Аргументи тестере

Како су се, и зашто су се, релативно мирни грађански протести прелили у зграду РТС-а и на простор око зграде Председништва Србије на Андрићевом венцу, и зашто се овим поводом нису огласиле САД и Велика Британија

Ко год је протеклог викенда у Србији гледао коју год телевизију са информативним програмом, под условом да је искључио тон и сопствене емоције, лако је могао да дође до истог, једноставног али важног закључка да (нам) се догодила додатна, иако засад ограниченог домета, ненормализација прилика у којима живимо. Упад демонстраната у зграду Радио-телевизије Србије – чин насилан већ и утолико што их нико тамо није позвао, и што се на тај начин тамо не улази – живи зид око зграде Председништва Србије како би се њен тренутни становник Александар Вучић спречио да из ње изађе, потоњи одлазак демонстраната пред Градски СУП…

РАДИКАЛИЗАЦИЈА ПРОТЕСТА И без вредносног опредељивања према (не)оправданости свега овога, а нећемо побећи ни од тога, очигледно је да се на српској (пара)политичкој сцени догодило нешто ново што, самим тим што је ново а при томе може да произведе и одређене последице, захтева анализу и објашњење. Па, да кренемо.
Протести који, у Београду и низу других насељених места у Србији, трају већ месецима, били су углавном до сасвим мирни, такорећи грађански, што ће ваљда рећи пристојни и лепо васпитани. А онда се догодио овај викенд у РТС-у и на Андрићевом венцу.
Овде следи прво значајно запажање. Између претходног и овог последњег протеста није се догодило ништа ново или неуобичајено; није РТС, примера ради, изненада променио начин свог извештавања, и није власт одједном почела да се понаша горе него пре тога. Напротив, све је било исто као и када су протести били мирни. А одједном су постали немирни, како се то каже, радикализовани.
Из овога следи и неумитан, а страшно важан закључак за даље разумевање ситуације: нису протести изненада радикализовани зато што је радикализација нечим испровоцирана – ништа ново се, понављамо, није догодило у односу на период када су протести били грађански мирни – него зато што је донета одлука да се крене у њихову радикализацију.
И ништа ту не помажу потоњи покушаји објашњења како, ето, није ни био планиран упад у РТС него само његова блокада, а упало се случајно и спонтано; лидери протеста, од Јелене Анасоновић до Драгана Ђиласа или Бошка Обрадовића, наиме, нису ни покушали да убеде своје присталице да изађу из зграде РТС-а кад су у њу ушли, нити су пре тога покушали да их спрече да то учине, а и иначе би ваљда требало да буде јасно и да сама реч блокада имплицира известан степен насиља каквог досад није било. А ту је, најзад, и блокада Председништва Србије дан потом, за коју нико и не покушава да устврди да се догодила случајно и спонтано.

ЗАШТО? Тако да, заиста, ако ћемо хладне главе, нема много места сумњи у то како се догодило оно што се догодило током викенда за нама.
Кључно је, међутим, питање – зашто се то догодило? С којим мотивом и с каквом намером?
Угрубо, постоје два објашњења. Прво се своди на глупост, друго на опаке намере. А производ им је исти и морао би све да нас забрине и натера на размишљање, но о томе на крају.
Прво објашњење одлуке да се крене у радикализацију протеста налази се у могућем покушају да се они подстакну и/или да се тиме подигне политички рејтинг лидера Савеза за Србију пред парламентарне изборе, који иначе морају да буду одржани до пролећа идуће године.
Ако је, као што се чини да јесте, актуелна власт, односно Александар Вучић лично, распаљивању протеста допринео оном изјавом о пет милиона који га неће срушити на улици, а треба подсетити и на извештај злосрећне Барбаре Животић који је имао сличан ефекат, чини се да је у међувремену власт схватила лекцију па се, уместо ниподаштавања учесника протеста и њихових могућности, определила за кудикамо ефикаснију тактику њиховог игнорисања. И то је, тај изостанак реакције власти, онда произвео утисак о бесциљности протеста који су почели да се претварају у чист политички ларпурлартизам, шетњу ради шетње која нема никакав конкретан учинак мимо колективне терапије одушка за њене учеснике. С перспективом да се сведу на групицу чувара ватре из давно прошлог времена у коме је Чедомир Јовановић још носио старке. И та је перспектива, невесела за свакога изузев оних који су способни да крену Јовановићевим стопама, довела до одлуке о радикализацији протеста; с идејом да се испровоцира нервозна реакција власти у виду масовних хапшења, премлаћивања, што да не и сузавца и водених топова, па да се незадовољство које би такав потез власти изазвао онда искористи као замајац за јачање протеста.
Узгред буди речено, пажљивијим посматрачима можда није промакло саопштење Куће људских права – Комитет правника за људска права, Београдски центар за људска права, Грађанске иницијативе, Хелсиншки одбор за људска права и Центар за практичну политику – у коме се београдска полиција оптужује за прекомерну употребу силе. У светлу оне силе коју француска полиција из викенда у викенд примењује против „Жутих прслука“, овако нешто могла је да тврди само потпуна незналица или беспризорни лицемер, а ни једни ни други нису квалификовани за озбиљну расправу и толико о томе.
Рекосмо, елем, да би се овакав разлог за одлуку о радикализацији протеста могао назвати глупим. Зашто? Зато што је, због повећане могућности насиља и саучествовања у њему, сад кудикамо извесније слабљење протеста уместо њиховог распаљивања – управо се то догодило у случају споменутих „Жутих прслука“, све иако у међувремену нису промењене друштвене околности због којих су и имали огромну почетну подршку – а да и не говоримо о томе да је актуелна власт, уместо да буде обезоружана, сад добила додатну муницију у облику доказа за тврдњу да су, како оно беше, све то снаге хаоса и безумља. Или неко заиста мисли да ће они аргументи тестере, моторне, макар се у РТС-у и нашли као средство перформанса, а не принуде и претње као што је могло да се учини онима с мање смисла за модерну уметност, наићи на позитиван одјек код просечног српског бирача?

ПОДСЕЋАЊЕ НА „ХИЛТОН“ Друга пак могућност коју споменусмо, и споменусмо да је опака, враћа нас на онај састанак службеника америчке амбасаде у Београду у „Хилтону“ с Јеленом Анасоновић и неким другим предводницима отпора у Србији. И враћа нас на гостовање Драгана Ђиласа и Вука Јеремића у Европском парламенту, када су међународну заједницу позвали у помоћ, и на најаву Вука Јеремића да ће ту помоћ потражити с обе стране Атлантика.
Те се поставља питање: да ли је одатле потекла идеја о радикализацији протеста? Са циљем дестабилизације Србије у овим, није претерано рећи, судбоносним временима у којима се ломи будућност наше земље. А лакше ће бити преломљена на одговарајућу страну ако претходно напрсне и изнутра.
С тим у вези и један, не сасвим неважан детаљ. Изненада радикализоване протесте осудили су и Европска унија – њена портпаролка Маја Коцијанчич „изјавила је да протести у Србији треба да буду мирни и у оквирима закона као што је то било пре овог викенда“, а комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан и конкретније да „осуђује сваки вид насиља, што је неприхватљиво и према чему је ЕУ веома строга“ – и Русија све то још жешће – „Министарство иностраних послова Русије саопштило је да је Москва забринута због покушаја опозиције да испровоцира насиље у Београду. Надамо се да ће ситуација у престоници Србије остати у правним оквирима“, пренео је „Спутњик“ – а „улазак демонстраната и дела опозиције у зграду Радио-телевизије Србије“, преноси Н1, осудиле су и Међународна федерација новинара и Европска федерација новинара, као и представник ОЕБС-а за слободу медија Арлем Дезир, који је „изразио забринутост због насилног упада у зграду РТС: ’Неслагање са уређивачком политиком не сме бити изражавано застрашивањем и притисцима на новинаре.’“
А само је, и то крајње упадљиво ако можемо да додамо, изостала било каква реакција два битна чиниоца: Сједињених Америчких Држава и Велике Британије. При чему су представници САД и ухваћени у разговорима с онима који су упали у зграду РТС-а…
Може све ово да буде и производ некаквих насумичних случајности, но једно је извесно и, како већ рекосмо, мора да нас забрине. Догађаји од минулог викенда атмосферу су у Србији учинили још наелектрисанијом него што је била пре њега. Друштво је још поларизованије а постојеће поделе додатно продубљене. Што представља сјајан материјал за све који нам не желе добро; по моделу већ искоришћеном у Сирији у којој су, показале су „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, Американци приљежно радили на продубљивању разлика у тамошњем друштву како би спровели своје интересе… Док, насупрот томе, само слога Србина спасава. Забога, мислите о томе.

Парада?

Како је „Танјуг“ јавио прошлог уторка, 12. марта, председник Србије Александар Вучић најавио је „да ће 24. марта, молебаном и војном парадом, бити обележена 20. годишњица“ од почетка НАТО агресије на нашу земљу.
„Ми ћемо се на достојанствен начин у вечерњим сатима, тачно на годишњицу, у Нишу који је био више пута разаран, обратити грађанима. То ће бити државна манифестација, уз молебан који ће приредити патријарх Иринеј и архијереји Српске православне цркве“, рекао је Вучић и додао, навео је даље „Танјуг“, „да ће пре тога бити организована војна парада у Нишу, где ће грађани моћи да виде 1.500 обучених специјалаца, опремљених и одевених по најмодернијим стандардима, осам до десет МиГ-ова 29, 19 нових хеликоптера“, и „позвао Нишлије, југ и југоисток Србије да дођу да виде своју војску“.
Шест дана потом, овог понедељка, подсећајући да ће војно-полицијска парада у Нишу 24. марта бити „највећа у модерној историји Србије“, агенција „Бета“ јавила је и да се „због војне параде уклањају бандере и ивичњаци у Нишу (…) како би Булеваром Николе Тесле могла да прођу велика војна возила“. Цитира се и директор Дирекције за изградњу града Ниша Небојша Ловић, који је рекао да је „град добио обавезу да Булевар Николе Тесле припреми за параду. Радови ће бити финансирани из буџета града“, и даље напомиње да је „у саопштењу објављеном на званичном градском сајту речено да ће у време одржавања вежби и припрема припадника Војске и МУП-а Србије саобраћај на тим саобраћајницама бити потпуно обустављен“.
Истог дана, међутим, Вучић најављује да ће, уместо 24. марта, парада бити одржана на Дан победе, 9. маја: „Замолио сам Министарство одбране и полицију да парада, на којој ћемо приказати све што имамо, не буде 24. марта већ 9. маја на Дан победе над фашизмом, и да тада покажемо шта имамо и колико је српска војска ојачала сопственим новцем.“
Шта се догодило? Због чега ово накнадно померање термина иако су припреме (биле) увелико у току? Јавност је остала ускраћена за објашњење.