Неопозивост наслеђа

Зашто лирско Ја прижељкује да се с наслеђем није сусрело?

Опевање традиције којој песник припада често је вид статичког, непроживљеног песништва које настаје поводом неког значајног места, догађаја или лика, што је вид специфичне неодговорности према теми. Јер, опсежне, сржне теме једне културе захтевају оно најбоље од уметника, а не подражавање или пуко низање стихова иза којих зјапи празнина. У том смислу, песник мора осетити пулс наслеђа у себи, говор предака, како се некад писало, у дословном и метафоричном смислу.
За Мирослава Алексића ово је неупитно. Јер, читамо у уводној песми збирке Непоновљиви код, „Шта бих дао да нисам видео Плочник / обновљено неолитско насеље у близини Прокупља“. Зашто лирско Ја прижељкује да се с наслеђем није сусрело? Зато што осећа његову неопозивост, односно призив да изађе из неаутентичног песничког бивања, из ситуације када се поезија говори, али не обавезује ни на шта: „Да нисам видео Плочник, / веровао бих да сам заиста био учесник / једне књижевне светковине / у славу великог песника.“ Упризорено архетипско доба преображава песничко Ја и тај тренутак преображаја је оно најдубље што модерни песник може исказати. Кроз такве моменте, традиција и наслеђе проговарају јаче и суштаственије, јер се погледу песника, потом и читаоца, откривају кроз препознавање, а не понављање, што би лоша песма на „традиционалну тему“ свакако била.
У циклусима који следе, појединачне песме нису обликоване око онога што се историјски десило, или је забележено у културном памћењу, већ око смисла упамћеног. Отуда је могуће, у песми „Опсада Цариграда“, певати да „Ништа се, заправо, није десило / Иза закривљеног времена, / у закривљеном простору, / све увек чека да се догоди“ јер овде није реч о паду Цариградa него о искуству опсађености, том погледу бранилаца који стоје „са затегнутим луковима / и исуканим мачевима / и чекају први удар“. Сваки мит, свако појединачно место сећања претвара се у овој поезији у искуство које се препознаје као неопозиво и вечито, као дамар који одјекује у савременом свету. У песми „У подножју Тавора“ то је вечита несаображеност људске природе Христовом науку, у „Кући Ипатијевих“ то је траума цареубиства као мистичног догађаја који је обележио судбину модерног света, у песми „Манасија“, то је један призор који открива присутност деспотовог духа…
Свако од ових митских искустава у Алексићевој поезији део је слојева колективне свести који, узапћени не само идеологијом већ и рутином свакодневице, немају свој глас у савременом свету, изузев песничког. Ослобођени песмом, они се разоткривају као неочекивани квалитет људскости који нас враћа нама самима неретко опомињућим тоном. Овај моменат најупечатљивије је присутан, поред већ поменуте песме „Кућа Ипатијевих“, у две песме које призивају искуство античког мита у свакодневицу. У „Знаковима“, лирско Ја препознаје слику из Илијаде као архетипску представу коју носимо у себи пре сусрета с писаном културом, јер „И пре него што си почео да пишеш песме, / видео си чудо на свету / кад ласта лети ниско, брзо мењајући правац“, што све ишчезава у тренутку неаутентичности, у којем урбана цивилизација ставља вео на чудо света: „А сад се, после свега, враћаш са књижевне вечери / и чекаш на семафору да се упали зелени чика / као знак да можеш да кренеш даље.“ Нескривена аутоиронија, која сугерише да и онај који ово пева свестан је да његова егзистенција није на висини опеваног, проговара на туробнији начин у „Лавиринту“: „па седиш тако / са Аријадниним клупчетом у џепу / и волујском главом на видику, / без моћи да икада више / живиш негде изван ходника.“ Читава сложеност ове збирке сажета је у ових неколико стихова. Откровење аутентичног искуства нема моћ да прене савременог човека, изузев у тренутку темељне угрожености. Међутим, и у том тренутку, као у ноћној мори, нешто одвећ наше држи нас у покорности, и из таме ходника нема излаза, иако нам је дат.
Као одјек уводне, завршна песма, која дели наслов са збирком, ипак унеколико ублажава мучнину неаутентичног бивања. Архетипски људи указују се у лику савременика, додуше не оних који чекају „зеленог чику“ већ оних који, надомак урбаног али ипак изван њега, понављају архетипске чинове несвесни њихове старости. Старице које се полако пењу уз брдо и замишљени рибари на дунавској води поново затичу песника мимо песничког живота, осамљеног и одвојеног довољно да их препозна. У том чину, он поново постаје оно што му је сврха: глас дубоких слојева наслеђа, неопозив, ослобађајући и опомињући, путоказ ка скривеном богатству живота – што би поезија могла да буде, мада чешће није.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *