ЛИКОВАЊЕ

У нападу изведеном у прошли петак на џамије Ал Нур и Линвуд у Крајстчерчу на Новом Зеланду страдало је најмање 50 људи, а масакр који је извео Брентон Тарант, 28-годишњи Аустралијанац, преношен је уживо на друштвеној мрежи! У Србији и региону вест је коментарисана са узбуђењем које је превазилазило реаговања на сличне ужасавајуће догађаје. У први мах се, наиме, чинило да је егзекутор подстицаје за злочин „пронашао“ у историји Балкана, посебно у српској давнашњој и новијој историји. Почетна интерпретација догађаја управо је то и наговестила: на Тарантовом оружју, ћирилицом, написана су имена: Милош Обилић, Кнез Лазар, Бајо Пивљанин, Марко Миљанов…, док се на ФБ снимку покоља чује како из кола трешти „Караџићу, води Србе своје“.
Како је време одмицало, испоставило се да је слика мало сложенија – између осталог кинески (државни) Глобал тајмс бележи да се терористички напад на Новом Зеланду може објаснити као „логични учинак идеологије Запада у којој је бели супремационизам стекао чврсто упориште“. Свеједно, догађај делује као окидач за злоупотребе у политичке и друге сврхе које имају мало додира са етичким аспектима реаговања на ову трагедију. Такође, и као лакмус за препознавање корисних идиота, медиокритета, злонамерних и оних који верују да је прича о false flag операцијама обична теорија завере… У Београду је, рецимо, забележен занимљив случај: на прву вест, моментално, маниром изгладнелог који се послужује за раскошном трпезом, навукла се једна научница, професорка и интелектуалка бритке памети и осведочене склоности циничним поетикама. Дубравка Стојановић.
Захвална што се, ето, све баш тако лепо наместило с тим злосрећним надахнућем српским херојима, похитала је она да коментарише и поентира, без уздржавања и евентуалне дистанце. Текст је освануо (Пешчаник) безмало у дану када се трагедија и догодила. Трагом досетке да запажање обележи пословицом – Сачувај ме Боже од пријатеља, а од непријатеља ћу се већ сам…, као вешти жонглер поганштинама сарказма, уз то неспособна да себи, занетој, каже – „стани, сад је доста“, ауторка разиграва тезе о српским греховима и националној неспособности да се грехови појме. Убеђена да је пред целом планетом, баш у некаквом Крајстчерчу, пукла српска (националистичка) брука, да је обелодањена извесна повезаност свести махнитог убице муслимана („српског пријатеља“) и структурне таме српског националног бића, научница – експерт за историју – руга се и сеири. „Непријатељима одолевамо ево већ више од 30 година. Од краја 80-их одбијамо сваки напад! Од оних првих бесрамника који су говорили да је Меморандум САНУ заправо ратни програм за рушење Југославије. Па преко оних недоличних који су тврдили да је рат пажљиво припреман и финансиран, јер су тенкови ЈНА стали на границе замишљене нове Србије, све до оних градова као што су Карлобаг, Карловац.“
Уочавамо – саркастична хроничарка наводног националног посртања, надахнута махнитањем једног злочинца, Србима довикује: са оваквим следбеницима, размислите да ли су ваши непријатељи заправо ваши једини прави пријатељи, пријатељи који ће вас преваспитати, уразумити, променити вашу скроз-наскроз погрешну свест, и убити тог наопаког Бога у вама! Ауторкино утеривање нације у памет не стаје на претходно реченом. Жешћом иронијом, наставља сагу о српском гарду пред непријатељима. „Најодлучније се супротстављамо свима који могу и да помисле да је држава на Косову спроводила насиље које је довело до стварања УЧК, па онда отвореног рата, одбацивања понуде из Рамбујеа, затим до Рачка, па НАТО бомбардовања, прогона 800.000 Албанаца… Како каже пословица, сами смо се сачували од свих непријатеља који су захтевали да насиље стане, који су нам наметнули санкције, који су нас изоловали и избацили из заједнице цивилизованих народа.“
Препознајемо овде парадигму, а рекосмо да професорка не уважава начело да је мера у животу, једнако као и у политичком и интелектуалном ангажману, важна. Тера даље, све до тренутка када се појмови „бљутаво“ и „одвратно“ не учине баш одговарајућим за ово бизарно пребирање по стварним националним несрећама. „У лице смо се смејали Хашком суду и његовим комичним пресудама за ратне злочине. А тек Међународни суд правде! Па та њихова пресуда да је у Сребреници извршен геноцид! Тек то смо с непријатељем и посебно сами са собом одлучно и ћутке решили. Све смо то одбацили, презрели, порекли…“
Miloš Obilić goes global, наслов је текста чије смо делове, не без разлога, овако детаљно цитирали. Претпостављамо да се прецизно назначеним вредносним опредељењима циљано упозорава да зло наступа као светски феномен, али да су семе и зачетак делом и овде, на српској страни. Ауторка, редовна професорка на катедри за Општу савремену историју Филозофског факултета у Београду, у свом јавном иступању је доследна. Сећамо се специфичне бриткости њених недавних опаски: „Чекамо Русе и радујемо се трећем светском рату“, „Јача наратив о Србима као жртви, који је идеални енергент сваког национализма и сваког новог конфликта“.
Срамним и промашеним ликовањем над „случајем Тарант“, професорка је похитала да оснажи моралистичку арматуру својих јавно наглашаваних идеолошких ставова. Шта, међутим, није знала, или је свесно занемарила у тексту? (Не циљамо сада на умесно питање – да ли се досетила да медиокритетство и политичка острашћеност и пробитачност такође наступају глобално, а не само локално, или да погледа чињенице објављене у другим изворима који су јој били доступни.)
Да ли јој је, на пример, непозната била претпоставка да је Тарант радикалне ставове усвојио током боравка у Северној Кореји, или по повратку из Француске (Форин полиси, Logično.com), да је 2016. девет дана боравио у Израелу, што се у званичном наративу не помиње, као ни могућност да је „ставове“ наведене у свом манифесту изградио током боравка у ционистичком ентитету? Да ли се то, не само овим поводом, професорка, како би народ казао, насанкала, па истрчала не баш паметно? Препознајемо ли у случају овог иступања српске историчарке моменте који су везани за психологију и биће интелектуалца који се популарно именују као секуларно свештенство? Разлога за ову претпоставку није мало. Једна од константи деловања српске „ложе“ секуларног свештенства јесте искључивост према сваком покушају или могућности разговора и проблематизовања српског историјског дискурса изван категорија кривице, злочина, недораслости и безмало структурног дефекта и ограничења националног кода!
У Печату је било доста речи о бићу и карактеру секуларног свештенства, као групе чија „скривена, али круцијална премиса гласи: људи треба да прихвате да су њихови животи безначајни и подјармљени, да забораве смешне идеје о управљању својим сопственим пословима, да препусте своју судбину интелигентној мањини, која опслужује и распоређује моћ“. Чију моћ опслужује ауторка текста којем смо овде посветили пажњу? Ако важи одређење да према унутрашњој трансформацији овдашње елите ново секуларно свештенство чине интелектуалци који аплаудирају западној моћи и игноришу западне злочине, одговор наслућујемо.
Професорка Дубравка Стојановић свој текст о Таранту и Србима завршава речима: „Одао је тако, пријатељ, све што смо одлучно одбацили и као сакрили од самих себе. Ту нам ни Бог више не може помоћи.“
Професоркина бојазан је на месту! Заиста, како нама оваквима Бог уопште може помоћи! Може ли, и ко може, помоћи професоркиним студентима?