Путинови пријатељи и нова Европа

Многи су сувише уплашени – или постоје други, мање транспарентни разлози – да јавно покажу да су против политике сукобљавања с Москвом, али грађани ЕУ ће се и о томе изјаснити у мају

Избори за Европски парламент, који предстоје од 23. до 26. маја, свакако ће бити једно од најдраматичнијих гласања у послератној историји Старог континента. Иако су то „само“ европски избори, а не гласање за састав националних парламената држава чланица, њихов исход може да протресе Унију у целини. Ако се остваре предвиђања Европског савета за међународне односе – да ће се учешће десних и ултрадесних партија у ЕП, са садашњих 23, повећати на чак 30 одсто – биће то очигледан пораз снага које данас (као и протеклих деценија) управљају Европском унијом. Популисти, како их називају политички противници, не само што ће демонстрирати своју нарастајућу снагу већ ће се позиционирати као фактор без којег у будућности више неће моћи да се одлучује. Имајући у виду да су многи од њих, најблаже речено, евроскептици, њихово јачање ставља под знак питања опстанак и функционисање ЕУ на досадашњи начин. Ако се зна да се већина ових политичких снага – мада не сви – залаже за побољшање односа с Москвом и одбацивање (нео)либералног концепта иза којег стоје САД, онда се може закључити да је политика санкција и заоштравања односа с Русијом била један од кључних катализатора промена. Својеврсна бумеранг политика.

[restrict]

„УНУТРАШЊИ РАЗЛОЗИ“ И ПОЛИТИКА БУДУЋНОСТИ Тиме се отвара и једно од најважнијих питања: да ли ове промене које, чини се, више нико није у стању да заустави, могу донети нове, позитивне ветрове на релацији Брисел–Москва? И да ли ће поједине државе чланице много смелије моћи да изражавају своје легитимне интересе у сарадњи с Русијом, без обзира на то какву позицију заузима ЕУ као целина? Досад је принцип „европске солидарности“ преовладавао и поједине престонице нису могле да воде самосталнију спољну политику, чак и када очигледно трпе економске последице. У том смислу, понашање Италије у последњих годину дана може да указује на нове трендове, када Рим закључује повољне стратешке споразуме с Пекингом, упркос противљењу ЕУ.
Свакако да би промене у европској спољној политици биле најважније када је реч о односима с Русијом, на шта одавно позива и председник Владимир Путин. Није тајна да европске санкције и руске контрасанкције највише погађају бизнис и да је много оних у Европи који се оштро противе таквом курсу. Тим пре што, осим „идеолошких“ и пропагандистичких разлога, нема реалног основа за заоштравање односа с Москвом. Напротив, украјинска криза из 2014. и касније спирално нарастање руско-европске конфронтације догодило се у тренутку када су односи Русије с државама Европе били на историјском максимуму. До те мере, да су многи у Европи почели с разлогом да се питају – да ли је време да се размотри читава архитектура послератних савезништава, а посебно стратешких економских веза? И није ли за Европу боље да буде више независна од америчке политике глобалног интервенционизма, која више не може да обезбеди некадашњи економски развој трансатлантског Запада, и да се у већој мери окрене сарадњи с растућим силама Евроазије, попут Русије, Кине и других?
Криза у Украјини је, попут мача, пресекла све ове планове и економска сарадња Европе и Русије је преполовљена. Тиме се открива и ко је био највише заинтересован – и имао највише користи – за такав развој догађаја и слабљење потенцијалног савезништва Русије и Европе, а пре свега имајући у виду да су и ЕУ и Москва глобални конкуренти САД. Тешко је, зато, веровати да је Москва главни виновник догађаја у Украјини, јер је од тога претрпела највећу штету. Кривица је сваљена на њу, али негативне последице осећају се широм Европе, о Украјини да се и не говори. Зато је на Старом континенту све више оних који се отворено залажу да се ово стање из корена промени и обнове покидане нити економске и културне размене и политичке сарадње. Ове снаге преовлађују међу „популистима“, а таквих има и на левом и на десном крилу политичког спектра, што њихов израз и тежње чини аутентичнијим и присутнијим у јавном мњењу.
Како оцењују руски медији, у Европи је у току припрема за промену односа с Русијом, због „унутрашњих разлога“. Није незапажено прошла мартовска посета Криму „Путинових пријатеља“ из Француске, парламентараца које је предводио познати суверениста Тјери Маријани. Он је кандидат на европским изборима испред „Националног савеза“ (бивши „Национални фронт“), који предводи Марин Лепен. „Поносни смо што присуствујемо петој годишњици присаједињења Крима“, поручио је Маријани, коме је ово већ трећа посета полуострву.
И наравно да ни Маријани, као ни Лепенова, не раде ово случајно. Као једни од фаворита у Француској за постизање доброг резултата на изборима за ЕП, и ова посета Криму је део осмишљене предизборне стратегије. Не само што демонстрирају добре односе с Русијом и отварају алтернативу за вођење нове политике у будућности већ се позиционирају као лидери на овом пољу. Многи у Европи су сувише уплашени – или постоје неки други, мање транспарентни разлози – да јавно покажу да су против политике кажњавања и сукобљавања с Москвом. Међутим, храбра политика коју оличавају Лепенова и Маријани је сада на цени, посебно у светлу све већих проблема и блокада с којима се суочава Брисел, па они који предњаче на овом „фронту“ могу да поберу гласове милиона европских бирача.
Маријани је прилично познат политичар, био је министар саобраћаја у време председника Николе Саркозија, који је и сам значајно ревидирао ставове последњих година, у корист Русије. Напустио је републиканце након фијаска који је доживео њихов председнички кандидат Франсоа Фијон, услед вешто пласиране афере у финишу изборне кампање. Тада је победио Емануел Макрон, док је Лепенова била друга, али је „либерална магија“ сувише кратко трајала. О томе сведоче радикални протести против Макронове власти, познати као „побуна жутих прслука“. Како истиче Маријани, „у Европи многи народи желе одбрану своје нације“, а „обнављање односа с Русијом биће један од наших циљева“. И ове речи говоре о томе да национална и суверенистичка политика у Европи иде руку подруку с побољшањем односа с Русијом. Односно да су грађани јасно уочили да погоршање ових односа долази од транснационалних структура и њихових елита које губе подршку паралелно са слабљењем националних економија и стандарда обичних људи.

ЗА НОВУ ПОЛИТИКУ – НОВИ ЉУДИ Како је и Путин нагласио, Русија се залаже за „стабилне, позитивне и предвидљиве“ односе са ЕУ и Француском. „Развој наших односа одговара интересима наших земаља“, подвукао је руски лидер. Ове речи су на трагу већ устаљене политике Москве протеклих година: примарно гајити добре билатералне односе са европским државама које то желе, као и с перспективним групацијама унутар њих, а са ЕУ као целином развијати сарадњу у оној мери у којој је то могуће – због чланица које се томе противе и већ (пре)дуго блокирају сваку позитивну агенду. Француска, Италија, Немачка, Чешка, Словачка, Словенија, као и неке друге државе ЕУ, остављају довољно простора да врата према Русији не буду затворена.
Поједини аналитичари у таквој политици Русије препознају залагање за изградњу „нове Европе“, што свакако не би било могуће да нема поменутих „Путинових пријатеља“ који и сами раде у том правцу у својим земљама. И било би сасвим незамисливо да се то оствари – да није грађана европских држава који масовно подржавају њихову политику. А то указује и на тренд по коме политика Кремља, помирљива, али изузетно чврста у одбрани националних интереса, мало-помало даје резултате и у тврђави америчког утицаја – Европској унији. Мајски избори за ЕП биће одличан лакмус за то.
Додуше, ове промене се већ назиру. Довољно је указати на готово епску вишегодишњу битку Берлина и Вашингтона око руско-немачког пројекта „Северни ток 2“, где влада Ангеле Меркел не попушта упркос огромним притисцима, не само Американаца већ и малих „партнера“ из ЕУ. Или већ поменути неуспех Макронове политике у Француској. Посебна је прича с Италијом која, са утицајним лидером Матеом Салвинијем на челу, подрива проамеричку политику ЕУ о питању Венецуеле и води сепаратне разговоре с Кином у вези с учешћем у Иницијативи „Појас и пут“. Ове појаве могле би да буду још израженије уколико излазност на ЕУ изборима буде висока, јер ће то бити присталице суверенистичке политике. Имајући у виду да Немачка не може – а и не жели – сама да издржава сиромашну европску периферију, посебно ако Британија заиста напусти ЕУ, отварање руског тржишта донело би десетине милијарди нових прихода, преко потребних у данашње време.
За нову политику потребни су нови људи. А они већ постоје у Европи и добијају све већи медијски простор. И то није случајно, као ни то што се за промене залажу чак и они који су раније важили за архитекте америчког „новог светског поретка“. И када председник Доналд Трамп каже да је израелска анексија Голанске висоравни од Сирије „океј“, то је језик који многи у Европи не разумеју. А зашто онда кажњавати Русију због „анексије“ Крима? Крима, који је вековима био руски, где су грађани у већини Руси који су се на референдуму са преко 96 одсто гласова изјаснили за напуштање Украјине? И зашто због тога да Европа трпи економску и сваку другу штету? Зашто да копа ровове према Русији и припрема се за рат? За чије интересе опет? Све су ово питања на која досадашња европска политика нема праве одговоре. Њих има народ Европе који ће се у мају о томе изјаснити.

[/restrict]