prozori, pokidane roletne i gvozdene rešetke na ulazima banaka i zlatarskih radnji, prevrnuti tramvaj sa prikolicom nasred ulice, polomljena stabla lipa i platana, iskidani kablovi vise sa bandera i kovrdžaju se po ulicama, svuda razbacani simsovi, cigle, betonski blokovi, otkinute kupole, kapiteli, balkoni, balustrade, ćeramidne nastrešnice, poneki luk ili svod, deo korintskog stuba, kamene skulpture, deo obeliska, gelendera od ferforžea, česme, fontane. Deo imaginarne fasadne karijatide, hrbat, kičma krova iskićena limenim petlom-vetrokazom, zatim deo urbanističkog bestijarijuma; bronzana lavlja glava ili kornjača iz neke razorene fontane, u ruševinama nađena još živa, zujeća košnica; prljava, zaprašnjena dečija lutka koja više nema mamu…

Kraj u sledećem broju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *