Блајбуршка забрана

Да ли ће аустријски шамар чуварима усташке идеологије успорити усташизацију Хрватске?

Католичка црква у аустријској покрајини Корушка одбила је молбу Хрватске бискупске конференције за одржавање мисе на Лојбашком пољу поред Блајбурга, са образложењем да се ова миса политички инструментализује. Почетну неверицу и збуњеност овом одлуком заменила је грчевита борба класичних усташких организација и проусташког политичког врха Хрватске да се забрана укине, или бар ублажи.

СТАВ ВАТИКАНА? Ипак, последице по процес рестаурације усташтва засад се чине непоправљиве и трајне, без обзира на то да ли ће се комеморација одржати. Јер, поред Срба који то одувек знају, и неки други су схватили да оно што се сваке године дешава у Блајбургу није комеморација него полигон за омаловажавање и компромитовање антифашистичке борбе, пропагирање усташких идеја и ревизију историје. Како год да се заврши ова панична преписка и комуникација с релевантним факторима, усташки покрет је добио шамар од кога се неће лако опоравити. Најјача спона између НДХ и нове независне Хрватске, и најгледанија позорница на којој су од џелата прављене жртве, доведени су у питање.
Хрватске челнике додатно забрињава чињеница да је тешко одредити одакле непријатни ветар стварно дува – да ли је то само и искључиво одлука Католичке цркве у Корушкој, или је ствар далеко непријатнија утолико што је то истовремено став Аустрије, а можда и Ватикана. Неки покушаји папе Франциска да расветли најцрње табуе Католичке цркве, од којих се неки директно тичу усташког покрета, управо то сугеришу. По његовој одлуци 2. марта 2020. године треба да се отворе ватикански тајни архиви, који би могли додатно да расветле усташке злочине у НДХ и разјасне ставове и улогу Хрватске католичке цркве у вези с масовним злочинима и геноцидом. Ако је намера папе искрена, разјасниће се и прљава улога Ватикана у скривању усташких злочинаца након завршетка Другог светског рата који су касније директно или преко својих наследника организовали комеморације у Блајбургу и подстакли усташизацију Хрватске.

[restrict] „КРАЈ ХРВАТСКОГ НАРОДА“ О питању забране мисе у Блајбургу прва се огласила Хрватска странка права. Они не балансирају и ставови су им одувек кристално јасни и потпуно на изворним усташким принципима. Не стиде се усташке крваве традиције, него се њоме поносе. Хрватима су драматично поручили: „Ако Блајбург падне, то је почетак краја хрватског народа.“ Јер, по њима, хрватски народ чине само усташе и њихове присталице. Сви други су отпадници које треба елиминисати.
Одмах након тога тугаљиву изјаву дала је и хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, да „као Хрватица и католичка верница дубоко жали због такве одлуке месног диоцезијског управитеља“. Лукаво је покушала да бар мало омаловажи одлуку тиме што је приказује као став једног човека, управитеља. Наравно да ова забрана неће угрозити хрватски народ како то тврди ХСП, али би могла угрозити хрватски проусташки државни апарат, па и сам државни пројекат усташизације Хрватске, зато што би се међународни поглед на дешавања у тој земљи могао променити.
Став званичне Аустрије никада није био благонаклон према комеморацији усташама у Блајбургу, иако је нису званично забрањивали. Најзаслужнији човек за то што је клица зла препозната већ приликом настајања јесте аустријски политичар јеврејског порекла Бруно Крајски. Почасни блајбуршки вод (ПБВ) који је покренуо блајбуршку комеморацију основан је од стране викара Павелићевог тјелесног здруга, свећеника Вилима Цецеље, и неколицине ратних усташких официра 1953. године. Први заповједник ПБВ био је усташки официр Анте Микрут, који је 1960. одлуком аустријских власти, због проусташког деловања, званично протеран из Аустрије. Нажалост, гостопримство му је указала Енглеска, где је наставио проусташко деловање.

ПОЧАСНИ БЛАЈБУРШКИ ВОД Ко је ко у Хрватској најбоље говори чињеница да се први, саопштењем да ће се комеморација у Блајбургу ипак одржати, огласио Почасни блајбуршки вод. Одмах након тога сличну изјаву је дао Гордан Јандроковић у име Сабора као покровитеља комеморације, а нешто касније се огласио и премијер Андреј Пленковић. Овде је важно запазити колики је утицај ПБВ на хрватску власт и хрватску јавност у ситуацијама када се усташка идеја угрожава и када настане нека врста ванредног стања, иако се иначе труде да остану у сенци. Њихова усташка традиција респективна је за сваког хрватског политичара, на свим нивоима власти.
Нико од хрватских политичара не сме да им се супротстави када они својим „замолбама за донацију“ практично рекетирају хрватску власт по дубини. Па ипак, постоје светли примери исправног реаговања, за шта је потребна велика политичка и лична храброст. Председница општине Супетар на Брачу Ивана Марковић усудила се да им ускрати донацију: „Град Супетар није у могућности одвојити средства за ваше пројекте јер је већ предвидио средства за прославу 75 година ослобођења нашег отока Брача од нацистичке и фашистичке окупације…“
Као што су почетну борбу за усташке идеје, коју је требало водити под маском комеморације у Блајбургу, водили заједно припадници Хрватске католичке цркве и истакнуте усташе, тако и данас заједно покушавају да анулирају или бар ублаже одлуку Католичке цркве Корушке. Носиоци борбе сада су декларисане и доказане усташе из Почасног блајбуршког вода и Хрватска бискупска конференција. Стално Вијеће хрватске Бискупске конференције је у интензивном заседању како би се нашло решење да се комеморација ипак одржи.
Од оснивања до данас руководство ПБВ чине проверене и доказане усташе. Сада је председник (више га не зову заповједник) „угледни“ политичар и функционер нове независне Хрватске Вице Вукојевић, а дугогодишњи тајник је Боже Вукушић. Вукојевић је обављао функцију помоћника министра унутрашњих послова, а био је и судија уставног суда. Препоручило га је то што је у Југославији више пута осуђиван као припадник усташких организација. О каквој се личности ради најбоље говори податак да је оптужен за силовање двадесетдвогодишње заточенице бошњачке националности у логору Војно код Мостара. Вукушић је дугогодишњи агент немачке обавештајне службе БНД, врбован по основу уцене, јер је пре грађанског рата у Хрватској због политичког убиства у Немачкој осуђен на доживотну робију.

СВЕХРВАТСКА ПОМИРБА Иако се „свехрватска помирба“ третира као Туђманова генијална идеја о помирењу и уједињењу свих Хрвата на стварању нове независне Хрватске, данас се зна да му је та идеја наметнута. Након што су водеће обавештајне службе НАТО проучиле све претходне покушаје разбијања Југославије, дошле су до закључка зашто су били неуспешни. Када их је организовала усташка емиграција, били су базирани на тероризму и убацивању терористичких група у Југославију, са погрешном идејом да ће те мале групе иницирати побуну и оружани устанак хрватског народа. Покушаји у земљи били су пак засновани на масовним протестима, али без тероризма и оружане побуне, познати као „Хрватско прољеће“.
Кључ успеха био је да се та два начина координирају и обједине, како је то договорено споразумом Туђман–Шушак у Торонту. Нема сумње да је Туђман прихватио усташке ставове и њихове критеријуме за остварење коначног циља, јер је схватио да без усташа из емиграције не може створити државу. Од својих сарадника све време је крио да је ултимативно прихватио баш све усташке услове. Тако се догодило да, док су сви мислили да Туђман одлучује, Гојко Шушак доводи на кључна места усташке емигранте и покреће усташизацију Хрватске која у континуитету траје до данас. Многи од Туђманових сарадника су се разочарали када су видели да усташе из емиграције преузимају све конце нове државе и обликују је по узору на Павелићеву НДХ, али више није било повратка. Након Туђманове смрти сви су, без изузетка, као реална опасност за усташке пројекте, маргинализовани, ућуткани или процесуирани због наводних злочина над усташама. Тако је створен амбијент за несметано усташко деловање, где нема ко да им се супротстави.
Након смрти Гојка Шушка улогу чувара усташких идеја преузеле су две емигрантске усташке организације (сада лоциране у Загребу) које будно прате понашање хрватске власти – поменути Блајбуршки почасни вод и Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори (сада се зове Хрватска академска заједница домовине и дијаспоре). Ову надриакадемију наука формирао је својевремено у Швајцарској Драган Хазлер, декларисани екстремни усташа и болесни србомрзац. Његови ставови о питању Срба не разликују се од најцрњих усташких злочинаца и то је постала званична стратегија ове „научне установе“. Сви хрватски генерали којима је суђено за ратне злочине су академици ове „академије“.

АНТИФАШИСТИЧКИ ФАШИЗАМ Комеморацију у Блајбургу подржали су водећи антифашисти Хрватске, што је уништило антифашистички фронт и отворило простор за потпуну усташизацију државних институција, без обзира на то ко је на власти.
СДП, као странка настала из Комунистичке партије Хрватске, требало је да буде некакав антифашистички фронт и брана усташизацији Хрватске. Међутим, они су издали и продали не само Србе који су их масовно подржавали него и антифашистички део Хрватске. Ову партију су од 1990. па све до 2016. водила само два председника, Ивица Рачан и Зоран Милановић, и оба су посетила споменик усташама на Блајбуршком пољу, поклонили се и положили венац. Рачан је то учинио као премијер Хрватске. У Блајбург на поклоњење усташама отишао је и бивши председник Хрватске Иво Јосиповић, такође кадар СДП и наводни антифашиста. Била је то више него јасна порука хрватској јавности ко је газда у Хрватској и коме треба да се поклони и приклони и хрватски народ. Од Срба се то наравно није могло очекивати, и то разјашњава чињеницу зашто се тихи егзодус Срба наставио истим темпом и за време владавине СДП.
Усташизација Хрватске сувише дуго траје. Мале су шансе да се разбијени антифашистички фронт поново формира и искористи аустријски шамар усташком покрету и хрватском политичком врху за своју консолидацију. Ово јесте прилика да СДП, у који су сви изгубили поверење, најпре очисти своје редове који су такође затровани усташтвом, да направи потпуни заокрет, јасан отклон и дистанцу од проусташких појава у Хрватској, и да им се отворено супротстави. Да ли ће актуелни председник СДП Давор Бернардић имати храбрости и снаге да превазиђе катастрофалне грешке својих претходника и крене тим путем, тек ћемо видети. Добро је што он досад није био у Блајбургу и није се поклонио усташама, а наду улива чињеница да је храбра Брачанка кадар његове странке. У супротном, усташизација Хрватске се може зауставити само јаким притисцима споља. Јер у којој мери је хрватски политички врх угазио у усташко живо блато, показује чињеница да грчевито бране некакво право на комеморацију усташама, и уместо да говоре о усташким тешким злочинима и геноциду, они говоре о ускраћеним усташким правима, не спомињући права њихових жртава. Док цео свет злочинцима таквог калибра ускраћује чак и право на гроб, хрватски политички врх им диже споменике и финансира помпезне исполитизоване комеморације.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *