Равничарски ветрови сепаратизма

У недостатку критичне масе да јаче заљуљају статус северне српске покрајине, аутономаши то покушавају „изокола“, наводном афирмацијом и јачањем аутономије као „клице“ федерализма и коначног осамостаљења

Дрско и пргаво, као што често чини, Ненад Чанак је и током недавне скупштинске расправе о финансирању Војводине својим опонентима показао да не бежи од оптужби да се залаже за федерализацију Србије и да је „Војводина веома вруће питање, али не на начин како су нека друга питања, као на пример Косово“ јер, како каже, овде не постоји „етничка црта где су с једне стране они, а с друге стране ми“ пошто у Војводини већину чине Срби, те је питање Војводине „демократско питање“.

ЧАНКОВИ ПРЕДЛОЗИ Није пропустио да подвуче да су Резолуција о Војводини и закон о финансирању Војводине први документи који се искључиво тичу Војводине од почетка двехиљадитих и да је тек сад, „стицајем околности“, дошао на ред за расправу, иако их је покрајинска администрација, коју су чинили ДС, ЛСВ и СВМ, припремила још 2015. године. Чак је приметио да је ово први предлог закона који је поднела опозиција, односно посланици ЛСВ, а који је актуелна власт прихватила да узме у разматрање.
Иако се унапред сложио с предвиђањем да ови предлози неће добити већинску подршку у Скупштини Србије, што се и обистинило (одбили су га и Влада и посланици), Чанак је на свој начин објаснио тајминг и циљ предлога ЛСВ. „СНС-у је потребно да покаже да парламент може да функционише, нама одговара да се о овој теми проговори, а расправа у скупштини нема свађалачки карактер“, изјавио је. А осврћући се на одсуство посланика опозиције у скупштинској расправи, додао је и да су „сви посланици у скупштини, само својом вољом не учествују“, и да им у овом случају то веома одговара јер би „морали да се изјасне о Војводини и државном уређењу“.

[restrict]

ИМОВИНА ВОЈВОДИНЕ Кључ проблема с тренутног становишта Устава Србије, по речима публицисте Душана Ковачева, чија су ужа специјалност баш аутономија и сепаратизам на северу Србије, налази се у закону о покрајинској имовини који још није донет. Бавећи се овом темом у својим текстовима, Ковачев пише да су, пошто и финансије АПВ представљају део имовине АПВ, без закона о покрајинској имовини бесмислени предлози закона о финансирању АПВ. Ради се, како каже, о питањима која су очигледно од виталног интереса за АПВ и подсећа да АПВ никад није поднела чак ни предлог закона о регулисању покрајински значајног питања.
Ковачев такође наглашава да уставну одредбу о обавези Републике Србије да најмање 7 одсто својих буџетских средстава преда у буџет АПВ, ЛСВ упорно и дуже од деценије јавности тумачи на очигледно погрешан начин.
Да се не би уплитали у комплексан финансијски рачун, довољно говоре већ презентовани подаци да се преко 60 одсто буџета АПВ пуни трансферима из републичког буџета. Додатних 20 одсто пуни се из дела пореског прихода Републике Србије од фирми чије је седиште на територији АПВ. Ради се о неких 14 републичких пореза. Сви остали приходи АПВ чине тек око 15 одсто њеног буџета. Приходи „европске регије“ од Европске уније у буџету АПВ учествују с једва неколико процента. Тако Покрајина најмање 80 одсто „својих“ буџетских средстава остварује од прихода Републике Србије а да за то ни прстом не мрдне.

ТЕРИТОРИЈАЛНА АУТОНОМИЈА Питања функционалне и територијалне организације власти једне државе тема је бар последња два века, колико отприлике датирају и модерни устави. Србија тај проблем, тачније питање територијалне аутономије, стицајем историјских околности, има последњих седамдесет и нешто година, некада с мање, некада с више тензија и нестабилности.
Правна наука каже да две аутономне јединице Србије, Војводина и Косово и Метохија, непрекидно имају тај положај још од 3. септембра 1945, када су га добиле посебним законима које је донело ондашње председништво Народне скупштине Србије. Њихова аутономија је од једне до друге уставне промене јачала, да би највиши степен достигла Уставом СФРЈ од 1974. Њиме су покрајине не само добиле све што и републике него су још постале и „конститутивни елеменат југословенског федерализма“, за разлику од република које су биле чланице федерације.
Ратко Марковић, професор Уставног права на београдском Правном факултету, у више наврата је указивао да због покрајина Србија више од седамдесет година има асиметрично (неједнако) уставно уређење. Тачније, од када су настале, покрајине се нису уставноправно спојиле са Србијом, мада је Косово и Метохија у састав Србије ушла после балканских ратова (1912), а Војводина после Првог светског рата (1918).
У одлукама њихових представничких тела од 1945, донесеним у другој Југославији, према Марковићевим тумачењима, говори се о њиховом „прикључењу федералној Србији“, као да до тада у њој нису биле него су јој се тек тада „прикључиле“. Реч „прикључење“ обе покрајине тумачиле су тако да су и по „прикључењу“ Србији задржале за себе право на самоопредељење – одлучивање о томе хоће ли и даље остати у Србији или ће из ње изаћи. Један од аргумената којима су Албанци оправдавали самопроглашење Косова и Метохије државом био је и тај да су тиме само користили своје непотрошено право на самоопредељење. Исте тежње постојале су у време важења Устава од 1974. и у Војводини, и питање је куда би одвеле да аутономаштво – настојање да Војводина од аутономије постане држава – није било на време политички поражено.

ПУТ КА НЕЗАВИСНОСТИ Биће да су у праву теоретичари који тврде да су аутономије само „клице“ федерализма, а да су сви закони везани за њу само путеви ка коначном циљу.
Што, уосталом, ни Чанак не крије.
За додатни ветар у леђа војвођанским сепаратистима требало је да послужи каталонски пример. Чанкова Лига је чак уочи одржавања сепаратистичког референдума у Каталонији, на балкону свог седишта, поред лигашких застава истакла заставу Каталоније, а по Новом Саду били су исписани и графити „Војводина = Каталонија“.
Међутим, одлучна реакција шпанске владе и ЕУ да се супротставе каталонском сепаратизму на неки начин је охладила и усијане сепаратистичке главе у Војводини.
Ако је пре двадесетак година Ненад Чанак о томе отворено говорио, сада то чини на нешто посреднији начин. Док Александар Оџић, председник чак и за војвођанске услове маргиналне Војвођанске партије (чији је слоган „Војводина није Србија“), иначе некадашње крило ЛСВ које се 2005. отцепило и касније формирало странку, позива да се Војводини додели статус републике у оквиру „федерализоване Србије“ и на „формирање фронта за одбрану северне републике“, Чанак је тачно пре две године изнео предлог да би Србију требало децентрализовати, тако да је чине три покрајине и две аутономне области које би имале власт у земљи. По његовом виђењу, покрајине би биле Војводина, Шумадија и Моравска, док би Београд имао посебан статус, а Санџак статус аутономне области. 
„У њима би се власт бирала од народа за народ. Оне би имале власт у земљи, док би држава водила одбрану, фискалну, монетарну политику. Зато се мора променити постојећи Устав како би те аутономије биле уставно дефинисане“, казао је председник ЛСВ. Чанак је навео и да би Председништво Србије преселио из Београда у Крагујевац, јер би то допринело развоју Шумадије.
„Председништво бих преселио не у Нови Сад већ у Крагујевац као историјску престоницу Србије. Као административни центар, Крагујевац би добио дипломатска представништва, али и нови мотив за развој целе Шумадије и Србије испод Саве и Дунава“, изјавио је лидер ЛСВ.
Међутим, председници Лиге социјалдемократа Војводине и Војвођанске партије, Ненад Чанак и Александар Оџић, пре месец дана су потписали споразум о сарадњи.
Две странке се идеолошки разликују, рекао је Чанак и објаснио да се разлика огледа у питању „да ли Војводина треба да буде у статусу републике као конститутивни елемент федерализоване Србије, за шта се залаже Војвођанска партија, или треба да буде аутономија на територији Србије, као што мисли ЛСВ“.
Није Чанак пропустио да подсети на програм „Војводина република“ из 1998. године, који је објавила ЛСВ као свој програмски документ, али је сада „појаснио“ да је то било у тренуцима „када се још могло разговарати о томе да Косово као република остане у саставу Србије, али је у међувремену Косово фактички искључено из поретка Србије“.
„Околности су се, дакле, промениле, и оно што је остало од Србије мора да се редефинише“, закључио је Чанак.
Циљ политичког подухвата Чанка и Оџића је „обједињавање свих странака и невладиних организација које су спремне да се акционо и политички уједине зарад постизања заједничког политичког циља“, што је враћање пуне аутономије Војводини, преносе „Новости“.
Цео догађај је пропраћен лепљењем налепница по Новом Саду с мотивом заставе Војводине и натписом „Ово је наша застава“. У саопштењу ЛСВ-а наведено је да застава Војводине одражава посебности и различитости којима се та европска регија поноси – „мултикултуралност, вишејезичност и једнакост свих грађанки и грађана, без обзира на националну, верску, завичајну или било коју другу припадност“. Та странка је уз саопштење доставила и фотографију на којој се виде активисти ЛСВ-а како су у Новом Саду раширили велику заставу Војводине.
Тешко је отети се утиску да се некадашња тежња политичких првака „пречанских“ Срба у јужним деловима Хабзбуршке монархије, да формирају властиту територијалну аутономију, данас злоупотребљава. Хабзбурзи су војвођански идентитет вешто градили као антисрпски, односно да је „цивилизацијски супериоран“ у односу на српски. Знају то аутономаши и данас често да покажу у односу на своје „пречанске“ рођаке, превиђајући ову „медвеђу услугу“ Беча. На срећу, у Војводини их нема много.

[/restrict]