Април у Београду

Зашто би релативно ванредни парламентарни избори били најбољи начин за спуштање тензија у друштву, и зашто их баш због тога неће бити

Много је кофа пуних, такорећи, гнева било упућено у правцу патријарха српског Иринеја зато што је свој говор у Нишу 24. марта искористио и да нас позове да „пригрлимо отаџбину“ и да будемо јединствени: „Оно што видимо данас на улицама није добро, то даје снагу нашим непријатељима. Зна се како се долази до положаја и до власти, на овај начин не могу доћи, нити наудити, али могу наудити своме народу и својој држави. А верујем да то не желе. Можда су друге жеље јаче од њих, али морају да размисле шта чине и да се са мало више љубави обрну своме народу, својој отаџбини и својој будућности.“

[restrict]

ИЗБОРНИ ВЕНТИЛ То изобиље кофа испуњених гневом што су се заваљале нашим јавним простором – речник углавном исувише непримерен да бисмо га овде цитирали, ко није видео нека нам слободно верује на реч – било је, наравно, изазвано перцепцијом да је цитираним речима патријарх српски подржао председника Србије против оних који му се супротстављају. Ово пак уместо друге могуће перцепције: да је реч о сасвим примереном, очинском и пастирском позиву народу да се узме у памет и да не руши државу у покушају да сруши онога који је у њој тренутно на власти.
Вратисмо се, елем, на ову злосрећну епизоду – која и даље траје и иде ка некаквом врхунцу, али о томе мало касније – да бисмо још једанпут указали до које су се мере усковитлале страсти у нашем друштву у овом, већ довољно бурном времену.
При чему реторика и власти и опозиције, и медија наклоњених једнима односно другима, све ове страсти додатно подстиче. Па нормалном постаје, ваљда ненормална а свакако недопустива ситуација у којој могућност дијалога власти и опозиције одбацују и власт и опозиција. „Ја нећу да видим ниједног од њих. Нећу да разговарам са онима који су опљачкали ову земљу“, поручује Александар Вучић. Коме онда узвраћа Драган Ђилас: „Мислим да председник Србије уопште није адреса за разговоре. То што он стално излази из својих уставних овлашћења и преузима ствари за које није надлежан – не значи да треба да му дамо легитимитет за то место.“
Сувишно је и напомињати колико општег добра овакво стање одсуства дијалога, с перспективом да дијалога буде још мање а узајамна нетрпељивост зато још и жешћа, може да нам донесе. Наравно да не може, што нас враћа на ону патријархову оцену да „то даје снагу нашим непријатељима“.
Отуда, искуство нам говори, расписивање парламентарних избора – ванредних само донекле, будући да ускоро ионако улазимо у редовну предизборну годину јер су претходни избори одржани 24. априла 2016 – могло би да представља спасоносни вентил захваљујући коме би се притисак, нагомилан од оноликих страсти, издувао кроз предизборну кампању; сетимо се 2012. године, уосталом, ако смо у стању да памтимо дуже од кишне глисте која по нарочитој меморији и није баш позната.

КОСОВО И ИЗБОРИ „Новости“ пишу ових дана да актуелна власт разматра, угрубо, два могућа изборна сценарија – крајем овог јуна, кудикамо ванредни дакле, или у сасвим редовном термину на пролеће идуће године: „У наредним данима председник Србије и лидер СНС Александар Вучић требало би да обави серију консултација са коалиционим партнерима, али и разговоре са неким од кључних светских политичких фигура, како би одмерио која је опција боља са становишта државе, имајући пре свега у виду економију (…) и изазове који предстоје у решавању косовског питања.“
Када је о Косову и Метохији реч као о фактору у одлучивању о тајмингу избора, јасно је да би избори у Србији одложили било какав, у овом тренутку ионако тешко замислив, наставак дијалога Београда и Приштине. С тим у вези, подсећамо да је неком приликом 2006. године Марти Ахтисари упозоравао да би „могући избори у Србији могли да доведу до одлагања објављивања предлога за решење статуса Косова“, и то правило, као што је важило тада, важи и данас. Те је јасно да (релативно) ванредни избори Западу не могу да буду по вољи јер, поновио је то још једном амерички амбасадор у нашој јужној покрајини Филип Коснет, „наше стрпљење има границе“ а ова година мора да буде година решења какво прижељкују. Избори у Србији би ту немогућу мисију учинили још мање вероватном.
Имајући пак у виду досадашњу Вучићеву спремност на тактичке уступке Западу – (не)додељивање дипломатског статуса Руско-српском хуманитарном центру у Нишу представља добар пример за то – логично је претпоставити да ће се од оваквог потеза он ипак суздржати. Осим ако заиста не буде сатеран у ћошак њиховим захтевима у форми ултиматума који не жели или не може да прихвати, па му бег од наметнутог решења у изборе не преостане као једини излаз. Засад још нисмо у тој фази.

ЂИЛАС У ВАШИНГТОНУ Ову изборну рачуницу још кудикамо (до знатно) компликованијом чини и порука коју је, посредством „Гласа Америке“, после састанака у Савету за националну безбедност САД, у Стејт департменту и у Конгресу, српској јавности упутио један од лидера Савеза за Србију Драган Ђилас: „Једноставно, не можете учествовати у нечему што нису избори.“
И савршено је из овога јасно да би евентуални опозициони бојкот евентуалних избора (преурањених, о њима сада говоримо, све остало је предалеко), уместо споменутог вентила какав би они били у нормалним околностима, од њих направио нов узрок тоталног крша и лома. „На тим изборима би било хиљаде инцидената, вероватно и жртава, јер су људи у таквој атмосфери у којој мрзите оног ко гласа за другу опцију. То није клима ни атмосфера у којој можете да дођете до било каквих избора у Србији“, рекао је Ђилас, превиђајући, или не марећи, што би и његова улога у оваквом сценарију, већ и зато што је за сукоб потребно двоје, била и те каква.

МАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО Проблем је, нажалост, утолико већи што ни алтернатива коју Ђилас нуди/тражи није много боља.
„Тринаестог априла у 15 часова на платоу испред Скупштине Србије организујемо велики народни протест… Мирни грађански протести од тог дана улазе у нову фазу која подразумева све ненасилне видове грађанске непослушности“, саопштава Савез за Србију, а Ђилас то прецизира у већ цитираном разговору за „Глас Америке“: „Захтев целе опозиције у Србији и грађана је да добијемо фер и слободне изборе… То значи прелазни период од 6 до 9 месеци да држава почне да функционише, па да идемо на изборе… Господин Заев и његова странка су бојкотовали изборе у Македонији, па се после годину дана дошло до решења. Избора на којима се власт променила.“
Македонски сценарио, дакле. Интересантно већ и утолико што су се недавно, 18. фебруара, у Скопљу састали Заев и Ђилас да би „разговарали о ситуацији у региону“ и истовремено је – саопштење Савеза за Србију – „Ђилас премијеру Заеву честитао и на постигнутом историјском споразуму са Грчком, нагласивши да се заслужено нашао међу предложеним кандидатима за Нобелову награду за мир, заједно са грчким колегом Алексисом Ципрасом. Упознао га је и са актуелном ситуацијом у Србији, као и двомесечним грађанским протестима“.
И не би овако демонстрирана блискост Ђиласа и Заева, уз Ђиласово афирмативно спомињање македонског сценарија доласка на власт и потоњег договора о имену Северне Македоније, можда ни били толико алармантни да сви поменути догађаји нису били у искључивој служби остваривања америчког интереса на том простору. Присетимо се следа догађаја који је непорецив: грађанска непослушност и протести у облику „шарене револуције“ – изнуђена прелазна влада – избори које је она организовала – постизборно лудило и долазак Заева на власт – договор с Грчком о имену Македоније – улазак у НАТО.
Тако да, кад овако поређамо чињенице и на страну оставимо сопствене страсти и омразе, заправо и не треба нарочито да чуди што генерал-пуковник Фјодор Ладигин, некадашњи начелник Главне обавештајне управе Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације (ГРУ), у интервјуу за „Политику“ без премишљања каже „апсолутно сам уверен, па и више од тога, убеђен сам у то“, да у протестима опозиције има спољног утицаја, и то „из истог правца као и пре 20-30 године: од владајућих кругова Северноатлантске алијансе, почев од Вашингтона“. „У протестима у Србији ви видите проамеричку, НАТО обојеност?“ „Ван сваке сумње. Дубоко сам у то убеђен. То се не дешава тек тако.“
А подсетимо и да је Русија недвосмислено осудила недавни упад демонстраната у зграду РТС-а, наводећи да је „забринута због покушаја опозиције да испровоцира насиље у Београду“. Док су Сједињене Државе одреаговале тако што су у свом Савету за националну безбедност, у Стејт департменту и у Конгресу угостиле Драгана Ђиласа.
Све ово, разуме се или би барем требало да се подразумева, нипошто не значи и да се свако противљење актуелној власти има сматрати америчком ујдурмом, све и ако је власт иритантно спремна да га представи као такво. Али наш – а кад кажемо наш, мислимо на народ и на државу – проблем се и не налази у противљењу актуелној власти већ у начину на који се то противљење изражава. Па отуда и оно упозорење патријарха Иринеја. И зато, овог априла у Београду као и широм Србије, памет у главу. С претњама с којима смо суочени, биће нам потребно и једно и друго.

[/restrict]