Зона сумрака – НАТО НАМ ЈЕ ОПРОСТИО

Поводом 20. годишњице почетка НАТО агресије добили смо две значајне ствари. Сазнали смо да неке од чланица „жале“ због цивилних жртава, и да је некадашњи портпарол НАТО-а Џејми Шеј наш „пријатељ из сенке“

Амерички председник Хари Труман је рекао – ако желите пријатеља у Вашингтону, купите пса. Можда то важи за мене и Београд – можда је једини начин да имам пријатеља у Београду, да набавим пса – речи су којим је портпарол НАТО-а у време агресије на Србију Џејми Шеј започео разговор с новинаром Би-Би-Сија. Нажалост, човек који је популаризовао израз „колатерална штета“ греши, јер има пријатеља у српској престоници који нису пси, али нисмо сигурни да ли су купљени, односно набављени. Има и оних који га воле из искрених убеђења, а не само зато што им је одељење Алијансе којим је руководио обезбеђивало лагодну егзистенцију.
Човек који нам никада ништа лоше није желео, него је „само радио свој посао на најбољи начин“, што је оправдање које би могли да изрекну и Јозеф Менгеле или Адолф Ајхман, жали због неприкладне употребе термина „колатерална штета“ и због „инцидената током бомбардовања“, али и даље сматра да је агресија била „неизбежна и оправдана“. Упркос томе, он себе сматра нашим пријатељем „из сенке“. Не знамо само које сенке, сенке Ф-117, Ф-16, Б-52…
На сличан начин као и Шеј, наши пријатељи из сенке желели би да буду и амбасадори неколицине земаља чланица НАТО-а које су играле важну улогу у агресији на СР Југославију и које нам сада, 20 година касније, изражавају искрено жаљење због цивилних жртава током „догађаја из 1999. године“. У саопштењу које су они написали тим поводом, наводи се да „саучествују са болом свих оних који су у ратовима 90-их изгубили своје најмилије“. Врло занимљиво. Када се ради о отвореној агресији супротној начелима међународног права и Повеље УН, онда се саучествује са свима, али када се ради о, на пример, Сребреници, онда се саучешће изражава искључиво муслиманским жртвама српског покоља, да не кажемо „геноцида“. Тада нити се сете српских жртава из ратова, нити имају толико части да скокну до оближњих Скелана и поклоне се сенима Срба које су најбруталније побиле снаге из „демилитаризоване зоне“ под њиховом заштитом.
Још важније од тога је чињеница да су они само „изразили саучешће“, а нису рекли „извините“, што је гест који су у име српског народа због српских злочина сасвим исправно учинили неки наши државници. Зашто је ова нијанса толико битна? Зато што они саучешћем изражавају жаљење због нечега, али се због тога не кају. Напротив, сви они и њихове владе мисле да је то што су учинили било добро, оправдано и неопходно, па би то поново учинили. Опет би, да цитирамо Шеја, само радили свој посао.
Шта ми имамо од њиховог саучешћа? Ништа. То не ублажава бол жртава. Напротив, поново је распламсава јер опет у први план ставља лицемерје злочинаца прикривених иза хуманитарних маски. Нама није потребно „искрено жаљење“ него „искрено извињење“, јер оно подразумева признање грешке, њено исправљање и обећање да се то више неће поновити.
Док се то не деси, док се грешка не призна и не исправи, саучешћа и жаљења нам нису потребна и могу их задржати за себе. До тада нећемо бити пријатељи, него само евентуално партнери. У том партнерству једна страна ће увек стрепети да би „пријатељи из сенке“ свој злочин могли поновити. Зато нам немојте изјављивати саучешће и жаљење, јер они нису искрени.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *