ТМУРНА БУДУЋНОСТ АЛЖИРА

Председник Алжира Абделазиз Бутефлика је 11. марта званично објавио да се повлачи из изборне трке, али и обавестио јавност да се председнички избори, првобитно заказани за 18. април 2019, одлажу док се не спроведу „дубоке реформе“. Ове одлуке су резултат великих протеста који у Алжиру трају око месец дана. Међутим, како процењују аналитичари, тиме конфликт није завршен

Владајућој елити Алжира и поновној кандидатури Абделазиза Бутефлике на председничким изборима супротставља се грађански покрет „Муватана“, чији активисти учествују у протестима у свим већим градовима Алжира, са захтевом да се крене у радикалне политичке и институционалне реформе по обрасцу Запада. Формални повод за протесте била је намера владајуће елите да кандидује актуелног председника Бутефлику по пети пут за председника државе, иако се из позадине назире и „моћна рука Запада“.
Према мишљењу аналитичара париског листа „Монд“, повлачење од кандидатуре актуелног председника неће зауставити протесте, иако владајућа елита чини све да „угаси протестни потенцијал“. Наиме, власт 81-годишњег председника Бутефлике, који је од 2013. у инвалидским колицима, сваког тренутка се може прекинути. Истовремено, владајућа елита жели да се власт мирно преда новом лидеру, који треба да буде способан за дијалог са либерално-демократским снагама, које у Алжиру представљају, углавном, Бербери и умерене исламистичке партије. Но за тако нешто потребно је време, што је и био мотив одлагања избора.

ПОДРШКА ЗАПАДА Протесте који су довели до привременог уступања владајуће елите Алжира подржао је Запад, пре свега Брисел и Вашингтон, које је раздражила одлука владе Алжира да смањи испоруке гаса државама Европске уније, због потреба властитог становништва. Сједињене Државе су чак јавно подржале протестујући „алжирски народ“, што је саопштио представник САД за иностране послове Роберт Паладино. Разлози беса „колективног Запада“ су бројни, али кап у препуну чашу долило је умањивање испорука гаса Европи, због чега су неке државе Уније већ потрчале код „Газпрома“, јер замену за алжирски гас могу да обезбеде само Руси, али то је сценарио који у Вашингтону не желе. Управо „гасни рат“ Вашингтона поведен против Русије и јесте мотив да се у Алжиру организује обојена револуција. Други разлог су јаке економске везе Алжира с Русијом (од 2017. ова држава је друга у Африци по увозу руске робе за шта је издвојено 4,6 милијарди долара – први је Египат са увозом из Русије у вредности 6,2 милијарди долара), те све јаче везе с Кином.
„Колективни Запад“ преко обојене револуције у Алжиру покушава да ову земљу уведе у сферу својих интереса, а већ је и одредио лидера који треба да замени актуелног председника – милијардера Исада Ребраба, најбогатијег човека ове државе. Међутим, олигарх је тек нешто млађи од Бутефлике – има 74 године, тако да треба очекивати појаву нових личности, наравно млађих и прозападно оријентисаних.
Када је актуелни лидер Алжира Абделазиз Бутефлика објавио да ће се ипак кандидовати по пети пут за председника ове државе, опозиција је организовала протесте каквих није било у протеклих 30 година (по масовности и организацији), те је аналитичаре подсетило на стање из 1990-их година када је започет крвави грађански рат који је однео око 200.000 људских живота.
Аналитичари су сматрали да су се после рата грађани одвикли од унутрашњих потреса, а то уверење се појачало после потпуне равнодушности грађана на позиве да се прикључе Арапском пролећу, на које су их позивале невладине организације и неке политичке партије. Међутим, сада се и у Алжиру плаше понављања Арапског пролећа, које се подржава не само од Запада него и од Туниса, Египта, Либије, Сирије и др. Противници Бутефлике из алжирске дијаспоре у Француској су већ организовали масовне демонстрације, а највеће су биле у Паризу и Марсељу.
Обраћајући се нацији, Бутефлика је рекао да је донео одлуку о кандидатури за председника јер је узео у обзир „жеље грађанског друштва и политичке елите“. Противкандидате је пак поздравио и позвао их на „осећање грађанске дужности“. „Нећу дозволити грабљење богатстава наше земље или њено потчињавање интересима било које државе и тајних лобија.“ Обећао је да ће после избора организовати општенародни дијалог, како би све политичке снаге из Алжира могле да учествују у реформама и доношењу новог устава, који ће се усвајати на референдуму.
Премијер Алжира Ахмед Ујахја је позвао учеснике протеста да престану и поштују законе државе, упозоравајући их на могуће последице: „Грађани дају полицајцима руже, што је добро, али желим да вас подсетим да је у Сирији све почело тим цвећем.“
Међутим, како запажају бројни аналитичари, међу протестантима нема воље за компромисом. Активисти су најавили радикализацију протеста уколико се на изборним листићима појави име актуелног председника.

НАЈАВЕ СМУТНИХ ВРЕМЕНА Због свега наведеног, бројни арапски аналитичари истичу „да се у Алжиру припрема терен за важне промене, али не набоље“. Наступа смутно време, које је могуће упоредити са египатским, током одласка Мубарака и проблематичне власти Муслиманске браће, лидера Мухамеда Нурсија. Тада су економија и туризам фактички разрушени, а државне институције почеле су да се убрзано деградирају.
После двадесетогодишње владавине Абделазиз Бутефлика прво је одбио да учествује на председничким изборима (заказаним за април 2019), а потом се предомислио. До објаве нове кандидатуре актуелног председника, прозападни аналитичари су ликовали, истичући „да се матори диктатор предао пред притиском прогресиста“! Али стварност је другачија – „диктатор“ се није кандидовао због болести; алжирски председник се и лечио у болници и још увек се није опоравио.
Бутефлика је постао председник Алжира 1999. године, чему је претходила богата политичка каријера не само у алжирско-француској средини већ и у међународној арени. Неоспорно, био је световно оријентисани арапски политичар, који се још 1970-их година разликовао по томе што је видео будућност своје земље у стварању социјалне, а не капиталистичке државе. При томе имао је и тежак задатак да у региону у коме је бујао религиозни екстремизам своју државу поведе другим путем и на принципима секуларизма оствари консензус у друштву. То је, пре њега, пошло за руком Хафезу Асаду у Сирији (с којим се познавао и састајао). Хафезов син Башар Асад наставио је државотворну политику свог оца, чак и у време Арапског пролећа, када је Дамаск био један од најотворенијих и најтолерантнијих градова Блиског истока. Аналогну мисију желео је за себе Бутефлика, јер је Алжир био раздиран сталним и крвавим борбама религиозних екстремиста с војском. Држава је преживљавала дубоку кризу: политичку, друштвену, економску и социјалну. Дошавши на власт, Бутефлика је, без преувеличавања, угасио пожар мржње у држави који је стално доносио нове жртве. Урадио је невероватно, преоријентисао је Алжирце да не руше сопствену државу већ да је граде, после чега је почела да игра важну улогу на међународној сцени. Чак су се и екстремисти смирили, прихвативши новог председника, увидевши да доноси добро.
Ово је нашло одзив и међу становништвом које је на изборима сваки пут давало свој глас Бутефлики – противкандидате је побеђивао с огромном разликом (добијао је 70 посто и више гласова изашлих бирача). Чак су и његови критичари и идеолошки противници из Европе признавали да је немогуће у Алжиру покрасти изборе.
У последње време Бутефлика је више био симбол система компромиса између екстремиста, посебно исламских, и световно оријентисане елите, него лидер. То се, наравно, негативно одразило на друштво, јер људи не желе само да знају да имају мудрог оца нације него да га и виђају. Предаја власти наследнику који би у реалној политичкој борби наставио његово дело није се догодила. Многи због тога сада жале, јер у региону захваћеним хаосом (Либија и Тунис) локалне лидере користе сви, изазивајући смутњу и продужавајући кризу.
Проблем Алжира је опасност од грађанског рата између исламиста и заговорника световне власти, како је то већ било 90-их година прошлог века. Политиколози су то назвали „алжирском кризом“ и „борбом с исламским тероризомом“, али све ово има политичку тежину и данас, јер се одразило и у политичким институцијама, а посебно у формирању опозиционих исламистичких групација (што је довело до консолидације војног блока и лидерства владајућих партија – Фронта националног ослобођења (ФНО) и Национално-демократског уједињења (НДУ) око лидера Бутефлике. Током неколико последњих избора већина Алжираца је давала глас овим партијама, манифестујући конзервативизам и одсуство жеље да се друштво и држава уреде по капиталистичко-демократским принципима англосаксонског света, јер је управо овај систем довео до појаве исламиста 1991. године.
Кључну улогу је имала и има и данас војска, са безбедносним снагама и тајним службама. Уложили су много напора да зауставе унутрашњи грађански рат и снизе ниво насиља у друштву. Милитаризација и жестока политика према исламистима помогла је да се избегну крупнији потреси (какви су се догодили у Египту, Тунису и Либији) почетком 2010-их година. Ипак, треба знати да у Алжиру стварна власт припада тајновитом кругу људи који се називају „Пувар“ (Власт) и у који улази и Саид Бутефлика, брат председника, те део генерала, шефова служби безбедности и угледни пословни људи.
Алжирска војска је извела велике „чистке“ у својим редовима, објашњавајући то борбом против корупције. Влада је повећала војне расходе на 30 милијарди долара за модернизацију оружја, започете су велике војне вежбе у Сахари, као и војнопоморских снага у Средоземном мору. Алжир подстиче развој патриотизма услед сталних сукоба с Мароком због нерешених територијалних питања, у основи у Западној Сахари.
Процес институционализације власти, који се одвијао на крају XX века, у Алжиру није довршен, при чему су парламент и избори коришћени од владајуће елите само за сопствену легитимизацију, а не за стварање реалног система парламентарне демократије. На изборима 2017. за парламент су се бориле 63 политичке партије, али је победу однела владајућа коалиција ФНО–НДО. Познате исламистичке партије Покрет друштва за мир, Фронт промена и Фронт правде и развоја освојили су 48 посланичких места, повећавши број својих представника у скупштини.
Међутим, у Алжиру важну улогу имају и странци, посебно Француска која је 130 година владала овом земљом, а што није прошло без политичких и културних последица. Утицај француске политичке културе осећа се у Алжиру и сада. Важан трговински и економски партнер Алжира је Кина, чији утицај у земљи расте. Кина учествује у развоју инфраструктуре, наоружавању армије…
Треба знати да Алжир има велике социјалне расходе, при чему новац добија на рачун извоза нафте и гаса (95 посто извоза и 60 посто државног буџета). Другим речима, уколико би нафта и гас дошли у руке странаца, социјална криза била би неминовна.
На рачун високих цена нафте створила се средња класа, која је нагласила право на предузетништво у условима државне контроле овог сектора. Године 2017. влада је била принуђена на прода државне обвезнице у вредности од 190 милијарди долара да би покрила дефицит у буџету (2017–2018) и ради подршке економији, како би бар неко време стимулисала привредни раст, пад инфлације и незапосленост. Управо због наведене рањивости, економија представља главну предизборну тему у Алжиру.
Владајућа коалиција је иницирала велике промене током 2018. у армији, сменивши више генерала који су показивали политичке амбиције. Почетком септембра прошле године владајућа коалиција је створила коалициони „Народни фронт“ од 16 политичких партија које подржавају политику актуелног председника. Истовремено и председник подржава поменуту коалицију активизацијом на међународном плану (сусрео се с Ангелом Меркел и разговарао о проблему репатријације грађана).
Прилично конфликтни потенцијал и за Алжир има берберско питање у Северној Африци, као и „кабилско питање“ и Алжиру. Наиме, у Кабилији (историјска област Алжира) од 2011. запажен је раст екстремизма, а према информацијама из службе безбедности, у овој области је током последњих шест месеци извршено највише терористичких напада. Кабили су народ берберске групе (староседеоци северне Африке) у коју спадају и Туарези. Већина Кабила су муслимани сунити и у Алжиру их има око три милиона.
Због свега наведеног Алжир очекују тешка времена. Мораће да се избори с протестима и пацификује унутрашње конфликтне потенцијале, јер од тога зависи судбина народа и државе.