При крају европског сна

Да ли присуствујемо крају дугогодишњег, промашеног сна о уједињеној Европи без сукоба, рампи, царина и тарифа?

Британији се жури да оконча агонију преговарања с Бриселом о условима и процедури изласка Уједињеног Краљевства из Европске уније (најављено за 29. март).
У Вестминстеру има наговештаја да би председница владе Тереза Меј могла, напросто, да залупи врата, заобиђе, игнорише или стави ван снаге уобичајену парламентарну процедуру која прописује 21 дан за ратификацију међународних уговора.

ИСТИНА ПО ЦЕНУ ОСТАВКЕ Лондон је, истина, већ најавио да ће Краљевина отићи из Европске уније у марту, а премијерка је још и намерна да скрати предвиђену процедуру одласка како би споразум с Бриселом о „мирољубивом разлазу“ могао да буде ратификован на време и по скраћеном поступку.
Уједињено Краљевство Велике Британије већ је раније објавило да ће отићи из ЕУ – тачно у 23 часа по Гриничу у петак 29. марта 2019. године. Одлука је последица референдума на коме су Британци, подсетимо, одлучили са 51,9 одсто према 48,1 посто да УК напусти ЕУ.
Показује се, међутим, да је одлуку о напуштању Уније било једноставније прогласити него реализовати.
Преговарачи британске владе утрошили су више од годину дана у натезању с Бриселом на тему како и по коју цену да се Краљевство ратосиља ЕУ. Мучно преговарање са озлојађеним Бриселом отегло се док, најзад, није постигнут договор – истина по цену оставке двоје министара у кабинету госпође Меј.
Већина посланика у Парламенту жели да избегне ситуацију у којој би Британија отишла из ЕУ без споразума јер би то произвело хаос на граничним прелазима и тешке поремећаје у трговини; мада присталице раскида ово доживљавају као сценарио застрашивања јавности.
Показује се да је досад обављен нешто мањи део посла формулисан у документу под насловом „Политичка декларација“. Тежи део посла остављен је премијерки Меј да уговор о одласку сумира и поменуту политичку декларацију и затим „прогура“ кроз Парламент по цену – како се већ испоставило – оставке два члана њене владе.
„Историјски уговор“ о напуштању „европског сна“ који, заправо, никада и није био британска фасцинација, требало је да прође кроз сито и решето посланика у Вестминстеру да би се, на крају, цео пројекат нашао пред посланицима Европског парламента.
Усаглашени уговор с Бриселом о начину и цени изласка Британије из Европске уније постао је сада легално оверени, обавезујући документ од 585 страница које детаљно саопштавају услове одласка Британије. Уговор саопштава обавезе и права грађана после брегзита. Ту, између осталог, стоји да ће грађани Уније имати право да раде и остану тамо где су се затекли у часу раскида; гарантује им се, даље, да ће ово важити и за чланове њихових породица. Лондон се, затим, обавезује да ће поштовати одредбе Европске уније за време договореног „прелазног периода“.

[restrict] ПРЕЛИМИНАРНЕ ПОНУДЕ На тај начин би се оставило довољно времена политици и бизнису да се припреме за непредвиђене ситуације у будућности.
Договорено предвиђа, такође, и фер финансијски аранжман од 39 милијарди фунти који би као врста цене пао на терет британске краљевине.
Фиксиран је и прелазни период од 21 месеца (након британског одласка). Тиме би трговински односи добили времена да се прилагоде новим околностима.
Две стране су се усагласиле о документу (од 26 страница) који говори о будућим односима Лондона са Бриселом након истека прелазног периода. Овај договор није додуше легално обавезујући и сугерише нешто мање детаљну слику о будућим односима две стране. Односи се врте око термина „уска сарадња“ и у званичним објашњењима обе стране најчешће се описују као „тесна сарадња заснована на легално обавезујућим уговорима“.
Све је то већ бачено на папир, а цела садржина са свим појединостима биће тек предмет детаљних преговора када „операција брегзит“ крене 29. марта.
У досадашњим преговорима о будућности односа Лондон–Брисел, после разлаза, није се стигло даље од прелиминарних понуда, испитивања пулса друге стране и, свакако, израза добрих намера да се режим фактичке декомпозиције Европске уније, какву смо досад знали, изведе са што мање „проливања крви“.
С британске стране Ламанша Терези Меј преостали посао није нимало лакши него бриселској бирократији. У Лондону Тереза Меј је намерна да истраје на „мекшој“ варијанти разлаза од оне досад обнародоване. О том њеном папиру требало је да Парламент гласа 11. децембра, али је Мејова одложила гласање усред оцена да јој неки важни делови пројекта засигурно не би добили пролаз у Вестминстеру; будући да је цео пројект углавном оцењен као превише дарежљив према Бриселу. Верује се да јој папир, судећи по тренутном расположењу посланика, заиста не би прошао у Парламенту.

КАМЕН СПОТИЦАЊА Крупна тачка спора је питање како решити статус границе с Републиком Ирском, чији је део Северна Ирска у уставном систему Уједињеног Краљевства.
Проблем статуса Северне Ирске је велики камен спотицања у разговорима. Обе стране су избегавале да у причи о будућим односима потежу повратак на такозвану „видљиву“ границу Северне Ирске (досадашњег дела УК). „Видљива граница“ би значила повратак на граничне полицијске прелазе и проверу докумената на граници. Ако би се овај режим вратио, то би, уједно, могло да значи и опасност од повратка на некадашње стање необјављеног грађанског рата који је произвео толику количину „зле крви“ у време дугогодишњег сукоба с Републиком Ирском, чији је север био део британске круне. Још више од тога, ово би значило и крај Уједињене Краљевине какву смо познавали а свет признавао.
Све у свему, Уједињена Краљевина и Европска унија потрошиле су више од једне године како да материјализују развод. То је сада усаглашено на страни Европске уније и у британском кабинету. Усаглашена је и нека врста политичког документа који предвиђа какви би односи две стране требало да буду у будућности – реч је о поменутом оквирном документу „Политичка декларација“.
Терези Меј остаје сада да све то овери у парламенту. Ако јој план прође, треба да га ратификује европска скупштина, чиме би се, фактички и легално, означио и крај дугогодишњег, промашеног сна о уједињеној Европи без сукоба, рампи, царина и тарифа.
У овако насталој ситуацији најмање је актуелно питање да ли ће председница владе Тереза Меј, као епицентар садашње турбуленције, политички надживети својих руку дело.

[/restrict]