Прича о болести глуме и болести због глуме

Терапеутска моћ глуме: „Делиријум тременс“

Београдски синеаста Горан Марковић је на ФЕСТ-у премијерно представио своје ново дело, најавивши да ће оно добити на јесен и варијанту у форми мини-серије која се ради у сарадњи са РТС-ом. Реч је, иначе, о екранизацији његове позоришне представе која се годинама играла с недавно преминулим Предрагом Ејдусом у главној улози, због чега је, по речима аутора, ова филмска верзија посвећена њему

На недавно завршеном ФЕСТ-у премијеру је имао нови филм деценијама углавном врло успешно присутног београдског синеасте и писца Горана Марковића. И даље на све стране професионално и политички активан и агилан, иако је загазио у осму деценију живота, Горан Марковић је представио „Делиријум тременс“ на београдском фестивалу најавивши да ће његово дело добити на јесен и проширену варијанту у форми мини-серије која се ради у сарадњи са РТС-ом. Што се тиче филмске верзије „Делиријум тременса“, треба напоменути да је реч о екранизацији његове представе која се годинама играла у Београдском драмском позоришту с недавно преминулим Предрагом Ејдусом у главној улози, због чега је, по речима аутора, ова филмска варијанта посвећена њему. Наиме, главни јунак ове приче је времешни глумац који доспева у болницу изнурен глумом и порочним животом, и то до те мере да је пао у кревет дословно и метафорично паралисан, немоћан да даље функционише, па и да се креће. Кажу да се то Ејдусу заиста догодило пре петнаестак година и да је то његово искуство инспирисало причу „Делиријум тременса“, позоришног и овог филмско-телевизијског.

ФИЛМ КАО ПОВОД ЗА ПОЛИТИЧКЕ ОБРАЧУНЕ Поменути сиже је окосница далеко шире психоаналитичке приче којом је Марковић покушао да гледаоцима покаже последице вишегодишње злоупотребе алкохола, који је узрочно-последично повезан с претеривањима у раду, али и да ту причу, наизглед везану само за оно са чиме се суочавају његове колеге, пренесе на ширу слику и на свој препознатљиви начин поентира некаквом критиком друштва. Ни у једном није успео, и у том недосезању неопходних суштинских аспеката свог штива је заправо једина омашка ове приче, иначе врло необичне и потенцијално занимљиве пошто нуди могућност да се истакне најређим квалитетом данашњег филмског експонирања, и то не само у нашој кинематографији – оригиналношћу. Али Марковићу је по обичају и овога пута филм послужио да изађе у јавност као велики критичар друштвених прилика којима он у својој дуговечној и просперитетној каријери као да никада није био задовољан. Један од најљућих представника такозване „Друге Србије“ је, иако у „Делиријум тременсу“ нема таквих састојака приче, у изјавама поводом филма настојао да више или барем једнако говори о садашњем политичком стању у Србији и да критикује ову власт као што је некада критиковао ону у социјалистичкој Југославији, за време Тита и после њега, као и државу у Милошевићевој ери. Све то му није било по вољи иако је током свих тих „диктаторских“ и деспотских држава имао прилику да ради шта год је пожелео. Али и да говори. Данас је, наравно, заступник нужне борбе за спас земље од актуелне диктатуре у којој је, ето, опет добио прилику да ради и да говори, буде признат, хваљен и ангажован не само у својој бранши.
„Делиријум тременс“ је прича, како рекосмо, о глумцу који је претеривао у свему што је чинило његов живот. То је прича о болести глуме и болести због глуме, по декларацији аутора. То је и прича о моћи глуме у психоаналитичко-терапеутском смислу, мада, рогобатно изабрани наслов с којим суштински стање главног јунака, како је у причи приказано, нема баш неке везе, Марковић настоји да пренесе и на шири план алудирајући да је цела ова земља у перманентном стању делиријум тременса, односно паралитичким последицама овог стања. Као, сви ми као жртве болести зависности (од политике и политичара најпре) лежимо непокретни, трпећи деспоте на власти који зарад својих интереса злоупотребљавају наше животе, каријере и моралне кодове. Ако пак „Делиријум тременс“ ипак оставимо у сопственим оквирима и филм гледамо из угла потресне трагикомедије о глумцу у тешкој животној и професионалној кризи, односно, још прикладније, као омаж добром глумцу који нас је недавно напустио (Ејдусу), онда је осврт на ново Марковићево остварење углавном позитиван. Филм је забаван, оригиналан, пријатно црнохуморан, у сталној интензивној пре свега емотивној комуникацији с гледаоцем и забаван чак и када је оштро циничан у делу у коме Марковић с надобудне интелектуалне висине понижава нижеразредно интелигенцијом и образовањем обдарене представнике наше заостале средине, оличене у тројици разноврсно неквалитетних мушкараца који су болнички цимери оболелог глумца у тренуцима његовог губитка споја с реалношћу. Он их у нападу делиријум тременса узима под своје као узвишени професор глуме и дословно им постаје инструктор глуме, а на тај начин и душевни и сваки други исцелитељ. Марковић се, међутим, није ту задржао. Деценијама омиљени холивудски клише о моћи групне психотерапије он је искористио за пласман једне њене варијације, лечење такозваном психодрамом. Сви учесници приче су тако у другом делу филма постали пацијенти-глумци, али и терапеути једно другоме у срцу једне, може се рећи, ријалити психодраме у којој су кроз међусобно преплитање улога успели да свако понаособ и сви заједно досегну катарзу.

ДЕЛО БОЉЕ ОД ЊЕГОВОГ ТВОРЦА Није, како рекосмо, све ово неприхватљиво, још мање незабавно. Марковић је и овде, као и много пута раније остао у својој бранши, односно глумачкој из које је као дете изузетно славних родитеља потекао. Наравно и с којом је деценијама сарађивао. Предграга Ејдуса с којим је годинама радио управо на овом штиву у позоришту је искористио као шлагворт за ову филмско-телевизијску омаж екранизацију добром пријатељу и сараднику, али је успео да изађе из тог личног контекста и да досегне неопходну ширину у коју је онда лако уденути комплетну браншу и њене заједничке проблеме и искушења. Много су овде боље прошли његови глумци од оних из комерцијалне „Турнеје“ пре неколико година, у којој је озбиљно „нагажен“ не само овдашњи глумачки сој већ и њему неприкладан менталитет српског народа. Дакле, типични другосрбијански Марковић се овде задржао на далеко отменијем критиковању глумачких проблематичних својстава, и није их као у „Турнеји“ представио као кукавичке, саможиве и сујетне тезгароше који своје ситничаве и себичне пословне пориве крију иза наводне културне антиратне мисије. Критику друштва и њему огавног дела Србије оличеног у присталицама актуелне власти коју, како каже, до те мере презире да не може да борави у истој просторији с некима од њих, Марковић срећом, барем не толико присутно да би по филм било отежавајуће, није уткао у ткиво приче „Делиријум тременса“. Оставио је да му промоција филма буде повод да се политички обраћа јавности и то с нескривеном дозом мржње према неистомишљеницима. Занимљиво је да то ради човек који је писао причу „Делиријум тременса“ у којој се показује како се сви проблеми и несугласице са сопственим демонима, уједно и са оним туђим, па и друштвеним, веома успешно решавају уз помоћ психодраме, која је помогла свим његовим јунацима у филму, али коју очигледно није желео да примени на самом себи како би избалансирао своје политичке ставове и дозволио да га уметност експонира у свету и међу људима, а не политичка острашћеност. Премда је прилично професионално и животно искусан, Марковић и даље дозвољава себи да заборавља да је уметност изнад свега што чини свакодневни живот, а посебно је изнад дневне политике и личног политичког опредељења. Уметност, којој он далеко више припада захваљујући сопственом замашном и још увек непотрошеном дару, не иде и никада није могла да иде с политиком. „Делиријум тременс“ је, дакле, много боље дело од свог творца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *