Бранислав Филиповић – Лењост је човекова зла коб

Које су технике форматизације људи за геноцидни нови светски поредак?

Није проблем што се неко тамо блесави на телевизији, проблем су они који то прихватају да гледају. Људско друштво је све мање хумано и када укинете последњи атом поноса и самоконтроле (ријалити), добићете човека подложног манипулацији економске природе, а то је ваљда циљ: да од неког направите модерног роба како би вам верно служио уцењен економским условима опстанка своје породице и себе самог – каже у ексклузивном интервјуу за „Печат“ проф. др Бранислав Филиповић, директор Института за анатомију „Нико Миљанић“.

Крајем XX века (1995) немачки анатом Гинтер фон Хагенс унео је у музеолошки простор људске лешеве које је, попут античких кипова, исклесао – пластифицирајући их. Шта нам показује чињеница да етички и правни аспекти нису никаква препрека овом бизнису?
Фон Хагенс је покушао да направи нешто што није уобичајено, а етички је дубиозно, у најмању руку. Искрено, не мислим да рад др Хагенса доприноси популаризацији анатомије нити да од анатомије и лешева треба стварати представу.
Да ли се деловањем Гинтера фон Хагенса анатомија ставила у службу спектакуларизације смрти и да ли је та спектакуларизација симптом трагичног пута којим увелико иде наша цивилизација?
Не знам колико је приступ Фон Хагенса допринео спектакуларизацији смрти, али сигурно није допринео бољем познавању људског тела. Смрт је увек била тајна, јер нико не зна шта је после краја. Све религије релативизују смрт и ако сте хришћанин, прихватићете је као прелазак у нови живот. Тиме се смањује страх од смрти, али не и неизвесност која следи. Наша цивилизација је порушила многе табуе, плашим се да ће се то вратити у виду бумеранга.
Медијска контрола ума централна је дисциплина којом се људи данас форматизују у бића новог светског поретка. Какви су ваши увиди у ове процесе?
Медијска контрола није ништа ново, она је почела од Гебелса, паралелно с њим се развијала комунистичка пропаганда у СССР, а њу је наследио период испирања мозга код нас за време Тита. „Више пута поновљена лаж постаје ноторна истина“, рекао је Гебелс. Тако су припадници Југословенске војске у Отаџбини проглашени за идентичне са усташама Анте Павелића, кроз филмове Вељка Булајића приказани као бахати, алкохолу и злочину склони, припадници Југословенског покрета ЗБОР проглашени фашистима, а злочини усташа, са којима су Тито и његови саборци пактирали још у затворима у Краљевини Југославији, релативизовани до максимума, Павелић пуштен да побегне преко Крунослава Драгановића, који је узгред буди речено умро у Сарајеву као слободан човек. Основа сваке менталне манипулације је: „Немојте мислити, ми то чинимо уместо вас!“ Ако погледате боље, ништа се од Гебелса није променило, и даље се понављано лаже и полако све претвара у ноторну истину. „Срби су злочинци!“ и због тога смо платили прво санкцијама а потом и бомбардовањем 1999. Читава машинерија, истина много јача и продорније од Гебелсове, типа Си-Ен-Ен и других телевизијских кућа, филмови („Миротворац“ са Џорџом Клунијем), интернет и силни постови учинили су од нас нацисте краја 20. века. Набацивање колективне кривице Србима почело је од Тита („Српска буржоазија је крива за све!“) и нажалост ишло је дотле да је срамота рећи да си Србин, а то су поткрепљивали и назови-Срби у Титовој власти, пре свега Ранковић и Крцун, који су од Тита после одбачени, додуше Крцун много драстичније, јер је платио главом. У неким новинама читао сам текст у славу Ранковића, а заборавили су људи да су њему и Крцуну руке огрезле у крви сопственог народа. Слушајте старе интервјуе Јове Капиџића па ћете схватити шта је испран мозак. Данас се то ради у циљу примитивизације становништва у целом свету, јер неукима се лакше влада и сервира шта власт, ма која то била, жели.

[restrict] Агенције за адвертајзинг омогућиле су да се снови, прикривене жеље и колективно несвесно појаве у реалности, чиме је људска егзистенција почела да се остварује под упливом подсвесних импулса и апетита. На какав начин је овај процес деловања на несвесно моделовао савременог човека и његову егзистенцију?
Укратко, потреба је да данашњи човек троши што више, како би подстакао потрошачко друштво, а он сам осиромашио кредитима сумњивих банака. Што примамљивије, то веселије – девиза је оног што називате „адвертајзингом“, јер то превазилази границе пропаганде и иде у саветодавне воде, што и значи advertising на енглеском. Не пропаганда него савет. Саветујем ти да узмеш кредит, па се после чеши када ти узмемо кућу, јер немаш да вратиш. Како рече Били Бернбах, отац саветодавне економије потрошње, „адвертајзинг је у основи убеђивање, а убеђивање није наука него уметност!“ Општи закључак је – богатији боље живе, без обзира на порекло новца.
Разумевањем механизама и мотива групног мишљења било је лако могуће успоставити контролу и владати масама, а да оне то знају, према вољи професионалних пропагандиста. Да ли је, по вашим увидима, Сигмунд Фројд био свестан опасности у које ће људски род увести његови увиди?
Не дирајте Фројда. Без обзира што је увео концепт несвесног, он није размишљао меркантилистички; штавише, као што сам раније рекао, свом учењу је желео да постави и органску основу. Помогао је да се схвате нагони и тежње индивидуа, мало претерано их тумачећи сексуалним поривом. Ни Нилс Бор, ни Марија Кири нису сањали о нуклеарним бомбама, већ о новој врсти енергије која ће помоћи човечанству. Човек има тенденцију да све изврне, али велики мозгови су ретко деструктивни, па тако и Фројд. Да није те склоности човечанства, да све извргне у своју негативност, не бисмо имали Нобелову награду данас, а она се даје откад је Нобел схватио за шта човечанство користи његов изум. Данашња филозофија пропаганде се заснива на елементарној грамзивости и негирању значаја образовања. Фројд је веома ценио образовање.
Да би масе пристале на агенду богатих и моћних неопходно је непрекидно их заглупљивати. Који су основни принципи по којима се људи медијски заглупљују?
То је просто. Само укините образовне делове програма и уведите тзв. ријалити програме, где се кроз телевизор гледа у комшијин лонац, а преко тих програма рекламирајте друштвени талог као нове хероје, све по принципу Гебелсове максиме „Што мање људи мисли то боље“. Или, како рече већ цитирани Вилијам Бернбах, „Истина није истина док људи у њу не поверују, а они неће веровати ако не знате шта причате, ако вас не слушају или не желе да вас чују ако нисте занимљиви. А нећете бити занимљиви ако ствари не износите на маштовит, оригиналан свеж начин!“ Дакле, није битно шта говорите већ како то чините.
На чему се заснива хипноза људи путем медија?
Не ради се о хипнози. Ја сам едуковани хипнотизер, па никог не бих могао да хипнотишем путем телевизије. Све се заснива на лењости човека, односно да са што мање рада узме што већи новац, без обзира на начин, а телевизија му само помаже да помисли како је то могуће. Леба без мотике, што кажу наши сељаци.
Каква је улога „црне пропаганде“, производња и пласирање негативних информација?
Насиље је одлика примитивизма, што више примитивизма то више насиља. Не навикавају се људи, већ им се то сервира као начин живота, преко компјутерских игрица деци пре свега, јер убијају хладне главе, и још добијају поене и награду за што више мртвих. Када се формира слика о некажњеном већ употребљивом насиљу, онда имате слику која се не дешава само код нас већ и у целом свету, само што први страдају најподложнији, а то су деца и тинејџери.
Како коментаришете смисао и успех пропагандне мантре „ово је Србија“ која има за циљ да Србију представи као бестрагију, земљу за подсмех и место које свако уман и даровит, а поготову ако је млад, треба сместа да напусти?
Већ дуго се то ради, то је просто наставак комунистичке, али и ватиканске пропаганде, који на нас гледа као земљу примитиваца, а код нас то појединци прихватају, по систему „Што сам примитивнији, то сам већи Србин!“, а заборављају да смо имали и Милутина Миланковића, и Пају Јовановића, и Владу Величковића, читав низ лекара, изнедрили бројне књижевнике… Једино је проблем што су наши успешни људи, бар већина њих, живели ван ове земље. Примитивизам постаје начин живота, погледајте Скупштину и начин на који се разговара и биће вас срамота, када већ наше представнике није.
Откријете нам како изгледају припреме за прославу јубилеја и у чему се огледа значај Института за анатомију „Нико Миљанић“ за Медицински факултет у Београду, универзитет у Србији и Србију у целини?
Планирамо да за сто година анатомије у Србије поново активирамо наш часопис „Folia Anatomica“, прикажемо неке нове могућности анатомије у 21. веку, најпре у дигиталној технологији, укажемо на значај непосредне едукације лекара, специјализаната и специјалиста из области анатомије. Покренућемо и сајт који је већ неко време угашен а који се односи на све врсте едукације и истраживања у анатомији. Наша стогодишњица се поклапа са стогодишњицом Медицинског факултета у Београду, јер, као што је познато, прво предавање на новооснованом факултету 1920. одржао је управо проф. Нико Миљанић, из области крвних судова доњих екстремитета.
На који су начин име и дело др Ника Миљанића уткани не само у темеље Института већ остали обавезујући за његово деловање?
Да није било тог ентузијасте, ми никад не бисмо ни имали факултет у Београду. Његова жеља да студентима што више приближи анатомију, његова преданост послу (донео је осам скелета са свадбеног путовања), повезаност са сликаром Хиполитом Францом, указују да је био знатно испред свог времена и да је предавао оно што се данас зове клиничком анатомијом, односно како је он то називао, примењену анатомију.
Ко су витезови анатомске науке у Србији? Какав је у том смислу значај др Драга Перовића, оснивача Анатомског института у Загребу и једног од првих српских анатома који је планирао оснивање Медицинског факултета у Београду?
Професор Драго Перовић био је изузетна личност. Рођени Требињац, завршио је медицински факултет у Бечу и указом цара (Sub auspicis Imepratoris) постао сарадник великог професора Хохштетера. Чињеница је да је 1917. учествовао у оснивању загребачког Медицинског факултета, и да је оснивач њиховог Анатомског института, који данас носи његово име, а да је требало да дође за Београд и овде започне с радом на анатомији. Како до тога није дошло? Његови студенти су на Шалати где је живео, испред његовог дома, изнели транспарент „Немојте нас остављати!“. Он је био дирнут и није отишао Београд. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1955. Проф. Перовић је био толико значајан да ни усташка власт није смела да га додирне и помери. Што се витезова српске анатомије тиче, дакако, треба поменути професора Бранка Шљивића, јединог члана САНУ са анатомије и оснивача класичног анатомског истраживачког рада, проф. Синишу Радојевића, хирурга, који је сарађивао са великим Мале-Гијем у Лиону, проф. Славољуба Јовановића, цитираног у „Грејовој анатомији“ и великог српског антрополога, проф. др Србољуба Живановића, који је први изнео тачне податке о броју жртава у Јасеновцу и околним логорима смрти усташке НДХ. Не треба заборавити ни проф. Драгослава Богдановића, великог педагога који је изнедрио генерације нових анатома.
Колико је за српску и светску анатомску науку значајно поштовање традиције и особености Београдске анатомске школе?
Свака школа није ништа без своје традиције, а традиција Београдске анатомске школе, почевши од проф. Ника Миљанића, јесте поштовање људског тела, рад на дисекцијама и незаменљивост кадавера у учењу студената. Све док се тога будемо држали, анатомија ће бити поштована и као предмет и као истраживачка грана.
Какав је однос државе Србије према великанима српске анатомије и медицинских наука у целини?
Веома се мало зна о великанима српске медицине кроз векове, мада се и Српско лекарско друштво и ми сами трудимо да се традиција не заборави. У Београду проф. Нико Миљанић има своју улицу и то је лепо. Али треба више јавно говорити о проф. Шљивићу, незаобилазном када је историја београдске школе анатомије у питању. Не смемо заборавити никад др Јована Стејића, др Аћима Медовића, др Владана Ђорђевића, др Драгу Љочић, први даму у српској медицини, др Ђорђа Нешића и бројне друге српске лекаре који су свој живот уградили у темељ постојања нашег народа.
На Солунском фронту учествовало је 99 студената медицине, али и многи лекари, што говори о патриотском заносу и оданости идеји слободе код посленика на пољу медицине. Данас се лекари школују да што пре напусте Србију. Како сагледавате и оцењујете овај процес?
Први су Нико Миљанић и Бранко Шљивић напустили студије и отишли да помажу свој напаћен народ. Др Шљивић се разболео у бугарском заробљеничком логору што га је коштало каријере хирурга. Србија, нажалост, данас не цени своје лекаре толико колико би требало. Од деведесетих на сцени је одлив мозгова који се не зауставља. Мањак новца, недостатак технолошки напреднијих апарата, неодржавање постојећих ресурса довели су медицину у незавидан положај и нормално је да лекари одлазе у потрази за бољим стандардом, условима рада, већим поштовањем… Неће се то скоро завршити. Здравство треба вратити у руке еснафа, а политичаре са својим интересима одмаћи од једне од круцијалних грана битних за очување здравља. Друго, морамо престати да гледамо све кроз новац. Велики проблем у здравству су клиничке студије с лековима, које појединцима доносе велики новац, а често су етички проблематичне, али о томе нико не говори. У једном тренутку код неких лекара престаје интерес за пацијенте, сем за оне који се укључују у студије. То је недопустиво, јер баца љагу на професију која је и данас, упркос тешкоћама, једна од најнапреднијих у нашој земљи.
Како видите правце развоја анатомије у контексту савремене науке?
Анатомија се мора развијати управо како је и проф. Миљанић утврдио – у правцу едукације анатомије везане за клинику и лечење пацијената. Нико не може бити добар лекар ако не зна анатомију. Интересантно је да је Фројд још 1895. предлагао функционалну психоанализу и желео да повеже поједине центре мождане коре са својим елементима психоанализе. Научни рад у анатомији видим у два правца: један, клинички битан, који би проучавао све елементе анатомије битне за клиничку праксу, где би се анатомија прикључила испитивањима везаним за функције делова тела, пре свега мозга. Нажалост, не поседујемо функционалну магнетну резонанцу путем које бисмо се посветили овом виду изучавања. Други део је корелативна и експериментална анатомија, која би се базирала на морфолошким изменама утврђеним код експерименталних животиња током испитивања дејства различитих фактора. Тај рад смо започели у нашој лабораторији за неуроанатомију и хистохемију и први резултати видљиви су на научном делу интернета. Плашим се једино технолошког заостајања, које већ постоји, али може бити и веће уколико се нешто озбиљније не учини.
Како је ваша веома занимљива породична традиција утицала на ваш живот и однос према политичким дешавањима у Србији и свету?
Моја породична традиција је одредила мој животни пут. Наиме, мој деда по мајци, др Димитрије Калић био је лекар, први епидемиолог у Србији, оснивач Завода за трансфузију крви, моја баба по мајци, др Бранислава Јовановић, удата Калић, на слици је прве генерације студената Медицинског факултета у Београду, једна од првих жена педијатара у Београду, мајка проф. др Даница Калић Филиповић један је од оснивача Института за медицину рада и радиолошку заштиту. То је прилично захтевна породична историја. Ми смо одувек били грађанска породица, без чланова СКЈ када је то било готово мандаторно ако желите да напредујете у струци и животу. Чланови моје породице, отац и деда, били су затварани због политичких уверења. Комунисти су све урадили да грађанска класа нестане, заборавивши да је средњи слој друштва носилац напретка у свим сферама битисања. Веома жалим што се, за разлику од Мађарске, Чешке, делимично Румуније и других бивших социјалистичких земаља, грађански део друштва није поново уздигао него је пао у још веће сиромаштво, слично Русији деведесетих. Тек с реституцијом грађанског слоја можемо се надати напретку и смањивању постојеће количине примитивизма који тренутно царује. Моја поруке је: „Заборавите комунизам и не плачите више за Титом, мора се гледати унапред, а не ламентовати над временима у којима је царовала лаж, превртљивост и уравниловка!“ Због тога плаћамо сада Косовом.

[/restrict]