Хрватска садашњи изглед територије има захваљујући „лепку“ који чине делови српских земаља. Да у њу нису укључене Барања, источна Славонија, западни Срем, западна Славонија, Банија, Кордун, Лика и северозападна Далмација – Хрватска не би могла да постоји у садашњим контурама, нити би имала какву-такву компактност
Сплитски покушај линча неколико Звездиних ватерполиста и ритуално спаљивање лутке која је представљала политичког лидера Срба у Хрватској поново су нас, као, изненадили. И по неписаном правилу, уследила су анестезирајућа реаговања да се не ради о хрватском шовинистичком континуитету већ о инциденту, да нападачи нису задојени неоусташтвом, него су само групица хулигана, да то не сме да поремети добросуседске односе, да се очекује реаговање ЕУ чији је Хрватска члан… И да ће, упркос свему, многобројни Срби и овога лета одмор провести на хрватском приморју. Све се завршава више поражавајућом констатацијом него питањем: „Зашто нас и даље мрзе кад је српско питање у Хрватској решено?“ Ако Срби стварно мисле да је решено, Хрвати знају да није.
„СКЛЕПАНА ЗЕМЉА“ Хрвати су „склепан народ“, како каже Б. Виолић, један од водећих хрватских редитеља, али то још више важи за данашњу државу Хрватску. Будући да је формирана од различитих области у којима је становништво накнадно добијало хрватски национални идентитет на римокатоличкој основи или је хрватизовано од присилно унијаћених и покатоличених Срба, Хрватска садашњи изглед територије има захваљујући „лепку“ који творе делови српских земаља. Да у њу нису укључене Барања, источна Славонија, западни Срем, западна Славонија, Банија, Кордун, Лика и северозападна Далмација – Хрватска не би могла да постоји у садашњим контурама, нити би имала какву-такву компактност. Њена љуштураста просторна морфографија се често упоређује са „кифлом“, „перецом“, „бумерангом“, „маказама“… Конкавност територије („хрватски меки трбух“) и мала стратегијска дубина на свим секторима чине је осетљивом на пресецање и фрагментацију. Та чињеница, уз још више изражен лучни и дисперзни размештај хрватског становништва, производи геополитички хендикеп из кога настаје експанзионистичка, злочиначка агресивност према Србима као „реметилачком фактору“.
Хрватска нетрпељивост према српским „шизматицима“ има религијско-цивилизацијске корене, али је њен геополитички смисао најбоље артикулисао још др Иво Пилар (1874–1933). По њему се данас зове загребачки Институт друштвених знаности, а међу Србима нема упоредиве личности нити је замисливо да би по некој сличној могао да носи име, на пример, београдски Институт друштвених наука. Великохрватске претензије до данас се нису суштински промениле, иако у различитим варијантама подразумевају мање или веће територијалне домете. Њихово савремено и неупитно полазиште јесте Хрватска у садашњем територијалном облику, који се схвата као императив за геополитичко понашање. Са хрватском „потковицом“, тобоже природно и нужно, а по принципу „слагалице“, геодетерминистички се уклапа БиХ „троугао“. Али да би се направила формаста хрватска држава „у повјесним границама“, непремостива препрека су Срби западно од Дрине. Стога, тај „вражји накот“ мора бити уклоњен. У фигуративном, али и практичном геополитичком смислу, Хрватска обликом своје територије представља претеће разјапљену „чељуст“ којом се с југа и севера обухватају српске области у БиХ и Хрватској. Њену „горњу вилицу“ чини тзв. Панонска Хрватска (Славонија, Загорје, горње и средње Покупље), а „доњу вилицу“ тзв. Јадранска Хрватска (Истра са Кварнером, Далмација, Дубровник). Две „вилице“ спајају се у геостратегијски веома важном и осетљивом карловачком „зглобу“.
„ЗУБИ РАЗЈАПЉЕНЕ ЧЕЉУСТИ“ Из позиције сталне отворености, хрватска „чељуст“ тежи да постигне „природно стање“ склопљености, тј. да „одгризе“ српски простор западно од Дрине. Ка том геополитичком циљу усмерени су сви „зуби“ и једне и друге „вилице“. Тамо где су они слаби или непостојећи, као на пример „секутићи“ у Подрињу, злоупотребљава се муслиманско „хрватско цвијеће“. Муслиманска помоћ у централној Босни потребна је и хрватским „очњацима“ који су „загризли“ стратешки важну Посавину („Коридор“) и доминантну Купрешку висораван. За „кутњаке“ се већ сматрало да су обавили посао вршећи расрбљавање с једне стране западне Славоније, а с друге стране Лике и северозападне Далмације. А „умњаци“ већ губе своју функцију, будући да се мисли како су српске области Банија и Кордун готово „прогутане“. Овај геополитички механизам у пракси је на геноцидан начин примењен у време НДХ, потом је перфидно, али ефикасно мирнодопски функционисао током титоистичке Југославије, да би од 1991. уследио покушај његове реализације у сецесионистичком и верско-грађанском рату. На почетку, Срби су се томе релативно успешно супротставили, али су упали у замку наметнутог дуготрајног оружаног сукоба против својих југословенских супарника подржаних од Запада.
И уместо да хрватска геополитичка „чељуст“ буде благовремено сломљена, дозвољено је да она опстане и уз муслиманску помоћ 1995. запрети да се склопи не само заузимањем Републике Српске Крајине већ и окруживањем западног дела Републике Српске. Али то је било „за оног (геополитичког) вакта“, када су Срби били на глобалном „брисаном простору“! Мултиполаризација света и релативно опадање моћи хрватских ментора, с једне стране, а опстанак и каква-таква консолидација српског чиниоца, упркос огромним демографским и просторним губицима, с друге стране, чини србофобију кључним елементом хрватске стратешке културе. Сходно томе, основни узрок настављања разобрученог хрватског атака на све српско јесте паничан страх од неминовне геополитичке будућности.
Да ли је уопште постојао хрватски краљ Томислав?
У овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића, које су објављене под насловима „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“ (Види. Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970). У његовој студији о измишљеном „краљу“ Томиславу, коју је објавио под насловом „Да ли је постојао краљ Томислав?“, између осталог, стоји:
„Први аргуменат (Константин VII Порфирогенит)
Константин VII Порфирогенит, цар византијски, неоспорни цуверен целокупног Балканског полуострва и Источног римског царства, чије су граниоце захватале и Хрватску, а који је уједно и најпоузданији историчар свога времена (прве половине Х века), у свим својим историјсдким списима не помиње ни једном речи оснутак хрватског краљевства и неког владара хрватског под именом Томислав. Ово је наш први аргуменат, као најаутентичније савремено сведочанство, и то истичемо као чињеницу од пресудне важности.
Порфирогенит је рођен 905 год., а цар Византије био је од 912 све до своје смрти 959 год., што значи да је он у својој младости био не само савременик и сведок него, штавише, и врховни суверен тобожњег краља Томислава. Своја историјска дела он је састављао на основу тачних података што их је примао од својих подручних органа и информатора из свих делова Царства, из свих својих провинција и темата, па сигурно и из тако важне своје пограничне области, као што је била Далмација, која беше још увек под непосредном царском власти. Тачност највећег дела његових информација из наших области већ одавно је неспорно утврђена…
Порфирогенит описује и некадашњу Далмацију до пропасти главнога града Салоне, као што описује и поједине ондашње далматинске приморске градове и острва, а изричито тврди да су сви они градови били независни од Хрватскењ и да су директно били подложни Царству са својим стратегом у Задру. Из података Порфирогенитових можемо констатовати и ту чињеницу да у првој половини Х столећа Хрватска није била уједињена краљевина него једна двојна обласна заједница под сувереном влашћу императора Византије…
Ма шта још Порфирогенит наводио и износио о Хрватској и Хрватима или о Далмацији. Никад и нигде Томислава, никад и нигде краљевине, никад и нигде ни једног догађаја о коме бисмо могли судити да се односи на неког првог хрватског краља…
Из списа Порфирогенитових може се са сигурношћу закључити да у првој половини Х века у Хрватској није могла да буде основана краљевина, а ни да је неки Томислав могао да буде први хрватски краљ…
Када критички истражимо и оценимо све историјске изворе, као и све оно што су разни југословенски историографи написали и изложили о краљу Томиславу, долазимо до ових закључака:
1) Ни један историчар до данас није могао да изнесе било какав позитивни и директни научни доказ да је заиста некад постојао Томислав, ‘први хрватски краљ’, како га они проглашавају. Сви аргументу и сви ‘докази’ хрватских писаца, више или мање, само су оштроумна довијања, уколико нису тетачна и неоснована нагађања, понекад и тенденциозна. Сва величина тога ‘краља’ и сва слава његова ‘краљвања’ само је, рецимо, једна добронамерна патриотска измишљотина, једна лепа романтичарска легенда, која од историјске науке не може да буде прихваћена, па ма како она била вешто и зналачки испричана и образложена…
Кроз више од тридестак година интересовасмо се питањем егзистенције тога ‘краља’ Томислава. Проучисмо све односне историјске изворе и споменике, као и све оно што су разни писци и историографи написали о томе. Од цабраног научног градива обрадисмо две обимне историјске дисертације: једну назвасмо ‘Такозвани акти сплитских црквених сабора (925? и 928? године’, а другу ‘Да ли је постојао краљ Томислав?’…
6) Не постоје уопште никакви строго научни докази, сем претпоставки, да је глалолица дело свете солунске браће Кирила и Методија и да је глаголизма (а то значи:
римокатоличко богослужење на старословенском језику) било у Хрватској и Далмацији већ у првој половини Х века. Према томе, тзв. Борба за глаголицу у трећем деценију Х века спада у област бајки, као и ‘краљ’ Томислав са својим бискупом Гргуром Нинским…”
(Види: Проф. Антоније Фарчић, Да ли је постојао краљ Томислав?, “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).