КАКО ПОНИШТИТИ САМОГ СЕБЕ: РУСОФОБИЈА 2.0
Русофобија је исконски и ирационални страх, помешан с паничном мржњом – осећања која су тим дубља уколико је психа примитивнија. Овде ступамо на терен најпримитивнијих, атавистичких душевних импулса, чврсто укорењених у колективно несвесном. „Али да би се нешто утемељило у колективно несвесном, таложи се вековима.“ Управо с таквим категоријама барата политичка пропаганда русофобије
Британски писац Џонатан Џонс недавно је у Гардијану позвао на „тотални културни бојкот Русије“, који ће трајати све док се „Руси не опамете“. Да ли ће се Руси икад „опаметити“? „Крвави диктатор“, зли и у крв невиних огрезли цар на челу ове, безнадежно заостале и варварске земље, није никакав изузетак него правило: „Тамо се одувек тако владало“. И сами крвожедни и подмукли, Руси такву власт прихватају с ропском покорношћу, чак и задовољством, јер су у суштини баш то: робови који се клањају сили, навикли на бич и чизму. Како одговорити на овако баналне клишее и жилаве предрасуде, надахнуте нескривеним расизмом, осим сарказмом или горком иронијом?
„Можда је непотребно што Руси хоће да изгледају као Европљани, а нико им свеједно не верује“, закључује Захар Прилепин. „Енглези могу знати двојицу, тројицу или петорицу Руса сличних Европејцима, или чак читаву позоришну групу, потпуно европску, можда и бољу од европске, али ће потајно свеједно бити уверени да се иза леђа тих европских Руса, у њиховом хладу, иза ограде са бодљикавом жицом кроз коју је пуштена ужасна руска струја, крије огромна гомила правих, а не лажних Руса, с ножевима у зубима.“
То је исконски и ирационални страх, помешан с паничном мржњом – осећања која су тим дубља уколико је психа примитивнија. Овде ступамо на терен најпримитивнијих, атавистичких душевних импулса, чврсто укорењених у колективно несвесном. „Али да би се нешто утемељило у колективно несвесном, таложи се вековима.“ Управо с таквим категоријама барата политичка пропаганда русофобије. Рефрен који упорно понављају русофоби може се сажети у следећу тврдњу: ниједна земља није нанела толико зла човечанству као Русија (односно, као што је некад тврдио британски премијер Гледстон: „Русија је непријатељ човечанства“).
Руски председник Владимир Путин је у Јеревану, током церемоније обележавања стоте годишњице турског геноцида над Јерменима, побројао „четири зла модерног доба“: (нео)нацизам, ултранационализам, антисемитизам и – русофобију.
Сва четири зла су, приметимо, поникла на Западу.
И сва четири су се инкарнирала у злогласном Хитлеровом Трећем рајху. Победу над нацистичком Немачком, по цену огромних жртава, извојевала је Совјетска Русија. То је историјска чињеница. „Али када је Русија у питању“, примећује Слободан Рељић, „чињенице на Западу не играју никакву улогу.“
Путин је Хитлер и Стаљин и Наполеон
Чаробну једначину „Путин је Хитлер“ први је изговорио француски „нови филозоф“ Бернар-Анри Леви, и то на кијевском „мајдану“. Поновила ју је, само неколико дана касније, Хилари Клинтон – још један „бескомпромисни борац за демократију и људска права“ потлачених широм света. (Како изгледа та „борба за људска права“ видимо на примеру Либије, Ирака или Сирије.)
Можемо да се упитамо: чему уопште служи то „играње с Хитлером“ и нацизмом, није ли то опасна игра која оживљава демоне и зле духове прошлости?
„Хитлеризовање Путина“, примећује новинар Момчило Ђорговић, „слуђује здрав разум.“ „Зар нису Руси спасавали Европу и Велику Британију од тирана и освајача (поред Хитлера савладали су и Наполеона) и каквог смисла има данас Путина називати Хитлером? Зашто не онда и Наполеоном? Да ли је и Стаљин Хитлер? У игри изједначавања да ли се Хитлер може назвати Стаљином? Или је Путин и Стаљин? Или је Путин и Хитлер и Стаљин, мири их у себи, а онда није ни било рата између Руса и Немаца! Значи Хитлер и не постоји? У кога се онда куне украјински Десни сектор? Опет у Путина?“
С времена на време, а ово је несумњиво један од таквих историјских периода, русофобија се појављује у пуном сјају. Тако је, несумњиво, било у Немачкој у доба нацизма, или у Британији у првој половини XIX века, када бука коју ствара постаје заглушујућа. Тако је и у данашњим Сједињеним Америчким Државама и широм „колективног Запада“. „Велики део интелектуалне основе, па чак и специфичне фразеологије русофобије“, констатује британски новинар и историчар Анатол Ливен, „представљен је у Британији у XIX веку, израстајући из ривалства са Руским царством“. У суштини, та „интелектуална основа“ се своди на отрцани историјски клише: мит о руској крволочности и злом цару. Током Хладног рата такве „интелектуалне основе“ добијају холивудски гламур, постају нераздвојни део масовне културе Запада и претварају се у оружје у рату који се беспоштедно води у главама и душама људи.
У другачијим историјским околностима, русофобија постаје притајена и скоро уљудна, и наставља да тече својим скривеним, подземним токовима – али само зато да би једног дана изронила с новом силином. Хладни рат је завршен. Русофобија је надживела не само Хладни рат него и Британску империју и нацистички Трећи рајх. Али као и „свака друга наслеђена мржња и слепо, догматско непријатељство, русофобија директно води ка … корупцији поштених интелектуалних расправа“; њене узгредне последице су „лоша политика“ и „лоше новинарство“. Русофобија и „интелектуална корупција“ стоје у јасној и непосредној вези.
У томе лежи опасност, не толико за Русију колико за сам Запад.
„Како убити копиле а да не починимо самоубиство?“
Зашто русофобија данас поново постаје важна и незаобилазна тема, права фикс-идеја појединих западних интелектуалаца, опсесивни мотив који обара све рекорде на интелектуалним тржиштима Запада?
Према италијанском писцу Ђулијету Кјези, антируско осећање на Западу није ни масовно ни популарно, оно „постоји само међу западним елитама и у западним медијима“. Управо због тога, русофобија се тако агресивно намеће. Констатација с којом би могли да се сложе и поједини енглески историчари: чак и у Енглеској русофоби су мањина, али мањина која је досада успевала да оствари огроман утицај, поготову у важној сфери међународних односа. А то успева и сада.
Ђулијето Кјеза је написао књигу која је у руском издању насловљена као Русофобија 2.0. Шта тачно значи овај наслов? „У нашој ери ’2.0’ на језику савремене технологије означава скок. Русофобија као историјски феномен постоји већ три века, можда и дуже. Овог пута, мислим да је реч о новом таласу русофобије као оружја у борби за светску доминацију.“
Зашто се нови талас русофобије појављује баш сада? „Зато што је Русија поново, после одређеног прекида, постала један од одлучујућих играча на међународној сцени.“ Русија је, за Запад у целини, а посебно за САД, тврди Кјеза, највећа опасност. Односно „они тако доживљавају Русију, као опасност“.
Још јасније: „Русија је данас у целом свету отелотворење идеје да не може постојати никаква једнострана доминација над светом. Она је противотров за америчку глобализацију. ’Конзервативна’ је, против глупе идеје да ’прогрес’ подразумева једино ’технологију’.“
Све у свему: Русија није опасност за Запад, а није ни његов непријатељ, чак ни на геополитичком плану. Данашња Русија нема никакав интерес да улази у рат са Западом; њен једини интерес у односу на Запад је да „себе измести из западних криза“. Те кризе се нагло продубљују и доводе у питање и сам опстанак западне цивилизације.
Међутим, сама по себи чињеница да је Русија „остала на ногама неподношљива је за западне елите“. И то Русију чини метом хибридног рата Запада који сваког тренутка може да се претвори у прави оружани конфликт, у нуклеарни рат. Стојимо ли онда данас на корак од новог светског рата?
Перверзну логику овакве, осавремењене и „унапређене“ русофобије, и њен основни стратешки парадокс – за Америку, то је „ужасавајућа стратешка реалност“ – сажето је формулисао професор са Харварда Грејем Алисон: „Колико год Русија била демонска, колико год била деструктивна и непоштена, и колико год заслуживала да буде задављена, брутална је чињеница да ми не можемо убити то копиле а да не починимо самоубиство.“
Где су нови варвари?
Године 1149. краковски бискуп позивао је на „крсташки рат против руских варвара“. Он није никакав изузетак у историји католичке Европе.
У XVI столећу пољски краљ Сигисмунд је тврдио да Руси и нису хришћани већ „сурови варвари и Азијати“ (којима се, наравно, треба супротставити огњем и мачем). То је мотив који непрекидно понављају русофоби, у свим могућим варијацијама: Руси немају ни историју ни цивилизацију (једина цивилизација је она западна, то се подразумева, а Руси показују кобну неспособност да такву цивилизацију прихвате).
Руси су варвари, понавља и Ричард Пајпс, још један харвардски професор и бивши амерички дипломата који је унапређен у „врхунског стручњака за руску историју“. Према мишљењу бивше амбасадорке САД у Уједињеним нацијама Саманте Пауер, руске акције (за разлику од америчких) јесу „варварске“, а Филип Бридлав, амерички генерал и бивши командант НАТО-а за Европу, упозорава да је Русија „егзистенцијална претња“ не само за Запад већ и за читаво човечанство. Британска премијерка Тереза Меј отишла је корак даље, упозоравајући године 2016. да је читава Европа „у јеку руске агресије“ (Мејова је том приликом апеловала на континент да се уједини пред „одвратном руском агресијом“). Кога су тада напали Руси? Ако нису, не треба сумњати у њихове агресивне намере. Као доказ за то можда могу да послуже и редови које је исписао Прилепин одговарајући свом енглеском колеги Барнсу: Руси ће заиста доћи, у то не треба сумњати. Доћи ће са ножевима у зубима, али пре тога ће „прегристи зубима бодљикаву жицу“. Прилепин упозорава енглеског писца: „Руси ће се обавезно искрцати, поломиће ваша скровишта и прегазити ваше травњаке…“
Варвари су, дакле, већ ту, пред вратима. Руска инвазија је у пуном замаху. Да ли то има било какве везе са чињеницама, са самом стварношћу? И да ли је то уопште још неком важно? Како примећује Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча, сада „ратни бубњеви почињу да терају крв у очи Западу, а Запад са своје стране читавој Европи“. Време за „поштене интелектуалне расправе“ је прошло. Кад топови говоре, музе ћуте.
Све се на Западу сада одвија као у чувеној песми Константина Кавафија Ишчекујући варваре: становници града се окупљају на агори, сенатори већају, али не доносе законе. Краљ је, сав свечан, засео на престо, с круном на глави, а два конзула и претори стоје поред њега, у својим пурпурним, златом извезеним тогама.
Чекање би могло да се одужи. А шта ако се варвари ипак не појаве? Смркава се, а варвари не долазе.
„Шта ћемо сад, без варвара? Они су ипак били некакво решење.“
Крволочни цар и хорде сурових мужика-варвара Или су „варвари“ већ пристигли, само што краљ са златном круном, његови претори и конзули у гримизним тогама пред њима затварају очи?
До пре коју годину призивала их је и немачка канцеларка Ангела Меркел, с поруком да су добродошли, можда очекујући да ће мигранти послужити као јефтина – или пре ропска – радна снага за просперитетну немачку привреду?
Они које данас називамо мигрантима, сматра италијански мислилац Дијего Фузаро, у ствари су „ново афричко робље“, док је „масовна миграција, коју желе аполидни господари глобално-елитистичког система и међународних пословних банака“, заправо депортација – присилна и нимало хуманитарна – тог „новог робља“ у Европу.
Претходно је тај Запад похарао земље попут Либије, трајно их дестабилизујући „својим мрачним хуманитарним империјализмом“. „Појас уништења“ сад се протеже у широком луку од Севера Африке до Блиског и Средњег истока.
Те масовне миграције данас Европу (а такође и Сједињене Америчке Државе) претварају у Трећи свет. Процес је већ у току, и он је, по свему судећи, неповратан.
Зашто је онда потребно да ратни добоши одјекују свуда по западним метрополама и зашто звона, широм цивилизованог света, позивају на узбуну против Русије?
Можда зато да би прикрили већ довољно ужасавајућу и све гору и гору стварност? И није ли управо Русија одговорна за све што се данас дешава на „демократском Западу“? Не стоји ли иза свега опет крволочни цар и хорде једнако сурових руских мужика-варвара – већ пијаних од крви и обавезно „с ножевима у зубима“? Оних истих који, чак и под седиштем космичког брода, крију боцу вотке, изговарајући реплику: „Дођавола, заборавио сам да искључим нуклеарни реактор!“ (З. Прилепин).
Колико дуго је могуће водити политику која за сопствене грешке окривљује увек истог, макар и у стварности непостојећег, непријатеља? Да ли ће ускоро доћи време да се за то положе рачуни, или је тренутак истине ипак могуће одгађати, и то унедоглед?
„Русофобија“, закључује Слободан Рељић, „постаје све тежа болест.“ Име те болести је „самопоништавање“.
С удовольствием читаю вашу газету. В ней поднимаются интересные и важные темы. А касательно русофобии – мы, русские, настолько к ней привыкли, что уже не обращаем на нее внимания. Это как сосед-алкоголик – шумит, но не менять же из-за него свой дом, свою жизнь и свои привычки.
Спасибо автору за сильную статью. Ненависть запада имеет корни в собственной психике – то что описывал еще Фрейд. Россия – зеркало которое показывает сущность запада без прикрас. Запад судит не по зеркалу, а по своему отражению.
Спасибо за комментарий (Автор).
odlican komentar! Kako rece Majkl Mur (Michael Moore) poznati filmski dokumentarista:”Bijeli, katolici -vladari svijeta (elita) gube tlo pod nogama ,u silaznoj su putanji Gube u svakom pogledu ZNAJU TO hvata ih panika.Otud HISTERICNA Rusofobija. Oni jednostavno GUBE igru koju su sami izmislili (GLOBALIZACIJA itd.) Ta histerija je opasna posto postoji Nuklearno oruzje…Ali oruzje imaju SVI…Njihovi ideoloski komesari imaju vlastitih problema sa PEDOFILIJOM /VATIKAN/….Papa pokusava spasiti sto se spasiti moze ali—-KASNO….
Histericno upiranje prstom na Rusiju i laganje je samo opravdanje za povecanje izdvajanja za naoruzanje trosenje para poreskih obveznika, pravljenje velikih Profita—POHLEPA..