ХОЋЕ ЛИ ГВАИДО ДОЧЕКАТИ БОМБЕ?

ВЕНЕЦУЕЛА ПОД ПРЕТЊОМ АГРЕСИЈЕ

Самопроглашени председник толико воли своју земљу да призива страну агресију. Вашингтон толико жели да помогне сиромашнима у Венецуели да им шаље кикирики, уместо да укине санкције. Колумбија види гладне у Каракасу, али не и у Боготи…

Одавно многи говоре да је Албанија европска Колумбија (да је Косово независно, вероватно би оно понело ту титулу, али овако може да буде само европска Чивава, дрогом преплављена северна мексичка савезна држава). Ако је због свеопштег криминала и нарко-бизниса Албанија одавно упоредива с Колумбијом, одскора је и Колумбија упоредива с Албанијом. Штавише, нећемо много погрешити ако кажемо да је због мноштва центара за обуку венецуеланских „опозиционара“ и због тога што Америци служи као одскочна даска за агресију на Венецуелу Колумбија јужноамеричка Албанија.
Најновије напетости на релацији Каракас–Богота избиле су током викенда поводом пропагандног подухвата непријатеља легитимних венецуеланских власти предвођених Сједињеним Државама да овој земљи испоруче хуманитарну помоћ, коју режим предвођен председником Николасом Мадуром сматра „Тројанским коњем“ и „изговором за агресију“. Мишљење слично властима у Каракасу о овом подухвату, међутим, имају и Уједињене нације, чији је портпарол Стефан Дижарик упозорио САД да не користе хуманитарну помоћ као пиона у политичкој игри и позвао на дијалог између Мадура и опозиционог вође Хуана Гваида. „Хуманитарне акције морају бити независне од политичких, војних и других циљева“, рекао је он новинарима у Њујорку. „Хуманитарна акција“ САД, Колумбије и још неких држава очито не испуњава ове стандарде. Слично је реаговао и Међународни комитет Црвеног крста, који је позвао опозиционе активисте да не користе њихов симбол, јер на тај начин „угрожавају неутралност, непристрасност и независност“ ове организације.
Због одлучности и посвећености званичне Боготе мешању у унутрашње ствари Венецуеле, Николас Мадуро донео је одлуку о протеривању дипломата ове земље. „Стрпљење је на крају и ја ово више не могу да поднесем. Не можемо више да трпимо да се територија Колумбије користи за нападе на Венецуелу. Из тог разлога одлучио сам да прекинем све политичке и дипломатске односе с фашистичком владом у Колумбији“, рекао је Мадуро оставивши колумбијским дипломатама 24 часа да напусте његову земљу.

СИМПТОМИ ПРОПАГАНДНЕ АКЦИЈЕ Да намере ни САД, нити Колумбије и других земаља умешаних у овај подухват нису најчасније указује неколико ствари. Пре свега, логично би било да Колумбија, која и сама има озбиљне проблеме са сиромаштвом, размисли прво о сопственој беди, а тек онда да почне овако „алтруистички“ да се бави туђом бедом. Према Алманаху ЦИА, 2015. у Венецуели је испод линије сиромаштва живело 19,7 посто становништва, док је тај проценат у Колумбији 2017. износио 28 одсто. За разлику од Колумбије која, како је априла 2010. писао „Вашингтон пост“, „упркос милијардама долара америчке помоћи не успева да смањи сиромаштво“, Венецуели је то одлично полазило за руком. По подацима УН, у периоду од 2002. до 2008, за време власти Мадуровог претходника и ментора Уга Чавеза, проценат људи који су живели испод линије сиромаштва смањен је са 48,1 на 28 посто. А онда су, 2008, почеле прве америчке санкције.
Да желе добро венецуеланској сиротињи, филантропи из Вашингтона и других демократских престоница не би слали некакву суштински безначајну „хуманитарну помоћ“, него би омогућили Каракасу да распрода пола милијарде долара вредну нафту (8,4 милиона барела) која се у овом тренутку налази блокирана санкцијама на танкерима у близини обала Венецуеле, или би деблокирали милијарде долара које су замрзли у банкама под својом контролом. Да су страховања власти у Каракасу да се не ради о искреној хуманитарној помоћи, него да би се поред конзерви хране могли налазити и нека пушка и метак, поред ранијих искустава са америчком хуманитарном помоћи из, на пример, рата у Босни, говори и чињеница да је за њу задужен амерички изасланик за Венецуелу Елиот Абрамс, човек који је највећу славу стекао умешаношћу у шверц оружја у Никарагву осамдесетих година прошлог века познат као „Афера Иран-Контра“. Абрамс је ових дана чак обишао терен да се увери да је све спремно за испоруку „гладнима“ у Венецуели.
Индикативна је и медијска помпа која се дигла око паљења једног камиона из конвоја којим је помоћ требало да буде испоручена. Камион су, по западном наративу, запалили припадници мрског диктаторског режима Николаса Мадура, који намерно изгладњује свој народ. Амерички саветник за националну безбедност, „мирољубиви“ Џон Болтон овим поводом је рекао да је „спаљивање камиона који превозе преко потребну храну и лекове Мадуров одговор на мирољубиве напоре да се Венецуеланцима помогне“.
Касније се, међутим, установило да је камион, који је плануо док је још био на територији Колумбије, пре него што су венецуеланске снаге безбедности могле да га се докопају, највероватније запаљен Молотовљевим коктелом који је на њега бацио један од „демократских активиста“, на шта указују видео-снимци и фотографије са лица места. За разлику од камиона, нема сумње да су управо „демократски активисти“ спалили аутобус у Урени, граду који је био поприште „битке за хуманитарни конвој“.

ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ Да су власти у Каракасу вероватно у праву када упозоравају да се ради о „лажној хуманитарној помоћи“ и да САД желе само да је искористе као изговор за војну интервенцију против венецуеланског народа указују и дешавања око самита „Групе из Лиме“ одржаног у понедељак у Боготи. „Група из Лиме“ је скуп 12 латиноамеричких држава које уживају подршку САД и ЕУ окупљених од 2017. око циља „решавања кризе у Венецуели“, односно свргавања боливарског режима. Пред састанак, на којем је учествовао и амерички потпредседник Мајк Пенс, Хуан Гваидо је збивања око овог хуманитарног конвоја искористио као аргумент за позив „међународној заједници“ да војно интервенише у његовој земљи. „Данашњи догађаји ме приморавају да донесем одлуку да званично међународној заједници предложим да држи отвореним све опције за ослобођење наше домовине која се бори и која ће наставити да се бори“, навео је он. Његов „предлог“ сутрадан је подржао амерички државни секретар Мајк Помпео рекавши да су Мадурови дани „одбројани“, те да ће САД „учинити оно што мора бити учињено“ и да су „све опције на столу“.
Да су претње од америчке војне интервенције против Венецуеле реалне сматра и Москва. Шеф Савета безбедности Руске Федерације и некадашњи шеф ФСБ Николај Патрушев упозорио је у уторак, 26. фебруара, да Сједињене Државе распоређују специјалне снаге у Порторику и у Колумбији и спремају се да интервенишу у Венецуели како би свргнули Мадура. „Пребацивање америчких специјалних снага у Порторико и размештање јединица америчке војске у Колумбији и друге чињенице јасно показују да Пентагон појачава своје војно присуство у региону како би га искористио у збацивању председника Мадура“, навео је он, додајући да „народ Венецуеле то јасно разуме“. То разумеју и припадници оружаних снага, и то не само они са високим чиновима, за које западни медији тврде да их Мадуро држи уз себе коруптивним средствима, него и обични војници. Да је овако указује чињеница да је упркос снажним притисцима који се на њих врше досад дезертирало свега шездесетак војника и официра. Да ли претње које би им изрекао „диктатор“ Мадуро могу бити горе од оних које им упућује, на пример, један „демократа“, амерички сенатор Марко Рубио: „Требало би веома пажљиво да размислите о потезима које ћете повући у наредних неколико дана у Венецуели. Јер ваши потези ће одредити како ћете провести остатак живота. Да ли заиста желите да будете оданији Мадуру, него сопственој породици?“
Сенатор Рубио, којег у САД због породичних веза с трговцима дрогом још називају и „Нарко Рубио“, отишао је и корак даље и на крајње бестидан и огаван начин запретио и Мадуру. Рубио је, наиме, на твитеру окачио слике унакаженог свргнутог либијског лидера Моамера Гадафија, стрељаног румунског вође Николаеа Чаушескуа и некадашњег панамског диктатора Мануела Норијеге, који је 2017. умро у америчком затвору где се налазио због трговине дрогом. Парадоксално је што је Норијега, све док није пао у немилост Вашингтона, био међу највреднијим сарадницима ЦИА и један од главних канала за слање оружја и новца проамеричким паравојним снагама широм Јужне Америке, посебно у Никарагви.
Пошто се састао са Абрамсом у колумбијском пограничном граду Кукути, Гваидо би заиста могао да дочека америчку интервенцију. Питање је само да ли се Абрамс током састанка изуо као Ричард Холбрук ономад у Јунику.