Будућност Србије?

Чему је имао да послужи митинг подршке актуелној власти прошлог петка, и какве то везе има са састанком који у Берлину, 29. априла, организују Ангела Меркел и Емануел Макрон

Kада су прошлог петка, 19. априла, окупљени испред Скупштине Србије у склопу кампање „Будућност Србије“ поздравили актуелног председника државе Александра Вучића скандирањем „Ацо, Србине!“, нису му тиме само изразили подршку да Србију настави да води и у будућности, него су га истовремено и обавезали да у тој будућности не буде мањи Србин од онога што они мисле да он јесте. И то би Вучић морао да има на уму кад 29. априла буде отпутовао у Берлин на позив немачке канцеларке Ангеле Меркел и француског председника Емануела Макрона, ако ни због чега другог, а онда због тога што Аци Србину и његовој Српској напредној странци, као и остатку Србије уосталом, у наредних годину дана следе парламентарни избори, а бирачи којима се он обраћа јасно су, цитираним скандирањем, показали која им је лична особина у политици најпожељнија…

ВУЧИЋЕВЕ ПОРУКЕ Имајући ту врсту очекивања публике у виду, јасно је зашто су неке Вучићеве поруке на митингу наишле на савршену резонанцу код присутних. Али би морале да наиђу и на симпатије и одобравање и оних којима није пало на памет да дођу на митинг, али им Србија због тога није мање при срцу, ово, наравно, под нормалним условом да све не остане само на речима.
Јер, поручио је Вучић, „у колико год држава да живимо, јединство српског националног корпуса нико не може да нам растури и одузме. Никада никог нисмо увредили, али имамо право да се зовемо Србима и чувамо свој национални идентитет и ћирилично писмо… Градићемо меморијални центар у Јасеновцу, али правићемо и јединствени српски буквар и српску читанку, за сву нашу децу где год да живе. Да бисмо постали јединствени.“
Ова врста поруке, додајмо и то, утолико је значајнија ако се у обзир узме да је гро наше несреће из протеклих тридесетак година проистекао управо из настојања наших западних пријатеља да српски национални корпус растуре и разједине, у чему је иначе планска десрбизација Црне Горе најочигледнији пример.
Својеврсну поруку најзад – не мање упућену тим истим структурама, које не морамо ни да именујемо да би се знало о коме је реч – представљало је и учешће мађарског шефа дипломатије Петера Сијарта на београдском скупу СНС-а. Ово стога што се и Сијартов шеф, мађарски премијер Виктор Орбан, налази у отвореном сукобу с овима који су и нама све ово време радили о држави и глави.
С друге стране међутим – без те друге стране, која изазива бригу таман кад помислимо да можемо да одахнемо, нажалост, изгледа да не може да прође – споменувши пре тога да је „наш највећи проблем Косово и Метохија“ и да „морамо да учимо од оних који су успели да заштите свој народ у најтежим временима и данас воде Европу“, указао је Вучић и да се „у Прагу све до 1919. говорио немачки“, и да се „у Стразбуру немачки говорио увек“ и тако даље о Шилеру, Гетеу и браћи Грим. Што је у контексту Косова и Метохије очигледно обесхрабрујуће јер се ни Праг ни Стразбур више не налазе у саставу царевина у којима је немачки био први језик. Или можда нисмо схватили шта је писац заправо хтео да каже.

ДЕСЕТИНЕ ХИЉАДА Но, као што је често случај у оваквим приликама, а пречесто и зато што ништа друго није вредно нарочитог спомена услед хроничног недостатка оригиналних идеја, много је више јавне пажње посвећено питању броја (и квалитета) окупљених на скупу, него ономе што је на скупу изговорено.
Најпре реч-две о „сендвичарима“, како их поспрдно називају њихови опоненти. У најкраћем, и они имају право гласа, па и да гласају за Александра Вучића јер је само то демократија, и ниподаштавање ових људи као „шаке јада“, сећате се Хилари Клинтон и ефекта који је та њена оцена произвела, никада их неће превући на другу страну. Тим пре што им за то време Александар Вучић, скоро са сузом у оку, тако уверљиво поручује да их воли, и да све што ради, ради уз њихову помоћ и за њихово добро. Па се тако и умањивање плата и пензија доживљава као аргумент за Вучића, а не против њега.
Што се броја окупљених тиче, власт је уочи свог митинга најављивала највећи политички скуп у модерној историји Србије, те су у складу с тим предвиђањем и уследиле процене о 150 хиљада окупљених у име будућности Србије. Западни медији, „Дојче веле“ и „Шпигл“ на пример који су шест дана раније оценили да је на скупу дела опозиције било око 10 хиљада душа а не многоструко више као што је опозиција тврдила, сада су изнели процену о „десетинама хиљада окупљених“.
У сваком случају, број добровољно доведених присталица СНС-а у Београд – при чему се сендвичи и дневнице не смеју сматрати за мито већ пре као помоћ на путу, све и ако је било и друге врсте понуда да се пође за Београд које нису могле лако да се одбију – број окупљених присталица актуелне власти, елем, јесте био велики. Али, користимо исту методу којом смо оцењивали (не)успешност претходног протеста дела опозиције и незадовољних грађана, за СНС је прошле године на градским изборима гласало скоро 367 хиљада људи, и још 50 хиљада за СПС. А на митингу се прошлог петка окупило тек више десетина хиљада, па, нека буде, и свих 150 хиљада људи. И то не само из Београда него из читаве Србије и околних српских земаља приде.
Што значи да би их, да није било организованог превоза аутобусима, засигурно било и умерено до знатно мање. А битно је на то скренути пажњу због тога што нас и ово запажање, као и слично прошлонедељно запажање када је реч о митинзима (дела) опозиције, упућује на важан закључак да народу, без обзира на његове политичке склоности, углавном није до револуционарног ваљања власти по улицама него, насупрот томе, до стабилности. И у таквом, преовлађујућем ставу народа да је стабилност важнија од револуције – јер је тиха већина оних који не учествују ни на једним ни на другим митинзима непорецива – треба потражити део објашњења успеха које садашња власт, из избора у изборе, све истичући стварне и тобожње успехе свог стварног и тобожњег марљивог рада, постиже у односу на опоненте којима су витлање моторним тестерама и прекомерна употреба тешких речи, иако не увек и нетачних, најуочљивији допринос политичком дијалогу.
Баш као што су се и сада по друштвеним мрежама појавиле умрлице Бори Ђорђевићу и графити око мађарске амбасаде у Београду („Марш из моје улице“, „фашисти“) због учешћа на митингу подршке Александру Вучићу. Ако ништа друго, да ли се ико пита може ли ово неговање културе нетрпељивости донети иједан додатни глас противницима Вучићеве власти? О ефекту на укупно ментално здравље друштва да и не говоримо. При чему све ово, наравно, важи и у контрасмеру, почев од, заиста, недостојне опаске Ивице Дачића о „једној песми овима што су били овде у суботу. А та песма је ’Остани ђубре до краја’“. Да ли се тако на делу постиже национално јединство о коме је говорио Вучић?

ПУТ У БЕРЛИН Како год, вреди, зато што је важно, размотрити и питање шта је овим митингом Вучић хтео да постигне, и шта је на крају постигао. При чему оно најочигледније објашњење није и једино.
Да, нема сумње да је скупом својих присталица, после четири месеца окупљања његових опонената, Вучић желео да покаже колику подршку има у народу, зарад стицања још веће подршке.
Ако је веровати најновијој анкети „Ипсос стратеџик маркетинга“, спроведеној дан после митинга „Будућност Србије“, у томе је и успео јер му је рејтинг са 53,9 скочио на (чак) 57,4 одсто. Док је истовремено подршка Савезу за Србију, како се наводи, пала са око 15 на између 10 и 12 одсто, уз око 6 одсто подршке за Покрет слободних грађана Сергеја Трифуновића, наспрам 8 колико су имали нешто раније.
Међутим, с обзиром на оно што је могло да се чује у петак на митингу, погрешно би било сву мотивацију сводити само на унутрашње политичке потребе.
Јер, поручио је Вучић својим присталицама, „без вас оволико не бих могао пред Путина, Макрона, Си Ђинпинга и Меркелову у наредним данима“. А и Милорад Додик, председавајући Председништва Босне и Херцеговине, истом приликом исто то још експлицитније. „Морамо дати снагу нашем преговарачком тиму, додатну снагу председнику Вучићу, а не да му ту снагу одузимамо“, рекао је и додао да, „када Вучић ових дана буде на једном од састанака на тему Косова, неће моћи да га питају шта се то тамо дешава, већ ће морати да кажу – свака част за стабилност и јединство Србије“.
Иако је Додика помало понела атмосфера па је песнички претерао („свака част…“), нема сумње да ће на споменуте састанке, а ту пре свега мислимо на састанак који ће у Берлину председник Србије имати с Меркеловом и Макроном, јер нам тамо отимају Косово и Метохију, а не у Пекингу где ће се Александар Вучић пре Берлина састати са Си Ђинпингом и Владимиром Путином, нема дакле сумње да ће у Берлин Вучић отпутовати оснажен подршком коју је показао да има, уместо изранављен опозиционим протестима без адекватног одговора. Да ли је (и) томе имао да послужи његов београдски митинг?
Тек, на скандирање „Ацо, Србине“, Вучић је узвратио обећањем да ћемо „увек да бринемо о свом достојанству и поносу, да се поносимо својим јунацима с Кошара. Ако се не поносимо њима, и свим другим јунацима из светских и других ратова, како ћемо да живимо и побеђујемо у будућности?“ И: „Има само једна ствар коју је горе изгубити од главе, а то је образ! Образ је најскупља ствар на свету, никада немојте ни покушати да укаљате образ Србији!“
Прву прилику да ову своју заклетву испуни Александар Вучић добиће већ у Берлину.

Један коментар

  1. Драган

    Нема будућности Србије без корена прошлости и стабла садашњости!
    Христос Васкрсава! – Ваистину васкрсава!

    Драган Славнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *