Човек који је бомбардовао Србију

СВЕДОЧЕЊЕ ФИЦРОЈА МЕКЛЕЈНА

На Васкрс, 16. априла 1944, на Београд је пало 1.457 бомби, порушено је 687 зграда, погинуло 1.161, а тешко повређено 1.468 људи и деце. Било је то најстрашније бомбардовање главног града Србије у целом рату, а по последицама је ово савезничко бомбардовање превазишло оно немачко од 6. априла 1941. године

Био је Васкрс, 16. април 1944. године. У лепо недељно јутро огласиле су се сирене и грађани су полако силазили у подруме и склоништа, већ по навици из ранијих ваздушних узбуна. Свет је веровао да се савезнички авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској, али су их убрзо разувериле страшне експлозије које су се чуле прво на периферији (Душановац и Пашино брдо), а затим све ближе центру Београда, да би се прави теписи бомби сручили на старо градско језгро. Тог и следећег дана на Београд је пало 1.457 бомби, порушено је 687 зграда, погинуло 1.161, а тешко повређено 1.468 људи и деце. Било је то најстрашније бомбардовање главног града Србије у целом рату, а по последицама је превазишло оно немачко од 6. априла 1941. године.

Шта им је скривио Београд?

Од стотина страшних сведочења о васкршњој апокалипси Београда 1944. издваја се једно, које овде објављујемо први пут: „Лебдела је та прашина између топлог сунчаног ваздуха и врелог пепела. На Теразијама ’Албанија’, погођена са стране, испод колена; у Пашићевој улици горе горњи спратови куће број 10. Срушена и у пламену апотека ’Делини’. Бајлонијева пијаца пуна мртвих под рушевинама. Са трећег спрата преполовљене зграде и преполовљеног купатила на смрт преплашена жена дозива у помоћ… Видела се спаваћа соба са половином намештаја, дечја соба са играчкама и кухиња у којој се кувао ускршњи ручак. На зиду собе лепо се могла видети копија слике ’Крунисање цара Душана’, а то крунисање обављено је исто 16. априла, исто на Ускрс, тачно 598 година пре овог америчког бомбардовања. Сједињене Америчке Државе у време цара Душана нису ни постојале… Сунце је светлело и грејало прашину и земљу у коју смо забадали своје ашове. Чинили смо то сасвим лагано док се у њој не појави смеђа или плавичаста коса жена, деце, људи склупчаних и загрљених у подруму. Око њихових глава копали смо земљу рукама, прстима, ноктима. Грчеви страха на њиховим лицима попустили су у тренутку умирања и тада су изгледали спокојно о мирно. Износили смо их у чаршавима и слагали на кола.“
Ово сведочење тада четрнаестогодишњег Владимира Буњца (1928–1999), доцније нашег књижевника, филмског критичара и мог пријатеља, тек је ове недеље угледало светлост дана у књизи Сведок судбине, коју је издала његова ћерка Лада. (Из ове књиге објављујемо још један узбудљив књижевни одломак о Буњчевом доживљају убијеног Београда, 1944. године) Владимира су целог живота прогањале ове језиве слике и звуци, које је памтио до смрти, месец пред ново бомбардовање 1999. од стране истих, западних пријатеља, које је пророчки наговестио („Поново ће доћи да нас кажњавају санкцијама, претњама и бомбама“). Није могао да се ослободи кошмара Београда разореног од стране Енглеске и Америке, чије су заставе Београђани носили у спонтаном изразу антифашизма и слободарског духа 27. марта 1941. године, а које је Хитлер онако сурово казнио. Том антихитлеровском, демократском и тада прозападном Београду честитали су савезници православни Васкрс на начин какав још не беше доживео ниједан њихов непријатељ. На једној неексплодираној бомби могло се прочитати „Срећан Ускрс!“, написано крупним ћириличним словима. Зашто? Чиме су Срби заслужили овај демонски цинизам? Шта им је то скривио главни град једне пријатељске и савезничке земље?
Наша прича, међутим, почиње много раније и сада ћемо је испричати уз помоћ других актера, од којих је први непосредно учествовао у силовању Србије из ваздуха, које није ни почело нити се завршило на онај Васкрс. У извесном смислу то силовање је потрајало: пријатељско и хуманитарно, у агресији НАТО-а 1999. било је названо Племенити наковањ, као наставак исте идеје. Други је писац књиге Силовање Србије у којој се открива стварна позадина тих, по нас кобних, догађаја. Обојица су били Британци, оба пензионисани краљевски официри; Фицрој Меклејн и Мајкл Лис. Обојицу сам познавао.

Показати ко је газда

Биће скоро педесет година од кад сам, као апсолвент драматургије београдске Академије за позориште, филм, радио и тв (данашњи ФДУ), отишао у Шкотску на позив сер Фицроја Меклејна, „последњег Лоренса Британије“, како је сам себе волео да назива, бившег ратног хероја, бригадног генерала, баронета и тадашњег посланика Доњег дома Уједињеног Краљевства. Прочитао сам био његову књигу Еastern Approaches, која се својим завршним делом односила на Меклејнова искуства са југословенског ратишта, где је играо веома важну улогу као лични представник Винстона Черчила код Тита и шеф Савезничке војне мисије при Врховном штабу НОВ. Дошао сам на идеју да о њему направим документарни филм, неку врсту монтажног колажа који би открио необичну и јединствену личност, („један фордовски карактер“, како је тада писао Богдан Тирнанић).
Меклејну се ово допало и одмах је пристао, а мој први филм у својству редитеља и сценаристе прихваћен је и као дипломски рад на Факултету. Дипломирао сам с десетком а филм (Генерал од Лох Фајна, 1970) уз аплаузе је приказан у такмичарском програму најстаријег нашег фестивала документарног филма, што је за студентски филм, у оно време, био неки успех.
Сусрет са живописним сер Фицројем продужио се у дане и ноћи у његовом замку Страхур, поред залива Лох Фајн у западном побрђу Шкотске, неких стотинак километара од Глазгова, као и доцније, у његовој летњој резиденцији, ренесансној палати бившег корчуланског надбискупа, коју му је Броз дао на доживотно уживање. Видеће се да је имао и зашто. Меклејн је Титу донео на тацни оно што му је Черчил „завршио“, а то је била апсолутна подршка у борби против Драже Михаиловића, кога су до тада подржавали савезници као „првог герилца Европе“. Ратна бомбардовања Србије имала су нарочиту улогу у овом наглом Черчиловом „заокрету“ (U-turn) и сврставању уз комунисте у српском грађанском рату који је 1944. био на врхунцу. Иако нису имала никакав војни значај нити су против Немаца у повлачењу извођена игде на тлу бивше Југославије, осим у Србији и Црној Гори, ова честа и масивна, наизглед необјашњива бомбардовања имала су, сада се већ зна, чисто политички значај („Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место“, каже данас проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју из Београда. „Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: ’Нека виде четници на чијој су страни савезници.’ То све говори.“). Другим речима, требало је српском народу показати уз кога стоје савезници и ко ће из борбе Тита и Драже изаћи као победник. Или, како је писао Меклејнов савременик и сабрат по оружју Енглез Мајкл Лис: „Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде.“

Бурна ноћ у Чекерсу

Пребирајући по успоменама уз пуцкетање ватре из великог камина, док је напољу завијао шкотски ветар, сер Фицрој ми је причао о свом бурном животу и авантурама по којима је привукао пажњу Винстона Черчила, чији је близак политички и лични пријатељ постао у годинама рата.
На моје питање, шта му је било најтеже у тим годинама, сер Фицрој је без много размишљања одговорио: „Бомбардовања Србије и Црне Горе 1943–1944. Био сам свестан огромних цивилних жртава. Али су ова бомбардовања била Черчилово наређење, а ја сам био један од одлучних извршитеља његових планова.“
Тада сам био сасвим млад човек са прилично површним појмовима о ратним збивањима и нисам знао много о овим разарањима, о којима се у мојој кући у Београду још говорило шапатом. Али овако директан одговор и прилично тешко ћутање, које је потом уследило, привукли су изненада моју пажњу. Ћутао сам и ја, не желећи да скрећем са ове теме, листајући блок који сам држао спреман испред себе. Најзад, сер Фицрој је проговорио: „Све је почело у Черчиловој резиденцији у Чекерсу, у Бакингемшајру, једне јулске ноћи 1943. године. Премијер ме је изненада позвао кући из Каира, где сам тада служио у специјалним ваздушним снагама. Био сам као громом погођен овим позивом, јер се знало да у Чекерс сер Винстон зове само одабране и то по нарочитом задатку, шездесетак километара далеко од његовог загушљивог ратног кабинета у бетонском подземљу Вајтхола. Када сам пристигао, затекао сам тамо друштво од ког ми се завртело у глави. Главом шеф Империјалног генералштаба, туце британских и америчких генерала и међу свима командант бомбардерског састава британске авијације, ваздухопловни маршал сер Артур Харис, кога су у војсци доцније назвали Bomber, или још чешће Butcher (касапин) Harris, управо због масивних бомбардовања цивилних циљева која је предузимао последњих година рата. Харисово присуство те вечери постало ми је јасније тек кад сам сазнао циљеве свог новог задатка. Гледао се неки цртани филм, а премијер је потписивао лево и десно, обраћајући се присутнима. Онда је, негде око поноћи, гласно ускликнуо и завладао је тајац, а пројекција филма прекинута. Премијер је устао и рекао: ’Управо сам примио једну веома важну вест. Сињор Мусолини поднео је оставку.’“
Било је то, дакле, у ноћи 24. јула 1943. године. Овај датум био је веома важан не само за даљи ток рата него и за, дотад сасвим споредно, ратиште на Балкану, куда је Черчил био намеран да пошаље свог младог и амбициозног партијског пријатеља. „То што смо сада сазнали чини ваш задатак још важнијим“, рекао је нешто доцније Черчил Меклејну. „’Немачке позиције у Италији се руше. Због тога сада морамо што јаче притиснути са оне стране Јадранског мора. Морате кренути без одлагања.’ Онда ми је Черчил дао изванредно луцидан приказ стратешке ситуације и онога што жели да обавим у Југославији, са свим детаљима овог задатака. Један од њих био је питање Србије, која је имала кључни значај у будућим догађајима. Сазнао сам са изненађењем да има намеру да у наредном периоду изведе низ ваздушних удара по Србији и да ћу ја у томе имати специјалну улогу. У том циљу биће формирана једна специјална ваздушна флота (доцније је названа Balkan Air Force), која ће имати одлучујући значај у савезничким ваздушним операцијама. Прави шок изазвао је код мене Черчилов одговор на моје питање када би могао да се очекује почетак ове акције. ’Што пре’, гласио је одговор. ’То јест онда кад Харис обави најнужније припреме.’“
Заиста, Београд је први пут бомбардован 20. октобра 1943. као таргетирана мета за низ масивних ваздушних удара, који ће уследити током целе 1944. године. Затим су узастопце бомбардовани Ниш (15 пута), Краљево (6 пута), Нови Сад (3 пута), Смедерево, Ћуприја, Параћин, Крагујевац, Ковин, Панчево, Прокупље, Рума, Сремска Митровица, Косовска Митровица, Приштина, Никшић, Цетиње, Пријепоље… Лесковац и Подгорица су сравњени са земљом…
Ови напади били су део Черчиловог плана за сламање Србије у корист комуниста, чија је ударна песница постао Balkan Air Force а директни извршитељ Фицрој Меклејн, који је те бурне ноћи у Чекерсу добио најшира овлашћења. Уместо бригадира Ора, кога је већ именовао командујући генерал Мејтленд Вилсон, Черчил је без много дискусије поставио на место шефа Савезничке мисије код Тита самог Меклејна, који је дотад фигурирао као један од саветника у британској мисији. У Чекерс је Меклејн ушао као капетан а изашао као бригадир (чин у енглеској војсци виши од пуковничког, у рангу нашег бригадног генерала) да би, како доликује, заузео предвиђено место које је желео његов свемоћни покровитељ.
Био је то једини такав случај у целом Другом светском рату.

Владимир Буњац

Као велика печурка

Београд је изгледао као велика печурка од мекане прашине и дима. Ушли смо у град у коме више није било никога. Свуда рушевине, разбијени излози радњи, разваљене капије, прозори, покидане ролетне и гвоздене решетке на улазима банака и златарских радњи, преврнути трамвај са приколицом насред улице, поломљена стабла липа и платана, искидани каблови висе са бандера и коврџају се по улицама, свуда разбацани симсови, цигле, бетонски блокови, откинуте куполе, капители, балкони, балустраде, ћерамидне настрешнице, понеки лук или свод, део коринтског стуба, камене скулптуре, део обелиска, гелендера од ферфоржеа, чесме, фонтане. Део имагинарне фасадне каријатиде, хрбат, кичма крова искићена лименим петлом-ветроказом, затим део урбанистичког бестијаријума; бронзана лавља глава или корњача из неке разорене фонтане, у рушевинама нађена још жива, зујећа кошница; прљава, запрашњена дечија лутка која више нема маму…

Крај у следећем броју